Аргентина

Из Википедије, слободне енциклопедије
Аргентинска Република
República Argentina
Застава Аргентине Грб Аргентине
Застава Грб
крилатица: У слози и слободи
(шп.
En Unión y Libertad)
Химна
Oid, Mortales
Положај Аргентине
Главни град Буенос Ајрес
34°20′S 58°30′W
Службени језик шпански
Облик државе Савезна република
 — Председник Кристина Киршнер
Независност: 1810.
Површина  
 — укупно 2.766.890 ¹ km² (8)
 — вода (%) 1,1
Становништво  
 — 2014. 42.669.500 [1] (32)
 — густина 14/km² 
Валута Аргентински пезос (100 центи)
Временска зона UTC -3
Интернет домен .ar
Позивни број +54
¹ Аргентина такође присваја 1.000.000 km² Антарктика, Фолкландских Острва и Јужне Џорџије и Јужних Сендвичких острва

Аргентина (шп. Argentina), званично Аргентинска Република (шп. República Argentina), држава је у Јужној Америци. Обухвата највећи део Јужне купе. Према северу се граничи са Боливијом и Парагвајем; према североистоку са Бразилом; према истоку са Уругвајем и према западу са Чилеом. На истоку излази на јужни део Атлантског океана.

Простире се на површини од 2.780.400 км2, што је сврстава на осмо место у свету, друго у Латинској Америци, и прво међу земљама шпанског говорног подручја.

Аргентина полаже право на део Антарктика, Фолкландска тј. Малвинска острва, и на Јужну Џорџију и Јужна Сендвичка Острва.

Аргентина се сматра регионалном силом и једном од истакнутијих латиноамеричких земаља.[2] Чланица је група Г-15 и Г-20 највећих економија. Оснивач је Уједињених нација, Светске банке, Светске трговинске организације, Меркосура, Унасура, Заједнице латиноамеричких и карипских држава и Организације иберо-америчких држава.

Захваљујући стабилној политичкој ситуацији, величини тржишта и расту високотехнолошког сектора, сврстава се у средње развијене земље са веома високим индексом хуманог развоја.[3]

Људи су на подручју Аргентине присутни од палеолита.[4] Шпанска колонизација је почела 1512. године.[5] Аргентина је наследница Вицекраљевства Рио де ла Плата,[6] шпанске прекоморске колоније основане 1776. године. Након рата за независност (1810–1818) уследио је грађански рат који је трајао до 1861. а окончан је новим устројством земље као федерације провинција са главним градом Буенос Ајресом. Након тога долази до великог прилива усељеника и великог привредног развоја: почетком 20. века Аргентина је била седма најбогатија држава на свету.[7][8]

Међутим, након 1930, поред тога што је до половине 20. века била међу петнаест најбогатијих држава,[7] дошло је до политичке нестабилности и периодичних економских криза захваљујући којима је постала недовољно развијена земља.[9]

Етимологија[уреди]

Реч „Аргентина“ потиче из латинског језика, тачније од латинске речи argentum што значи сребро. Када су први шпански конкистадори открили реку Ла Плата, назвали су рукавац на који су наишли Слатко море (Mar Dulce). Након бродолома шпанских конкистадора, предвођених Хуаном Дијаз де Солисом, домороци су преживелима дали поклоне направљене од сребра. Легенда о Сијера дел Плата, планини богатој сребром, дошла је до Шпаније око 1524. године. Име Аргентина је први пут поменуто на штампаној мапи у Венецији 1536. године. Извор сребра је лоциран близу данашњег боливијског града Потоси који је основан 1546. Шпанска експедиција је пратила траг сребра у планини и низ ток река Парана и Пилкомајо. Ова експедиција је дошла до области коју су већ заузели конквистадори и Лиме, престонице Перуа.

Назив Аргентина је први пут употребљен 1612. године у књизи „Историја открића, насељавања и заузимања области око реке Ла Плата“ (Historia del descubrimiento, población, y conquista del Río de la Plata) аутора Руј диаз де Гузмана, који је назвао територију Аргентине - Земља сребра (Tierra Argentina).

Географија[уреди]

Аргентина је смештена у јужном делу Јужне Америке. Заузима површину од 2.784.000 km2. Граничи се са Боливијом и Парагвајем према северу, са Бразилом према североистоку, са Уругвајем према истоку где такође излази на Атлантски океан, према југу и западу се граничи са Чилеом.[10] Дужина копнене границе је 9.376 km, док је дужина обале 5.117 km.[10]

Највиши врх у Аргентини се налази на планини Аконкагви и висок је 6.959 метара,[11] што је уједно и највиши врх на јужној и западној хемисфери.[12] Најнижа тачка је Лагуна дел Карбон смештена у Великој депресији Сан Хулијан у провинцији Санта Круз. Она се налази 105 метара испод нивоа мора,[11] уједно је и најнижа тачка на јужној и западној хемисфери, и седма најнижа тачка на свету.[13]

Најсевернија тачка је ушће река Рио Гранде де Сан Хуан и Рио Мохинете у провинцији Хухуј; најјужнија тачка је рт Сан Пио у провинцији Огњена Земља; најисточнија тачка се налази североисточно од Бернардо де Иригојена у провинцији Мисионес а најзападнија у националном парку Лос Гласијарес у провинцији Санта Круз.[10]

Највеће реке у Аргентини су Парана, Уругвај, Парагвај, Саладо, Рио Негро, Санта Круз, Пилкомајо, Бермехо и Колорадо.[14] Ове реке се одливају у Аргентинско море, плитку област Атлантског океана изнад Аргентинског шелфа, неуобичајено широке континенталне платформе. Овде се јављају две струје: топла бразилска и хладна фолкландска струја.[15]

Рељеф[уреди]

Анди са многобројним огранцима обухватају готово трећину Аргентине и спуштају се у пространу низију Гран Чака, Пампу и Патагонску плочу. Огранци Бразилских планина залазе у аргентинско међуречје између Парагваја и Уругваја. Степу на подножју Анда прекидају усамљене планине, од којих је најпознатија Сијера де Кордоба. На јужном делу Пампа леже ниске планине Сијера дел Тандил и Сијера де ла Вентана. Источни део Огњене земље, који припада Аргентини, налик је на Патагонију.

Географске регије[уреди]

Аргентина је подељена на седам географских регија:

  • Северозапад представља наставак Андског платоа. Ову област карактерише надморска висина од 3.350 до 4.000 метара. Вулкани и узани планински ланци на неким местима су високи и до 5.800 метара.[16]
  • Месопотамија је суптропска област која обухвата западни део Паранске висоравни и суседне низије између Паране и Уругваја.[12]
  • Гран Чако је велика низија између Месопотамије и Анда. Припада тропском и суптропском климатском појасу.[17]
  • Сијерас Пампеанас је планински ланац паралелан са Андима смештен у средишту Аргентине.[18]
  • Кујо је планинска област у средишњим Андима.[17]
  • Пампаси су огромне и веома плодне алувијалне равни смештене на истоку земље.[19][12]
  • Патагонија је велика висораван на југу Аргентине коју на истоку прекрива углавном сува, стеновита степа[12]; на југу пашњаци а на западу субантарктичке шуме.[20]





[[File:|157px|alt=]]






Горе: Пампе, Сијерас Пампеанас, Месопотамија, Гран Чако, Кујо
Доле: Андски плато, Северозападне јунге, Долина Калчаки, западна Патагонија, источна Патагонија.

