Арапско пролеће

С Википедије, слободне енциклопедије
Датум измене: 19. мај 2019. у 21:10; аутор: InternetArchiveBot (разговор | доприноси) (Спашавам 1 извора и означавам 0 мртвим. #IABot (v2.0beta14))
Арапско пролеће.

Протести у арапском свету
Време17. децембар 2010—
Место
Северна Африка, Блиски исток.
УзрокЛош социјални стандард, дугогогодишње аутократске владавине, спољни фактор.
Исход У току

Арапско пролеће је назив за талас демонстрација, протеста и побуна у превасходно арапским земљама, који је почео 17. децембра 2010. године. Пре овог периода само је Судан био арапска држава која је доживела успешно обарање диктаторског режима 1964. и 1985. године. Први протести у децембру 2010. године започели су у Тунису[1] и Египту почетком 2011. године,[2] затим Либији,[3] Бахреину,[4] Сирији[5] и Јемену,[6] Алжиру,[7] Ираку,[8] Јордану,[9] Мароку[10] и Оману,[11] као и на границама Израела[12] и мањих протеста у Кувајту,[13] Либану,[14] Мауританији,[15] Саудијској Арабији,[16] Судану[17] и Западној Сахари.[18] Протести су имали облике грађанског протеста са демонстрацијама, маршевима као и коришћење друштвених мрежа попут Фејсбука, Твитера и Јутјуба.[19]

Власти су често на демонстрације одговарале насиљем,[20][21][22] као и провладиним протестима и контрадемонстрацијама.[23][24][25]

Преглед

Серија протеста и демонстрација на Блиском истоку и северу Африке позната је као „Арапско пролеће“[26][27][28][29][30][31], а понекад и као „Арапско пролеће и зима“[32], „Арапско буђење“[33] или „Арапски устанци“[34], иако нису сви учесници Арапи.

Започело је првим протестима у Тунису 17. децембра 2010. године самоспаљивањем Мухамеда Бузизија у знак протеста против полицијске корупције.[35][36]

Успех протеста у Тунису довео је до таласа побуна који је захватио Алжир, Јордан, Египат и Јемен,[37] а онда се проширио и на друге државе, при чему су демонстранти били најорганизованији током „дана беса“.[38][39][40] Протести су се прелили у виду мањих протеста и на неарапски свет у региону.

До јула 2011. године, демонстрације су резултовале обарањем власти у Тунису и Египту. Током почетних протеста неколико лидера је најавило да ће се повући са власти и организовати изборе. Судански председник је најавио изборе у 2015. години,[41] а ирачки премијер Ал-Малики за крај 2014. године,[42] мада је дошло до појачаног насиља демонстраната који су захтевали тренутне оставке.[43] Протести у Јордану довели су до пада владе,[44] резултујући повлачење бившег премијера и амбасадора у Израелу, кога је краљ Абдулах поставио за новог премијера са задатком састављања нове владе.[45]

Председник Јемена Али Абдулах Салех најавио је 23. априла да ће се повући за 30 дана у замену за имунитет,[46] што су демонстранти неформално прихватили 26. априла,[47] Међутим, Салех није одржао обећање, што је продужило протесте у Јемену.[48] Либијски лидер Моамер ел Гадафи је одбио да се повуче, што је довело до рата у Либији.[49]

  промена режима
  грађански рат
  грађански немири и сукоби
  протести и промене у властима
  велики протести
  мањи протести

  протести ван арапског света

Последице

Арапско пролеће је инспирисало неколико мањих протеста и у неарапском свету, од којих је највећи протест у САД који се организује под слоганом Окупирајмо Волстрит.

