Апсолутна монархија

С Википедије, слободне енциклопедије
  Предсједничке републике са пуним предсједничким системом.
  Државе са полупредсједничким системом.
  Парламентарне републике са извршним предсједништвом бираним у парламенту.
  Парламентарна република са церемонијалним предсједником, гдје предсједник владе представља извршну власт.
  Уставне монархије у којима извршну власт припада монарху, а обично је врши предсједник владе.
  Уставне монархије, које имају одвојеног шефа владе али краљевска породица држи политичку моћ.
  Апсолутне монархије.
  Једнопартијске државе.
  Војне диктатуре.

Апсолутна или апсолутистичка монархија је облик власти који се у Европи јавио у Француској у 17. веку за време Луја XIV, који је рекао: „Држава, то сам ја“.[1][2] Сматра се да су идеје о апсолутизму настале од првих француских кардинала (премијера) Ришељеа и Мазарена.

Владар има апсолутну власт, а влада уз помоћ бирократског апарата (моћ пера) - чиновници и уз помоћ репресивног апарата (моћ мача) - полиција и војска. Владар је био потпуно заштићен и подржаван и имао је своју армију. Позната апсолутистичка монархија била је и Шпанија, којом је управљао Карло I који је говорио да у његовој земљи "сунце никада не залази" јер је он био цар Светог римског царства и Шпаније. Његов наследник, Филип II, организовао је бројне војне походе и живео раскошним животом.

Последња апсолутна монархија у Европи, не рачунајући Ватикан, је била Руска Империја која је нестала за време Првог светског рата. Просвећени апсолутизам долази до изражаја у Аустрији (Марија Терезија). Војна апсолутна монархија долази до изражаја у Османском цартсву што је уједно и прва и последња таква европска апсолутна монархија.[3][4][5][6]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Goldie, Mark; Wokler, Robert (2006-08-31). „Philosophical kingship and enlightened despotism”. The Cambridge History of Eighteenth-Century Political Thought. Cambridge University Press. стр. 523. ISBN 9780521374224. Приступљено 13. 1. 2016. 
  2. ^ Leopardi, Giacomo (2013) [original 1898]. Zibaldone. Farrar Straus Giroux. стр. 1438. ISBN 978-0374296827. 
  3. ^ Stephens, Michael (2013-01-07). „Qatar: regional backwater to global player”. BBC News. 
  4. ^ „Q&A: Elections to Oman's Consultative Council”. BBC News. 2011-10-13. 
  5. ^ „Swaziland profile”. BBC News. 2018-09-03. 
  6. ^ „State Departments”. www.vaticanstate.va. Архивирано из оригинала на датум 2020-04-11. Приступљено 2019-09-21. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]