Клима[уреди]

Аргентина има изузетно разноврсну климу, од тропске на северу[21] до субарктичке на крајњем југу континента.[19] Климатске области се углавном поклапају са регионалном поделом земље:

  • Клима у Северозападном региону је разнолика. Идући од севера ка југу и од истока ка западу опада количина падавина:[22] Пуна, на крајњем западу Анда, има мале количине падавина и велика температурна колебања. Температура често, током ноћи, пада испод нуле;[22] Јунге, на истоку, имају тропску климу са високим температурама и великом влажношћу.[23]
  • У Месопотамији преовлађује суптропска клима, на северу је права тропска клима са високим температурама и великом влажношћу,[24] а идући према југу постаје умереноконтинентална.[25]
  • Гран Чако има веома топлу суптропску и тропску климу,[21] са влажним летима и сувим и благим зимама. Присутне су и обилне падавине током сезоне,[25] као и повремене суше.[26]
  • Кујо има углавном благу климу, мада је у планинским областима присутна алпска клима са температурама испод нуле током већег дела године.[27]
  • Пампе и Сијерас Пампеанас имају умерену климу, са топлим, ветровитим летима и хладним зимама; на истоку је присутна велика влажност.[28]
  • Патагонија је веома ветровито подручје, са благим летима и хладним[22] па чак и веома хладним зимама[29] са пуно снежних падавина и мразом,[22] нарочито у планинским областима.[30] Количина падавина рапидно опада идући од запада ка истоку.[31]

У најбитније ваздушне струје спадају Памперо ветрови који дувају у низијама Патагоније и Пампе, доносећи хладно време. Насупрот њима, са севера долазе топле ваздушне струје захваљујући којима се стварају повољни временски услови.[28] Судестада углавном ублажава утицај хладног времена али доноси и велику количину падавина, немирно море и плављење обала. Најчешће се јавља крајем јесени и током зиме дуж средишњег приобаља и у естуару Рио де ла Плате.[28] Топли и суви ветар Зонда јавља се између јуна и новембра, и дува у Кују и у средишњој Пампи. Може непрекидно да дува четири сата, и да достигне брзину од 120 km/h.[32]

Историја[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Историја Аргентине

Преколумбовска ера[уреди]

Пећина Куева де лас Манос у провинцији Санта Круз стара је преко 10.000 година, и представља један од најстаријих доказа о урођеничким културама у Америци.

Најранији трагови људског присуства на подручју данашње Аргентине потичу из времена палеолита, поред њих пронађени су и трагови из времена мезолита и неолита.[4] До доласка Европљана, Аргентина је била релативно ретко насељено подручје са бројним културама које су имале различите видове друштвеног организовања.[33] Ове културе можемо поделити на три главне групе:[34]

Колонијално доба[уреди]

Прва слика Буенос Ајреса из 1628 коју је израдио холандских сликар Алдус Вертхонт.

Први Европљани су на ово подручје стигли 1502. током путовања Америга Веспучија. Шпански морепловци Хуан Дијаз де Солис и Себастијан Кабот посетили су област данашње Аргентине 1516. и 1526. године.[5] Педро де Мендоза је 1536. основао малу насеобину Буенос Ајрес, која је напуштена 1541.[36]

Колонизација је настављена из Парагваја – оснивањем Гувернората Рио де ла ПлатаПеруа и Чиле.[37] Франсиско де Агире је 1533. године основао град Сантијаго дел Естеро. Лондрес је основан 1558; Мендоза 1561; Сан Хуан 1562; Сан Мигел де Тукуман 1565.[38] Хуан де Гарај је 1573. године основао Санта Фе а исте године је Херонимо Луис де Кабрера основао Кордобу.[39] Гарај је касније отишао на југ да би 1580. поново изградио Буенос Ајрес.[40] Сан Луис је основан 1596. године.[38]

Буенос Ајрес је 1776. постао главни град Вицекраљевства Рио де ла Плата,[41] насталог на делу бившег Вицекраљевства Перу. Након добијања статуса главног града, постао је важан трговачки центар. Током 1806. и 1807. године Британци су два пута покушали да изврше инвазију на област око реке Ла Плате.[42] Отпор је пружен под вођством Француза Сантијага де Линијеа, што му је касније омогућило да добије титулу вицекраља.

Подручје већег дела данашње Аргентине током колонијалног раздобља било је настањено шпанским имигрантима и њиховим потомцима креолима, местицима, домороцима и потомцима афричких робова. Трећина ондашњег становништва била је настањена у Буенос Ајресу и другим градовима, док су остали живели у пампама, као гаучи. Домороци су живели у другим деловима земље углавном у Патагонији и Гран Чаку.

Вести о свргавању шпанског краља Фердинанда VII током Шпанског рата за независност изазвала је велику забринутост у вицекраљевству.[43] Након Мајске револуције 1810. године у Буенос Ајресу је збачен са власти вицекраљ Балтазар Идалго де Сиснерос а власт је преузела прва независна влада Аргентине тзв. Примера хунта (шп. Primera Junta).

Стварање нације[уреди]

Хосе де Сан Мартин, Ослободилац Аргентине, Чилеа и Перуа

Током наредне деценије рат за независност се разбуктао у бившем вицекраљевству, његови делови су се поделили између патриота и ројалиста. Градови данашње Аргентине су подржали отцепљење после 1811. Парагвај се отцепио од Шпаније 1811. а од Аргентине 1842. Горњи Перу је имао недефинисан статус због ројалиста из Вицекраљевства Перу све док није прогласио независност као Боливија 1824. На источну обалу реке Уругвај је извршена инвазија од стране Бразилско-португалског царства 1817. да би након Аргентинско-бразилског рата, споразумом у Монтевидеу 1828. била проглашена независна држава Уругвај.

Међусобни сукоби су довели до политичке нестабилности међу патриотама. Током само четири године Примера хунту је заменила Хунта гранде, затим Први Тријумвират, па Други Тријумвират и први Врховни управник. Године 1813. сазвана је Скупштина ради проглашења независности али то није учињено због политичких несугласица. Након тога избио је грађански рат у Аргентини између провинција окупљених у Федералну Лигу и Врховног Управитељства. До 1816. Уједињене провинције Јужне Америке су биле изложене великим унутрашњим и спољашњим претњама. У јулу 1816. Конгрес је прогласио независност и именовао Хуана Мартина де Пејредона за Врховног управника. За војне походе био је задужен Хосе де Сан Мартин, који је предводио војску преко Анда и 1817. поразио ројалисте у Чилеу. Након те победе преузео је контролу над чилеанском морнарицом и помоћу ње поразио је ројалисте у Лими. Војни походи Сан Мартина су се надовезали на оне које је предузео Симон Боливар у Великој Колумбији, и довели су до победе суверениста у Борби за независност Латинске Америке.