Види још

Референце

  1. ^ „Middle East In Revolt”. 11. 2. 2011. Архивирано из оригинала 6. 6. 2011. г. Приступљено 11. 2. 2011. 
  2. ^ Peterson, Scott (11. 2. 2011). „Egypt's revolution redefines what's possible in the Arab world”. Christian Science Monitor. Приступљено 12. 6. 2011. 
  3. ^ Spencer, Richard (23. 2. 2011). „Libya: civil war breaks out as Gaddafi mounts rearguard fight”. The Telegraph. Приступљено 12. 6. 2011. 
  4. ^ McLean, Jesse (16. 2. 2011). „Death turns ‘harmless man’ into Bahrain uprising’s martyr”. The Toronto Star. Приступљено 12. 6. 2011. 
  5. ^ „'It Will Not Stop': Syrian Uprising Continues Despite Crackdown”. Der Spiegel. 28. 3. 2011. Приступљено 12. 6. 2011. 
  6. ^ Bakri, Nada; Goodman, J. David (28. 1. 2011), „Thousands in Yemen Protest Against the Government”, The New York Times 
  7. ^ „Algeria protest draws thousands”. CBC News. 12. 2. 2011. Приступљено 12. 6. 2011. 
  8. ^ McCrummen, Stephanie (25. 2. 2011). „13 killed in Iraq's 'Day of Rage' protests”. The Washington Post. Приступљено 12. 6. 2011. 
  9. ^ „Thousands protest in Jordan”. Al Jazeera English. 28. 1. 2011. Приступљено 12. 6. 2011. 
  10. ^ „Morocco King on holiday as people consider revolt”. Afrol.com. 2011. Приступљено 1. 2. 2011. 
  11. ^ Vaidya, Sunil (27. 2. 2011). „One dead, dozen injured as Oman protest turns ugly”. Gulf News. Приступљено 12. 6. 2011. 
  12. ^ „Syria Blocks New Border Protest as Death Toll Rises to 23”. FOX News. 6. 6. 2011. Приступљено 12. 6. 2011. 
  13. ^ „Kuwaiti stateless protest for third day”. Middle East Online. 20. 2. 2011. Приступљено 12. 6. 2011. 
  14. ^ „Lebanon: Protests against Sectarian Political System”. Reuters. 27. 2. 2011. Приступљено 8. 3. 2011. 
  15. ^ Humphrey, Shawn (24. 2. 2011). „Benin, Senegal, Mauritania Impacted by Protest Movements”. Yahoo!. Архивирано из оригинала 2. 3. 2011. г. Приступљено 25. 2. 2011. 
  16. ^ „Man dies after setting himself on fire in Saudi Arabia”. BBC News. 23. 1. 2011. Приступљено 29. 1. 2011. 
  17. ^ „Sudan opposition leader arrested”. IR: Press TV. 19. 1. 2011. Приступљено 29. 1. 2011. 
  18. ^ „New clashes in occupied Western Sahara”. Afrol. 27. 2. 2011. Приступљено 12. 6. 2011. 
  19. ^ „The Arab Uprising's Cascading Effects”. Miller-mccune.com. 23. 2. 2011. Архивирано из оригинала 1. 3. 2011. г. Приступљено 27. 2. 2011. 
  20. ^ „Many wounded as Moroccan police beat protestors”. Reuters. 23. 5. 2011. Приступљено 12. 6. 2011. 
  21. ^ „Syria's crackdown”. The Irish Times. 31. 5. 2011. Приступљено 12. 6. 2011. 
  22. ^ „Bahrain troops lay siege to protesters' camp”. CBS News. 16. 3. 2011. Приступљено 12. 6. 2011. 
  23. ^ „Syria clampdown on protests mirrors Egypt's as thugs join attcks”. Ahram Online. 19. 4. 2011. Приступљено 12. 6. 2011. 
  24. ^ Almasmari, Hakim (17. 3. 2011). „Yemeni government supporters attack protesters, injuring hundreds”. The Washington Post. Приступљено 12. 6. 2011. 
  25. ^ „Libya Protests: Gaddafi Militia Opens Fire On Demonstrators”. The Huffington Post. 24. 2. 2011. Приступљено 12. 6. 2011. 
  26. ^ Hardy, Roger (2. 2. 2011). „Egypt protests: an Arab spring as old order crumbles”. BBC. Приступљено 9. 3. 2011. 
  27. ^ Smith, Kate (8. 3. 2011). „Arab 'spring' a chance for U.S. to rewrite relationships”. San Angelo Standard-Times. Архивирано из оригинала 11. 7. 2011. г. Приступљено 9. 3. 2011. 
