Арабијски ној
Арабијски ној | |
---|---|
Научна класификација | |
Домен: | Eukaryota |
Царство: | Animalia |
Тип: | Chordata |
Класа: | Aves |
Ред: | Struthioniformes |
Породица: | Struthionidae |
Род: | Struthio |
Врста: | |
Подврста: | †S. c. syriacus
|
Триномијално име | |
Struthio camelus syriacus Walter Rothschild, 1919.
|
Арабијски ној (лат. Struthio camelus syriacus) је изумрла подврста ноја која је живела на Арабијском полуострву и на Блиском истоку. Вероватно је изумро око 1966. године. Енглески барон Волтер Ротшилд, који се бавио зоологијом и нарочито таксономијом птица, описао је ову подврсту ноја 1919. године. У билтену Британског орнитолошког клуба, стручном часопису значајном по описима многих нових и непознатих птичијих врста, Ротшилд је објавио „Опис нове подврсте ноја из Сирије”. Тако је отпочело модерно, стручно изучавање и третирање подврсте.
Опис
[уреди | уреди извор]Били су виши од 120 цм и имали су веома снажан врат. Женка ноја је обично сносила око 20 јаја, која су закопавана испод песка. Трећину је женка остављала на једном месту, друга трећина је излагана сунцу а преостала јаја би се излегла у том моменту. Излегли младунци су храњени преосталим јајима.
Станиште
[уреди | уреди извор]Његово постојање датира из праисторијских времена, али са променом климе на Арабијском полуострву, нестаје из негостољубивих подручја Арабијске пустиње, као што је Руб ел Хали. У историји, чини се да је имао две дискретне подпопулације. Мања је била на југоистоку Арабијског полуострва, а већа на подручју где се данас границе Саудијске Арабије, Јордана, Ирака и Сирије састају.
Културолошки значај
[уреди | уреди извор]Арабијски ној дуго је имао значајно место у култури регије у којој је живио. Одрасла јединка са 11 младунаца приказана је на познатом праисторијском угравираном цртежу у стени „Graffiti Rock I” близу Ријада. У Месопотамији био је жртвена животиња и приказиван је у уметности. Често би био осликан на шољицама и другим предметима направљеним од нојевих јаја. Тим уметничким предметима је трговано све до Етрурије за време Новоасирског царства.
У римско доба дошло је до велике потражње арабијског ноја у ловним играма или у кулинарске сврхе. Након успона ислама, арабијски ној постаје симбол богатства и елеганције, тако да је лов ових нојева постао разбибрига за богате људе и племиће (ако је био правилно заклан, био би Halal за Муслимане. Јаја и перје интензивно су коришћени у прављењу разних предмета.
Истребљење
[уреди | уреди извор]Размножавање арабијског ноја није се битније разликовало од нојева који су опстали до данашњег времена. Опстанак није у толикој мери долазио у питање све до почетка Првог светског рата. Тада је знатно повећана количина оружја на простору на коме је птица живела. Оружје и аутомобили омогућили су ловцима и ловокрадицама да немилице тамане нојеве. Из четрдесетих година прошлог века потичу неки од последњих извештаја и усмена сведочанства о овој животињи. У Бахреину је 1941. године убијена и поједена јединка. На исти начин је завршила и птица у граду Џубаилу, на истоку Саудијске Арабије. Угинула женка арабијског ноја наводно је пронађена фебруара 1966. године у Јордану, на ушћу речног корита Вади Зеред, које само повремено садржи воду, близу града Сафе. Вероватно су ту женке донеле воде Јордана. Птице су истребљене у великој мери зато што је то представљало задовољство локалном становништву. Перје је служило за украс а од коже су, поред осталог, прављене дршке ножева.
Референце
[уреди | уреди извор]- Aharoni, I. (1938): On Some Animals Mentioned in the Bible. Osiris 5: 461—478. First page image
- Rothschild, Walter (1919): Description of a new subspecies of Ostrich from Syria. Bulletin of the British Ornithologists' Club 39: 81-83.
- Robinson, Terence J. & Matthee, Conrad A. (1999): Molecular genetic relationships of the extinct ostrich, Struthio camelus syriacus: consequences for ostrich introductions into Saudi Arabia. Animal Conservation 2(3): 165—171.
- Seddon, Philip J. & Soorae, Pritpal S. (1999): Guidelines for Subspecific Substitutions in Wildlife Restoration Projects. Conserv. Biol. 13(1): 177—184.