Битка за Сепеду из 1820, која је вођена између централиста и федералиста означила је крај централне власти. Нови устав је ступио на снагу 1826. током Рата са Бразилом, када је Бернардо Ривадавија изабран за првог Председника Аргентине. Ускоро су овај устав одбациле провинцијске власти јер је био централистички, а Ривадавија је убрзо након тога поднео оставку. Након тога провинције су се окупиле у Аргентинску Конфедерацију. Ова конфедерација провинција је била веома лабава и није имала заједничког шефа државе. Уместо тога нека важна овлашћења је добијао гувернер провинције Буенос Ајрес, као што је отплата дуга и спољни послови. Гувернер Хуан Мануел де Росас је владао од 1829. до 1832, и од 1835. до 1852. Током свог првог мандата склопио је тзв. федерални пакт и захваљујући ком је поразио Унитаристичку лигу. Након 1835. донео је збир јавне власти (шп. Suma del poder público). Суочио се са Аргентинским грађанским ратом и константном ратном опасношћу која се огледала у блокади Рио де ла Плате од стране Француске од 1838. до 1840, Рату Конфедерација, енглеско – француској блокади Рио де ла Плате од 1845. до 1850, и устанку у провинцију Коријентес. Током свих ових сукоба Росас није претрпео ни један пораз и успео је да спречи губљење државне територије. Росас је имао напете односе са Бразилом, није признавао независност Уругваја и Парагваја, које је планирао припојити Аргентини. Међутим због одбијања да донесе устав који ће заменити Федерални пакт, гувернер провинције Ентре Риос Хусто Хосе де Уркиза је затражио самосталност ове територије. У бици код Касероса, де Уркиза је поразио Росаса, и присилио га да оде у егзил. Након тога склопљен је Споразум у Сан Николасу 1853. на основу ког је донет аргентински устав. Након отцепљења Државе Буенос Ајрес од Конфедерације, и њеног каснијег прикључења, Бартоломе Митре је 1862. изабран за председника Аргентине. Национално јединство је још више ојачало током Парагвајског рата,[44] током ког је погинуло вие од 300.000 људи, док је Парагвај разрушен.[45] Након 1875. уследио је талас страних инвестиција и велика имиграција из Европе. Ови догађаји су допринели развоју привреде, првенствено пољопривреде, и оснаживању аргентинског друштва. Генерал Хулио Аргентино Рока је током 1870-их у војним походима успоставио власт Аргентине над јужним Пампасом и Патагонијом, потчинивши преостало урођеничко становништво.[46][47]

Модерна историја[уреди]

Хуан Перон са супругом, Евом.

У раздобљу између 1880. и 1929. број становника Аргентине се повећао петоструко, док је друштвени производ увећан за 1.500 процената. Раст броја становника је остварен највише захваљујући великој имиграцији, док је економски раст био подстакнут британским и француским инвестицијама, и извозом пољопривредних производа. Захваљујући овим резултатима Аргентина се сврстала међу десет најјачих светских привреда.[48] Конзервативна елита је доминирала политичком сценом Аргентине све до 1912. када је председник Роке Саенз Пења донео тзв. Саенз Пењин закон по ком је уведено право гласа за све мушкарце, као и тајно гласање. Ово је омогућило центристима окупљеним око Радикалне грађанске уније (шп. Unión Cívica Radical) да победе на првим слободним изборима 1916. године. Председник Иполито Иригојен је увео друштвене и привредне реформе и проширио видове помоћи породичним газдинствима и малим привредницима. Збачен је са власти пучем из 1930, када на управљање Аргентином поново преузимају конзервативци. Нове власти су потписале трговински Споразум Рока – Рансиман са Британском империјом. Аргентина је током Првог светског рата и већег дела Другог светског рата била неутрална, што јој је омогућило да снабдева Савезнике храном.[48] Генерал Хуан Перон је 1946. изабран за председника, чиме је створен популистички покрет познат као перонизам. Његова супруга Ева је била омиљена у народу и имала је главну политичку улогу све до своје смрти 1952. Свој утицај у друштву је остваривала помоћу Фондације Ева Перон (шп. Fundación Eva Perón) и Женске перонистичке партије (шп. Partido Peronista Femenino),[49] она је утицала и на стицање права гласа за жене, што је остварено 1947. године.

Током Перонове владавине дошло је до знатног пораста плата и услова живота, подстицано је деловање синдиката, стратешке привредне гране су национализоване, развијана је индустрија којом би били замењени увозни производи а развој пољопривреде је постао приоритет.[50] Међутим, у истом периоду дошло је до пораста инфлације, која је 1951. достигла 50 процената, док је песо изгубио 70 % своје вредности од 1948. до 1950.[51] Спољна политика је постала више изолационистичка јер је дошло до заоштравања односа са САД, појачана је цензура и репресија[52] а велики број опозиционара је затворен и мучен.[53]

Развијајући култ личности Перон је сменио бројне утицајне и способне саветнике да би се окружио послушницима. Смењен је пучем 1955. у тзв. Слободарској револуцији (шп. Revolución Libertadora). Након тога отишао је у егзил у Шпанију.

Артуро Фрондизи (десно) и његов главни економски светник, Rogelio Frigerio.

Након покушаја деперонизације и лустрације перониста, на изборима 1958. победио је Артуро Фрондизи. Део Перонових присталица је подржавао Фрондизија који је спроводио политику подстицања инвестиција у енергетику и индустрију. Захваљујући томе Аргентина је успела да у спољнотрговинској размени оствари суфицит. На изборима 1963. изабран је Артуро Илија који је наставио политику развоја. Упркос напретку земље, његови покушаји да укључи перонисте у политичке процесе су завршени преузимањем власти од стране војске у пучу 1966. године. Иако репресиван, нови режим је наставио са да подстиче развој домаће привреде и инвестирао је рекордне суме новца у јавне радове. Привреда је снажно расла а број сиромашних је до 1975. смањен на седам посто. Репресија војне хунте је довела до ескалације политичког насиља и Перон, иако у егзилу, је вешто кооптирао са студентским и радничким протестима што је на крају приморало војну хунту да распише слободне изборе 1973. и дозволи његов повратак из Шпаније.[54] Хуан Перон је 1973. ступио на дужност а умро је у јулу 1974. На месту председника наследила га је његова трећа супруга Изабела коју је он поставио за потпредседника. Она је изабрана као компромисно решење између завађених перонистичких фракција. Сукоб који је уследио између левичарских и десничарских екстремиста, довео је до крвопролића, финансијског хаоса и пуча у марту 1976.

Власт је преузела војну хунта под именом Национални реорганизациони процес (шп. Proceso de Reorganización Nacional). Она је појачала борбу против екстремних левичара као што је Народна револуционарна армија (шп. Ejército Revolucionario del Pueblo) и Монтенероса (шп. Monteneros) који су од 1970. вршили убиства и отмице.[55] Убрзо се репресија пренела и на опозицију па је током тзв. Прљавог рата (шп. Guerra Sucia) нестало на хиљаде дисидената. Репресију је потпомагала ЦИА у Операцији Кондор јер је велики број војних главешина обучаван у Форт Бенингу у Школи Америка (енгл. School of the Americas).[56] Иако је овај режим у почетку донео извесну стабилност и организовао велики број јавних радова, замрзавање плата и дерегулација финансијског тржишта довели су до великог пада животног стандарда и рекордног спољног дуга.[48] Деиндустријализација, колапс песа, незапамћена корупција, јавно незадовољство због Прљавог рата и на крају пораз од Уједињеног Краљевства у Фолкландском рату 1982, довели су до пада режима и слободних избора 1983.