  28. ^ Moisi, Dominique (26. 1. 2011). „An Arab Spring?”. Project Syndicate. Приступљено 9. 3. 2011. 
  29. ^ Khalidi, Rashid (3. 3. 2011). „http://www.thenation.com/article/158991/arab-spring”. The Nation. Приступљено 9. 3. 2011.  Спољашња веза у |title= (помоћ)
  30. ^ Ashley, Jackie (6. 3. 2011). „The Arab spring requires a defiantly European reply”. The Guardian. UK. Приступљено 9. 3. 2011. 
  31. ^ „Arab Spring – Who lost Egypt?”. The Economist. 1. 3. 2011. Приступљено 9. 3. 2011. 
  32. ^ Miller, Aaron. „What Is Israel’s Next Move In The New Middle East?”. Moment Magazine. Moment Magazine. Архивирано из оригинала 6. 5. 2011. г. Приступљено 5. 6. 2011. 
  33. ^ http://english.aljazeera.net/indepth/spotlight/2011/02/2011222121213770475.html.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ) http://www.americanthinker.com/2011/05/arab_awakening.html.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)„The Arab awakening reaches Syria”. The Economist. 
  34. ^ http://www.thenation.com/blog/158670/arab-uprisings-what-february-20-protests-tell-us-about-morocco.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ) http://www.economist.com/node/18332630.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  35. ^ Fahim, Kareem (22. 1. 2011). „Slap to a Man's Pride Set Off Tumult in Tunisia”. The New York Times. Приступљено 1. 2. 2011. 
  36. ^ Noueihed, Lin (19. 1. 2011). „Peddler's martyrdom launched Tunisia's revolution”. UK: Reuters. Приступљено 1. 2. 2011. 
  37. ^ Raghavan, Sudarsan (27. 1. 2011). „Inspired by Tunisia and Egypt, Yemenis join in anti-government protests”. The Washington Post. Приступљено 1. 2. 2011. 
  38. ^ „Yemenis square off in rival 'Day of Rage' protests”. Arab News. 3. 2. 2011. Приступљено 6. 2. 2011. 
  39. ^ „Police in south Yemen disperse 'day of rage' protests”. Hosted news. Aden, Yemen: Google. Agence Presse-France. 11. 2. 2011. Архивирано из оригинала 23. 12. 2011. г. Приступљено 13. 2. 2011. 
  40. ^ White, Gregory (13. 2. 2011). „Bahrain Now Bracing For Its Own Day Of Rage After Giving Every Family $2,660 Fails”. Business Insider. Приступљено 13. 2. 2011. 
  41. ^ „Party: Bashir is not standing for re-election”. Gulf Times. 22. 2. 2011. Архивирано из оригинала 3. 4. 2011. г. Приступљено 22. 2. 2011. 
  42. ^ „Iraq PM plans no re-election”. Voice of Russia. 5. 2. 2011. Архивирано из оригинала 11. 1. 2012. г. Приступљено 27. 2. 2011. 
  43. ^ „Iraq angered protesters call for Maliki resignation”. Alsumaria. 26. 2. 2011. Архивирано из оригинала 25. 09. 2011. г. Приступљено 27. 2. 2011. 
  44. ^ „Jordanians stage anti-gov't sit-in in Amman”. Xinhua. 30. 1. 2011. Приступљено 13. 4. 2011. 
  45. ^ „Jordan king appoints new PM, government quits”. Reuters. 1. 2. 2011. Приступљено 2. 2. 2011. 
  46. ^ Worth, Robert F. (23. 4. 2011). „President of Yemen Offers to Resign for Immunity”. The New York Times. Приступљено 24. 4. 2011. 
  47. ^ Almasmari, Hakim (26. 4. 2011). „Yemen Protesters Accept Deal”. The Wall Street Journal. Приступљено 27. 4. 2011. 
  48. ^ Abu-Nasr, Donna (2. 5. 2011). „Yemen Accord Signing Has Been Postponed, Gulf Official Says”. Bloomberg. Приступљено 5. 5. 2011. 
  49. ^ „Libyan govt says Gaddafi won't step down”. The Times Of India. The Times of India. 5. 4. 2011. Приступљено 5. 5. 2011. 

Шира литература

Спољашње везе

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Арапско_пролеће&oldid=21902659”