Арача

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Рушевине цркве Арача
Арача

Арача је рушевина средњовековне романичке цркве које се налази између Новог Бечеја и Новог Милошева у Србији, тачније 12 km од Новог Бечеја. Године 1948, године је стављена под заштиту као културно добро.[1]

Историја[уреди]

Арача је изграђена око 1230. године на темељима старије цркве из 11. века. Опљачкана је и уништена 1280, а обновљена 1370. године по налогу краљице Јелисавете Котроманић Анжујске. У тој обнови додат је готски торањ, чији остаци постоје и данас. Претпоставља се да је црква припадала имању које је 1407. године краљ Жигмунд подарио деспоту Стефану Лазаревићу. Касније је припадала деспоту Ђурђу Бранковићу, који ју је поклонио Павлу Бирињију.

Срби су 1551. године одржали скуп у Арачи на којем су донели одлуку да се прикључе Турцима.[2] Године 1551, Турци Османлије су спалили цркву и од тада никада није обновљена.

Село Арача је постојало у 17. веку. Ту су долазили 1660. године калуђери српског манастира Пећке патријаршије да скупљају прилог. Пописани су следећи становници православни Срби: домаћин Вујица (код кога су коначили), Јован, поп Коста, кнез Петар и књегиња Драгиња, Божа Јовин, Дмитар, Огњан и Петар Стојановић.[3]

Конзерваторско-рестаураторски радови на цркви су трајали од 1970. до 1978. године. Радови су вођени од стране завода за заштиту споменика културе у Новом Саду, а водио их је Шандор Нађ, археолог Музеја Војводине у Новом Саду. Археолошке радове је наставио Небојша Станојев, археолог Музеја Војводине.

Референце[уреди]

  1. ^ Crkva Sv. Arhanđela Mihaila, Arača, Приступљено 23. 7. 2015.
  2. ^ Феликс Милекер: "Историја вароши Велики Бечкерек 1333-1918. године", репринт, Зрењанин 2011.
  3. ^ Душан Поповић, С. Матић: "О Банату и банатском становништву у 17. веку", Сремски Карловци 1931.

Литература[уреди]

  • Станојев, Небојша (2004). Арача. Нови Сад: Музеј Војводине. ISBN 978-86-82077-21-3. 

Спољашње везе[уреди]