Политика[уреди]

Власт[уреди]

Аргентина је федерална република са представничком демократијом.[57] Власт је дефинисана Уставом Аргентине, највишим правним актом у држави. Седиште владе је у Буенос Ајресу.[58] Право гласа је тајно и обавезно за све држављане Аргентине.[59][a]

Власт на нивоу државе подељена је на законодавну, извршну и судску.

  • Законодавну власт има дводомни конгрес, који чине сенат и представнички дом. Он доноси савезне законе, објављује рат, усваја међународне споразуме, буџет и има могућност за изгласавање неповерења, чиме може да смењује чланове владе.[61]
    • Представнички дом чини 257 чланова изабраних на четворогодишњи мандат. Мандати се додељују провинцијама на основу пописа становништва које се врши сваких десет година.[62] Од 2014. десет провинција има само пет представника, док најнасељенија провинција Буенос Ајрес има 70 чланова представничког дома.
    • Сенат има 72 члана изабраних на шестогодишњи мандат. Свака провинција делегира по три представника; а једна трећина сенатора се бира сваке две године.[63] Барем једна трећина кандидата на изборима морају да буду жене.
  • Извршну власт има председник Аргентине. Он је главнокомандујући оружаних снага и председник владе. Такође, има могућност стављања вета на предлоге закона.[64] Председник има четворогодишњи мандат и бира се на директним изборима. Једна особа не може да буде изабрана више од два пута узастопно.[65]
  • Судску власт врше Врховни суд и нижи федерални судови.[66] Врховни суд има седам чланова које именује председник а чије постављење одобрава сенат. Њихов мандат је неограничен. Судије нижих судова предлаже Веће магистрата (секретаријат који чине представници судија, адвоката, извршне и судске власти) док на дужност ступају након одобрења председника сената.[67]


Неокласична фасада палате
Конгресна палата, седиште аргентинског конгреса
Италијанско-еклектична фасада куће
Casa Rosada, кабинет председника
Неокласично-еклектична фасада палате
Палата правде, седиште Врховног суда Аргентине

Провинције[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Административна подела Аргентине

Аргентина је федерација коју чине двадесет три провинције и један аутономни град, Буенос Ајрес. Провинције су подељене на департмане и општине, осим провинције Буенос Ајрес која је подељена на партида (шп. partido). Град Буенос Ајрес је подељен на барије (шп. barrios) и комуне.

Уставом Аргентине провинцијама је гарантована сва власт која није у надлежности федералне владе.[68] Провинције имају велики степен аутономије, имају право на свој устав,[69] слободно организују локалну власт,[70] и располажу и управљају својим природним и финансијским ресурсима.[71] Неке провинције имају дводомна а неке једнодомна законодавна тела.[b]

Аргентинске провинције формирале су се током Рата за независност када су их локална већа тзв. кабилди већих градова прогласили територијалним јединицама. Првобитно је било тринаест провинција да би се 1834. Хухуј одвојио од Салте. Буенос Ајрес је 1861. прихватио устав из 1853, и 1880. постао је федерална територија.[73]

Законом из 1862. националним територијама означене су оне области које су под федералном влашћу али изван граница провинција. Тако су 1884. од њих настали гувернорати Мисионес, Формоса, Чако, Пампа, Неукен, Рио Негро, Чубут, Санта Круз, и Огњена Земља.[74]

Споразумом о граничном спору са Чилеом 1900. створена је Национална територија Анда (шп. Territorio Nacional de Los Andes); која је 1943. подељена између провинција Хухуј, Салта и Катамарка.[73] Пампа и Чако су постали провинције 1951, Мисионес 1953, а Формоса, Неукен, Рио Негро, Чубут, и Санта Круз 1955. године. Последња национална територија, Огњена Земља, постала је провинција Огњена Земља, Антарктик и острва у јужном Атлантику 1990. године.[73]

Провинције Аргентине. Аргентина сматра својима Фолкландска Острва, као и део Антарктика.
Провинција Главни град Провинција Главни град
Bandera de la Ciudad de Buenos Aires.svg Аутономни град Буенос Ајрес Flag of Mendoza province in Argentina.gif Мендоза Мендоза
Bandera Buenos Aires.svg Провинција
Буенос Ајрес
Ла Плата Bandera de la Provincia de Misiones.svg Мисионес Посадас
Stemma catamarca.gif Катамарка Сан Фернандо дел
Ваље де Катамарка
Flag of Neuquen province in Argentina.gif Неукен Неукен
Flag of Chaco province in Argentina 2007.jpg Чако Ресистенција Bandera de la Provincia del Río Negro.svg Рио Негро Виједма
Bandera de la Provincia del Chubut.svg Чубут Равсон Bandera de la Provincia de Salta.svg Салта Салта
Escudo de la Provincia de Córdoba.svg Кордоба Кордоба Flag of San Juan province in Argentina.gif Сан Луис Сан Луис
Flag of Corrientes province in Argentina.gif Коријентес Коријентес San luis prov arg.png Сан Хуан Сан Хуан
Bandera de la Provincia de Entre Ríos.svg Ентре Риос Парана Flag of Santa Cruz province in Argentina.gif Санта Круз Рио Галегос
Bandera de la Provincia de Formosa.svg Формоса Формоса Flag of Santa Fe province in Argentina.gif Санта Фе Санта Фе
Flag of Jujuy province in Argentina.gif Хухуј Сан Салвадор
де Хухуј
Bandera de la Provincia de Santiago del Estero.svg Сантијаго
дел Естеро
Сантијаго
дел Естеро
Flag of La Pampa province.png Ла Пампа Санта Роса Bandera de la Provincia de Tierra del Fuego.svg Огњена Земља Ушуаја
Flag of La Rioja province in Argentina.gif Ла Риоха Ла Риоха Escudo de la Provincia de Tucumán.svg Тукуман Сан Мигуел
де Тукуман

Спољна политика[уреди]

Дипломатске мисије Аргентине:
  Аргентина
  Земље у којима Аргентина има сталне дипломатске мисије
  Земље у којима Аргентина нема сталне дипломатске мисије

У политици према иностранству Аргентина се противи мешању у унутрашње послове других земаља,[75] залаже се за поштовање људских права, права на самоопредељење, међународну сарадњу, разоружање и мирољубиво решавање сукоба.[76] Једна је од оснивача група Г-15 и Г-20 водећих привреда света, такође, оснивач је Уједињених нација, Светске банке, Светске трговинске организације, и Организације америчких држава. Нестална је чланица Савета безбедности Уједињених нација и учесница мировних мисија ове организације на Хаитију, Кипру, у Западној Сахари и на Блиском истоку.[77]

Аргентина је учествовала у оснивању Организације иберо-америчких држава, Заједнице латиноамеричких и карипских држава и Уније јужноамеричких нација, чији је први генерални секретар био бивши председник Нестор Киршнер. Такође је оснивач Меркосура, заједно са Бразилом, Парагвајем, Уругвајем и Венецуелом.

Аргентина полаже право на 965.597 км2 територије Антарктика, где од свих држава има најдуже непрекидно присуство, од 1904. године.[78] Због својих претензија на Антарктик у спору је са Чилеом и Уједињеним Краљевством. Антарктичким споразумом из 1961, чији је потписник и Аргентина, поништена су права било које земље на територију Антарктика.

Аргентина полаже право на Фолкландска Острва која се на шпанском зову Малвинска и на Јужну Џорџију и Јужна Сендвичка Острва.[79] Ова острва су прекоморске територије под управом Уједињеног Краљевства.

Оружане снаге[уреди]

Аргентински маринци на вежби Унитаса у Перуу.

На челу Оружаних снага Аргентинске Републике (шп. Fuerzas Armadas de la República Argentina) налазе се врховни командант тј. председник Аргентине и министар одбране. Поред копнене војске, морнарице и ратног ваздухопловства, постоје још два вида безбедносних организација: Аргентинска национална жандармерија (шп. Gendarmería Nacional Argentina), задужена за одбрану границе државе и стратешки важних места; и Аргентинска поморска управа полиције (шп. Prefectura Naval Argentina), обалска стража задужена за заштиту важнијих водених токова и морске обале.

Рад оружаних снага дефинише и надгледа аргентински конгрес[80] путем комитета за одбрану.[81] Војна служба је добровољна, а за рад у Аргентинској војсци могу да буду примљене особе оба пола старости од 18 до 24 године.[81] Аргентинска војска учествује у мировним мисијама Уједињених нација и има споразуме о сарадњи са другим армијама.[81] Историјски, одбрамбени систем Аргентине један је од најбољих на јужноамеричком континенту. Аргентина има развијену сопствену војну индустрију, бродоградилишта, борбену технику, фабрике тенкова и авиона.[82] Од почетка осамдесетих година 20. века издвајања за одбрану се континуирано смањују а 2011. су износила 0,74% БДП, што је историјски минимум.[81]

Привреда[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Привреда Аргентине

Захваљујући природним богатствима, високо образованој радној снази, развијеној индустрији, и извозно оријентисаној пољопривреди, аргентинска привреда је трећа по снази у Латинској Америци.[83] Индекс хуманог развоја је веома висок,[3] док је бруто друштвени производ по становнику релативно висок.[84] Поред тога ту је и значајно унутрашње тржиште и растући високо технолошки сектор.[85]

Аргентина спада међу средње развијене најбрже растуће привреде.[86][c] Међутим, током историје, развијала се прилично неравномерно. Снажан економски развој смењивала је велика рецесија, неравномерна расподела дохотка а последњих деценија дошло је до пораста сиромаштва. Почетком 20. века Аргентина је постала седма најбогатија земља на свету.[7] До половине 20. века била је међу петнаест највећих економија,[7] да би након тога уследио пад па је сада међу земљама са средњим приходима по становнику.[87]

Једно од обележја аргентинске привреде деценијама уназад је висока инфлација. Званични подаци за 2013. наводе да је стопа инфлације била 10,2%, међутим, према процени приватног сектора она је износила 25%. Разлике у овим показатељима довеле су до оштре полемике око манипулисања статистичким подацима.[88][89] Расподела дохотка је постала равномернија од 2002, мада је и даље присутна значајна неједнакност.[90]

Становништво[уреди]

Балванера, део Буенос Ајреса са сликовитим стамбеним зградама у холандском стилу.

На основу резултата пописа у Аргентини је 2010. живело 40.091.359 становника, док је према попису из 2001. Аргентина имала 36.260.130 становника.[91] По броју становника Аргентина је на трећем месту у Јужној Америци и на тридесет трећем у свету. Густина насељености је 14,4 становника по квадратном километру.[92] Удео становништва млађег од петнаест година износи 25,6%, док је удео становништва старијег од шездесет пет година 10,8%.

Стопа прираста становништва је 2012. износила 10,2 промила; стопа наталитета је била 17,9 а стопа морталитета 7,7 промила.[93] Овиме се Аргентина сврстава међу земље са најмањом стопом природног прираштаја у Латинској Америци. Просечна старост становништва је 30 година док је животни век 77 година.

Етничке групе[уреди]

Породица у северној Аргентини

Аргентина, као и друге земље Новог света, важи за земљу усељеника.[94] Уобичајено је да се Аргентина назива crisol de razas тј. лонцем за топљење.

Током 18. и 19. века, Аргентина је, после Сједињених Држава, била земља са највећим бројем усељеника. Око 6,6 милиона људи дошло је да живи у ову земљу, знатно више него у Канаду, Бразил и Аустралију.[95][96]

Током овог раздобља број становника се удвостручавао сваке две деценије. Већина Аргентинаца су потомци усељеника, углавном из разних европских земаља, пристиглих у раздобљу од 1850. до 1955.[97][98] Већина Европљана која се настанила у Аргентини је била из Италије и Шпаније.[99]

У Аргентини живи велики број људи арапског порекла, углавном из Сирије и Либана. Азијаца има око 180.000, највише кинеског[100] и корејског порекла, мада постоји и јапанска заједница која је присутна од почетка 20. века.

Језици[уреди]

Дијалектолошка карта шпанског језика у Аргентини

Шпански је де факто службени језик који говоре практично сви Аргентинци.[101] Услед величине територије постоје велике разлике у дијалектима шпанског језика међу регионима, међутим, риоплатенсе је преовлађујући дијалекат. Овим дијалектом се говори углавном у басену Ла Плате док је нагласак сличан наполитанском језику.[102] Италијани и други европски народи допринели су стварању лунфарда, регионалног жаргона, присутног и у другим латиноамеричким државама.

Поред шпанског у Аргентини су заступљени и други језици:

Религија[уреди]

Фрања, први папа са америчког континента, рођен и одрастао у Аргентини.

Аргентинским уставом гарантована је слобода вероисповести[106] али је католичкој цркви дат повлашћени статус.[107][f]

Према истраживању CONICET-а 76,5% аргентинског становништва су католици, агностици и атеисти чине 11,3%, евангелисти 9%, Јеховини сведоци 1,2%, мормони 0,9%, док 1,2% становништва припадају другим конфесијама, међу којима су ислам, јудаизам и будизам.[109] У Аргентини живе најбројније јеврејске и исламске заједнице у Латинској Америци.[108]

Урбанизација[уреди]

У градовима је 2010. живело 36.084.953 људи, или 90% становништва Аргентине.[110] Половина становништва живи у десет аргентинских агломерација. Око три милиона људи живи у Буенос Ајресу, док у ширем подручју овога града живи тринаест милиона људи,[111] што га сврстава међу највеће агломерације на свету.[112] На ширем подручју Кордобе и Росарија живи око 1,3 милиона људи,[112] док Мендоза, Сан Мигел де Тукуман, Ла Плата, Мар дел Плата, Салта, и Санта Фе имају најмање по пола милиона људи.[112]

Становништво је неравномерно распоређено: око 60% живи у области Пампа, која обухвата 21% територије, укључујући и 15 милиона становника провинције Буенос Ајрес. У провинцијама Кордоба и Санта Фе, као и у граду Буенос Ајресу живи по три милиона људи.[111] Седам провинција има по око милион становника: Мендоза, Тукуман, Ентре Риос, Салта, Чако, Коријентес и Мисионес.[111] Најгушће насељена провинција је Тукуман, са 64 становника по квадратном километру, док је Санта Круз најређе насељен, са једним становником по квадратном километру.[111]

Највећи градови[уреди]

Буенос Ајрес
Буенос Ајрес
Кордоба
Кордоба
Росарио
Росарио
Мендоза
Мендоза
Поредак Град Провинција Број становника Тукуман
Тукуман
Ла Плата
Ла Плата
Мар дел Плата
Мар дел Плата
Салта
Салта
1 Буенос Ајрес Аутономни град 3.050.728
2 Кордоба Кордоба 1.372.000
3 Росарио Санта Фе 1.242.000
4 Мендоза Мендоза 885.434
5 Тукуман Тукуман 789.000
6 Ла Плата Буенос Ајрес 732.503
7 Мар дел Плата Буенос Ајрес 604.563
8 Салта Салта 516.000
9 Санта Фе Санта Фе 493.000
10 Сан Хуан Сан Хуан 453.229
11 Ресистенсија Чако 377.000
12 Коријентес Коријентес 345.000
13 Баија Бланка Буенос Ајрес 304.000
14 Сан Салвадор де Хухуј Хухуј 298.000
15 Посадас Мисионес 287.000
16 Парана Ентре Риос 268.000
17 Неукен Неукен 255.000
18 Сантијаго дел Естеро Сантијаго дел Естеро 244.733
19 Мерло Буенос Ајрес 244.168
20 Килмес Буенос Ајрес 230.810
(Процена Националног института за статистику и попис из 2007.)[n 1]


Образовање[уреди]

Аргентина је земља која већ деценијама има високу стопу писмености.

Аргентински образовни систем дели се на следеће нивое:[113]

  • предшколско образовање, јаслице и вртићи.
  • обавезна основна школа траје од шест до седам година. Стопа писмености је 2010. износила 98,07%.[114]
  • обавезно средња школа траје између пет и шест година. Према последњем попису 18,3% становништва Аргентине старијег од 15 година имало је завршену средњу школу.[115]
  • високе школе, универзитети. У Аргентини постоји 47 државних универзитета као и 46 приватних.[116] Међу становништвом старијим од 20 година 6,3% становништва има завршен факултет.[115] Најзначајнији државни универзитети су у Буенос Ајресу, Кордоби, Ла Плати, Росарију, и Национални технолошки универзитет.

Аргентинска држава јамчи опште, свима доступно, секуларно образовање на свим нивоима.[g] Образовни систем је у надлежности федералних и провинцијских власти. Током последње деценије порасла је улога приватног сектора у образовању.

Култура[уреди]

Аргентинска култура одражава мултиетнички и мултикултурални карактер свог становништва. Преовлађујући утицај на стварање аргентинске културе имали су европски досељеници, што се може видети у архитектури, моди, и дизајну.[117] Поред Европљана велики утицај имају и гаучи са својим особеним начином живота.[118] Такође, и традиција америчких домородаца је део општег културног миљеа.

Књижевност[уреди]

Четири најутицајнија аргентинска писца. Од горе лево до доле десно: Хулио Кортазар, Викторија Окампо, Хорхе Луис Борхес и Адолфо Биој Касарес

Први књижевни радови у Аргентини су објављени 1550,[119] међутим, аргентинска књижевност је своју препознатљивост стекла делом El Matadero Естебана Ечеверије. Ово дело је имало значајну улогу у развоју аргентинске прозе 19. века,[120] идеолошки подељене између народног епа Мартин Фијеро Хосеа Ернандеза и елитистичког ремек-дела Факундо Доминга Фаустина Сармијента.[121]

На прелазу из 19. у 20. век у Аргентини се развила модерна књижевност чији су најистакнутији представници Леополдо Лугонес и песник Алфонсина Сторни.[122] Рикардо Гвиралдес, са романом Don Segundo Sombra, најзначајнији је представник авангардне књижевности у Аргентини.[123]

Хорхе Луис Борхес, најистакнутији аргентински књижевник и један од највећих писаца икада,[124] нашао је нове начине гледања на савремени свет у метафоричкој и филозофској дебати а његов утицај проширио се на ауторе широм света. Приповетке као што су Маштарије и Алеф су нека од његових најпознатијих дела. Био је пријатељ и сарадник Адолфа Биоја Касареса, аутора једног од најцењенијих научнофантастичних романа, Морелов изум.[125] Хулио Кортазар је био један од главних предводника Латиноамеричког бума и једно од највећих имена у књижевности 20. века,[126] значајно је утицао на једну читаву генерацију писаца у Америци и Европи.[127]

Међу остале познатије аргентинске писце, песнике и есејисте спадају Естанислао дел Кампо, Еухенио Камбасерес, Алмафуерте, Уго Васт, Бенито Линч, Енрике Банкс, Оливерио Хирондо, Езекијел Мартинез Естрада, Викторија Окампо, Леополдо Маречал, Силвина Окампо, Роберто Арлт, Едвардо Маљеа, Мануел Мухика Лаинез, Ернесто Сабато, Силвина Булрич, Родолфо Валш, Марија Елена Валш, Томас Елој Мартинез, Мануел Пуиг, Алехандра Пизарник, и Освалдо Соријано.[128]

Музика и плес[уреди]

Црно-бела фотографија Карлоса Гардела
Аргентински певач и текстописац Карлос Гардел, вероватно је најистакнутија личност у историји танга.
Por una Cabeza

Аргентина је земља у којој је настао танго. Овај музички жанр прославио је Аргентину широм света.[129] Током златног доба танга (од 1930. до средине педесетих година 20. века) свирали су велики оркестри Освалда Пуљезеа, Анибала Троила, Франсиска Канара, Хулија де Кара и Хуана д'Аријенца.[130]

Након 1955, виртуоз Астор Пјацола популарисао је Nuevo tango, жанр којем су придодати нови инструменти, електрична гитара и саксофон, и нове форме хармонике и мелодике.[130]

Међу истакнуте аргентинске ствараоце у области класичне музике и балета спадају композитор Алберто Хинастера; виолиниста Алберто Лиси; пијанисти Марта Архерич и Едвардо Делгадо; пијаниста и диригент Данијел Баренбоим; тенори Хосе Кура и Марсело Алварез; и балетски играчи Хорхе Дон, Хосе Неља, Норма Фонтенла, Масимилијано Гера, Палома Ерера, Маријанела Нуњез, Ињаки Урлезага и Хулио Бока.[130]

Народна аргентинска музика појавила се тридесетих година 20. века спајањем десетина локалних музички жанрова утичући на целокупну латиноамеричку музику. Неки од њених представника, као што су Атауалпа Јупанки и Мерседес Соса, стекли су светску славу.

Сандро де Америка је постао познат широм света као извођач романтичних балада.

Рок музика у Аргентини настала је половином шездесетих година 20. века, када су Буенос Ајрес и Росарио постали средишта музичара жељних славе. Прве рок групе Лос гатос, Алмендра и Манал наследили су Серу хиран, Лос абуелос де ла нада, Сода стерео, и Патрисио Реј и сус редондитос де рикота, са познатим певачима Литом Небијем, Луисом Албертом Спинетом, Чарлијем Гарсијом, Фитом Паезом и Леоном Хијеком.[130]

Саксофониста Леандро „Гато“ Барбијери и композитор и диригент биг бенда Лало Шифрин спадају међу најпознатије аргентинске џез музичаре у свету.

Позориште и филм[уреди]

Позориште Колон спада међу пет најбољих места на свету за одржавање концерата.

Буенос Ајрес је једна од позоришних престоница света,[131][132] са сценом међународног калибра смештеном око авеније Коријентес.[133] Позориште Колон (шп. Teatro Colón) светски је познато по могућностима за одржавање оперских представа и концерата класичне музике; њена акустика спада међу пет најбољих на свету.[134][h] Остала значајнија позоришта су Teatro General San Martín и позориште Сервантес у Буенос Ајресу; Teatro Argentino de La Plata у Ла Плати, Teatro El Círculo у Росарију, Teatro Independencia у Мендози, и Teatro Libertador у Кордоби. Гриселда Гамбаро, Копи, Роберто Коса, Марко Деневил, Карлос Горостиза, и Алберто Вакареза су неки од најцењенијих писаца позоришних комада у Аргентини.

Развој кинематографије у Аргентини почео је 1896, да би до почетка тридесетих година 20. века постала водећа у Латинској Америци, ту позицију је очувала до раних педесетих година 20. века.[135] Аргентински стрип цртач Кирино Кристијани је током 1917. и 1918. направио први дугометражни анимирани филм.[136]

Аргентински филмови су стекли светску славу што потврђују награде које су добили филмски радници из ове земље. Четрнаест награда за најбољи страни филм на шпанском језику награде Гоја, чиме је Аргентина далеко најуспешнија земља. Такође, Аргентина је једина латиноамеричка земља која је добила два Оскара за најбољи филм ван енглеског говорног подручја. Поред тога, аргентински композитори Луис Енрике Бакалов, Хуан Хосе Кампанеља и Густаво Сантаолаља су добили Оскаре за најбољу оригиналну музику.

Годишње се у Аргентини сними око 100 дугометражних филмова.[137]

Сликарство и вајарство[уреди]

Фонтана Нереида аутора Лоле Море.

Првим аргентинским сликарима сматрају се Карлос Морел, Прилидијано Пуејредон и Кандидо Лопез. Остали познатији сликари су: Флоренсио Молина Кампос (наива); Ернесто де ла Каркова и Едуардо Сивори (реализам); Фернандо Фадер (импресионизам); Пио Кољивадино, Атилио Малинверно и Сесарео Берналдо де Кирос (постимпресионизам); Емилио Петорути (кубизам); Хулио Бараган (конкретизам и кубизам); Антонио Берни (неофигуративизам); Роберто Ајзенберг и Сул Солар (надреализам); Ђула Кошице (конструктивизам); Едвардо Мак Ентире (генеративна уметност); Хуан дел Прете (футукубизам); Луис Сеоане, Карлос Тораљардона, Луис Акино, и Алфредо Грамахо Гутијерез (модернизам); Лусио Фонтана (спацијализам); Томас Малдонадо и Гиљермо Куитка (апстрактна уметност); Леон Ферари и Марта Минухин (концептуална уметност).

У светским оквирима најпознатији вајари су Ерминио Блота, Лола Мора и Рохелио Ируртијал, аутори бројних споменика у Аргентини.

Архитектура[уреди]

Edificio Kavanagh у Буенос Ајресу, грађевина у арт деко стилу.

Шпанци су у Аргентину донели своју барокну архитектуру. Грађевине које је најбоље осликавају су редукција Сан Игнасио Мини, катедрала у Кордоби, и кабилдо у Лухану. Италијански и француски утицај на архитектуру расте од почетка 19. века што је у локалној архитектури створило јединствени стил.[138]

Бројни аргентински архитекти су обогатили визуре градова у својој земљи и широм света. Почетком двадесетог века Хуан Антонио Бускјацо је допринео популаризацији бозара а Франсиско Ђаноти је комбиновао сецесију са италијанским стиловима. Франсиско Саламоне и Виктор Сулчич пројектовали су грађевине у арт деко стилу, док је Алехандро Бустиљо створио дела неокласичне и рационалистичке архитектуре. Алберто Пребиш и Амансио Вилијамс су стварали под великим утицајем Корбизјеа док је Клориндо Теста био пионир бруталистичке архитектуре у Аргентини. Футуристичке креације Сесара Пељија и Патрисија Поучулуа красе градове широм света. Пељи је током осамдесетих година 20. века оживео арт деко стил пројектовавши, између осталог, Норвест центар и Куле Петронас.


Спорт[уреди]

Лионел Меси, четвороструки добитник Фифине Златне лопте, на Светском првенству у фудбалу 2014.

Аргентина има развијену спортску инфраструктуру, а у неким спортовима је у самом светском врху.[139]

Пато је национални спорт[140] настао почетком 17. века, сличан је хорсболу.[141][142]

Фудбал је најпопуларнији спорт, а фудбалска репрезентација Аргентине једна је од најуспешнијих на свету. Поред Француске, једина је успела да освоји три најзначајнија светска такмичења: светско првенство, Куп конфедерација, и златну медаљу на Олимпијским играма. Такође, четрнаест пута је освајала Амерички куп, шест пута златну медаљу на Панамеричким играма и бројне друге трофеје.[143] Аргентински фудбалери Алфредо ди Стефано, Дијего Марадона и Лионел Меси спадају међу најбоље играче свих времена.[144] Хуан Мануел Фанђо је петоструки светски првак у Формули један. Победио је на 102 од 184 међународне трке, и сматра се једним од највећих аутомобилиста икада.[145] Познатији аргентински представници ауто-мото спорта су и Оскар Алфредо Галвез, Хуан Галвез, Фроилан Гонзалез и Карлос Ројтеман.[146]

Кошаркашка репрезентација Аргентине је освајач златних медаља на светском првенству и на Олимпијским играма, као и на првенствима Америке и на Панамеричким играма. Такође, тринаест пута је била првак Јужне Америке.[147] Неки од најпознатијих аргентинских кошаркаша су Емануел Ђинобили, Луис Скола, Андрес Носиони, и Фабрисио Оберто.[148]

Неки од највећих боксера у историји су из Аргентине, међу њима је и Карлос Монзон, ког многи сматрају најбољим боксером икада у средњој категорији.[149] Паскал Перез, Виктор Галиндез, и Николино Лоче су чланови Међународне куће славних.[150]

Гиљерма Виласа многи сматрају најбољим латиноамеричким тенисером у опен ери; а Габријела Сабатини, некадашња трећа на WTA листи, најуспешнија је аргентинска тенисерка свих времена.[151] Обоје су чланови Међународне тениске куће славних.[152]

Женска репрезентација Аргентине у хокеју на трави, позната као лавице (шп. Las Leonas) једна је од најуспешнијих на свету.[148] Лусијана Ајмар је проглашена за најбољу играчицу хокеја на трави у историји овог спорта,[153] и једина је особа која је осам пута добила признање за најбољу играчицу године.[154]

Поло је спорт у коме је Аргентина неприкосновени владар. Освојила је више међународних трофеја него било која друга земља а од тридесетих година 20. века ретко када је бивала побеђена у овом спорту.[155] Првенство Аргентине у полу је најважнији турнир у овом спорту. Већина најбољих поло играча на свету је из Аргентине, међу којима је и Адолфо Камбијасо који се сматра најбољим у историји пола.[156]

Напомене[уреди]

  1. Од 2012. необавезно право гласа имају и особе старости 16 и 17. година.[60]
  2. Иако није провинција, град Буенос Ајрес је федерални аутономни град, и као такав има устројство слично провинцијама: има свој устав, изабраног градоначелника и представнике у сенату и представничком дому.[72] Као федерални главни град државе има статус федералног дистрикта.
  3. Међу најбрже растуће привреде света спадају Бразил, Индија, Индонезија, Јужноафричка Република, Кина, Мексико, и Турска.[86]
  4. Енглески је примарни језик на Фолкландским острвима.
  5. Велики број старијих људи говори коколиче, мешавину италијанског и шпанског.
  6. У пракси се повлашћени статус своди на пореске олакшице за рад школа и добијање фреквенција за радио емитовање[108]
  7. Последипломске студије углавном нису бесплатне.
  8. Остала позоришта са најбољом акустиком су Konzerthaus у Берлину, Musikverein у Бечу, Concertgebouw у Амстердаму и Symphony Hall у Бостону.[134]
  1. „3218.0 - Instituto Nacional de Estadistica y Censos, Argentina, 2006-07“. INDEC. 31. 3. 2008. Приступљено 6. 6. 2008.. 

Референце[уреди]

  1. Национална агенција за статистику [1]
  2. Huntington 2000, p. 6; Nierop 2001, p. 61; Lake 2009, p. 55; Papadopoulos 2010, p. 283; Malamud 2011, p. 9; Boughton 2012, p. 101.
  3. 3,0 3,1 „Human Development Report 2014 – Summary“ (PDF). New York, NY, USA: United Nations Development Programme. 2014. pp. 15, 16. Archived from the original on 27. 7. 2014.. 
  4. 4,0 4,1 Abad de Santillán (1971), стр. 17.
  5. 5,0 5,1 Crow (1992), стр. 128.
  6. Levene 1948, p. 11; Sánchez Viamonte 1948, pp. 196–197; Vanossi 1964, p. 11.
  7. 7,0 7,1 7,2 7,3 Bolt & Van Zanden (2013).
  8. Díaz Alejandro (1970), стр. 1.
  9. „Becoming a serious country“. London: The Economist. 3. 6. 2004.. Archived from the original on 20. 3. 2014.. „Argentina is thus not a “developing country”. Uniquely, it achieved development and then lost it again.“ 
  10. 10,0 10,1 10,2 Albanese, Rubén (2009). „Información geográfica de la República Argentina [Geographic information of the Argentine Republic]“ (на Spanish). Instituto Geográfico Nacional. Archived from the original on 31. 10. 2013.. 
  11. 11,0 11,1 Albanese, Rubén (2009). „Alturas y Depresiones Máximas en la República Argentina [Највише и најниже тачке у Аргентини]“ (на Spanish). Instituto Geográfico Nacional. 
  12. 12,0 12,1 12,2 12,3 McColl (2005), стр. 52.
  13. Lynch, David K.. „Land Below Sea Level“. Geology – Geoscience News and Information. Archived from the original on 27. 3. 2014.. 
  14. McCloskey & Burford (2006), стр. 5, 7, 8, 51, 175.
  15. McCloskey & Burford (2006), стр. 18.
  16. Crooker (2009), стр. 16.
  17. 17,0 17,1 Crooker (2009), стр. 32.
  18. McCloskey & Burford (2006), стр. 5, 157.
  19. 19,0 19,1 McCloskey & Burford (2006), стр. 5.
  20. Menutti & Menutti (1980), стр. 44.
  21. 21,0 21,1 Crooker (2009), стр. 22.
  22. 22,0 22,1 22,2 22,3 McCloskey & Burford (2006), стр. 8.
  23. McCloskey & Burford (2006), стр. 11.
  24. McCloskey & Burford (2006), стр. 203.
  25. 25,0 25,1 McCloskey & Burford (2006), стр. 6.
  26. Menutti & Menutti (1980), стр. 56–57.
  27. Crooker (2009), стр. 17.
  28. 28,0 28,1 28,2 Menutti & Menutti (1980), стр. 69.
  29. Crooker (2009), стр. 25.
  30. Menutti & Menutti (1980), стр. 73.
  31. McCloskey & Burford (2006), стр. 7.
  32. Menutti & Menutti (1980), стр. 53.
  33. 33,0 33,1 Edwards (2008), стр. 12.
  34. Abad de Santillán (1971), стр. 18–19.
  35. Edwards (2008), стр. 13.
  36. Crow (1992), стр. 129–132.
  37. Abad de Santillán (1971), стр. 96–140.
  38. 38,0 38,1 Crow (1992), стр. 353.
  39. Crow (1992), стр. 134.
  40. Crow (1992), стр. 135.
  41. Crow (1992), стр. 347.
  42. Crow (1992), стр. 421.
  43. Abad de Santillán (1971), стр. 194ff.
  44. U.S. Library of Congress, Country Studies: The War of the Triple Alliance.
  45. Rubinstein (2004), стр. 94.
  46. Carlos A. Floria and César A. García Belsunce, 1971. Historia de los Argentinos I and II. ISBN 978-84-599-5081-7.
  47. „Argentina Desert War 1879–1880“. Onwar.com. 27. 11. 2003. Приступљено 25. 4. 2010.. 
  48. 48,0 48,1 48,2 Lewis (1990).
  49. Barnes, John. Evita, First Lady: A Biography of Eva Perón. New York: Grove Press, 1978.
  50. „Perón“ (на Spanish). Todo Argentina Приступљено 25. 4. 2010.. 
  51. „INDEC (precios)“ Приступљено 25. 4. 2010.. 
  52. Foster et al (1998). Culture and Customs of Argentina. Greenwood. стр. 62. ISBN 978-0-313-30319-7. 
  53. Feitlowitz, Marguerite. A Lexicon of Terror: Argentina and the Legacies of Torture. Oxford University Press, 2002.
  54. Грешка цитата: Лоша ознака <ref>; нема текста за ref-ове под именом rock.
  55. Nancy Scheper-Hughes. Child Survival: Anthropological Perspectives on the Treatment and Maltreatment of Children. ISBN 978-1-55608-029-6. 
  56. Andersen, Martin. Dossier Secreto. Westview Press, 1993.
  57. Constitution of Argentina (), art. 1.
  58. Constitution of Argentina (), art. 3.
  59. Constitution of Argentina (), art. 37.
  60. „Argentina lowers its voting age to 16“. Washington, D. C.: The Washington Post. 1 November 2012. 
  61. Constitution of Argentina (), arts. 53, 59, 75.
  62. Constitution of Argentina (), arts. 45, 47, 50.
  63. Constitution of Argentina (), arts. 54, 56.
  64. Constitution of Argentina (), art. 99.
  65. Constitution of Argentina (), art. 90.
  66. Constitution of Argentina (), art. 116.
  67. Constitution of Argentina (), arts. 99, 114.
  68. Constitution of Argentina (), art. 121.
  69. Constitution of Argentina (), art. 123.
  70. Constitution of Argentina (), art. 122.
  71. Constitution of Argentina (), arts. 124–125.
  72. Constitution of Argentina (), art. 129.
  73. 73,0 73,1 73,2 Rey Balmaceda (1995), стр. 19.
  74. Rock (1987), стр. 155.
  75. Margheritis (2010), стр. 15, 92.
  76. „Argentina in Brief – Foreign Policy“. Canberra: Embassy of Argentina in Australia. 2012. Archived from the original on 26. 4. 2013.. 
  77. „Secretary-General Says Joint Peacekeeping Training Centre in Campo de Mayo ‘Symbol of Argentina’s Commitment to Peace’“. New York, NY, USA: United Nations – Secretary General. 14. 6. 2011.. Archived from the original on 5. 6. 2012.. 
  78. „Destacamento Naval Orcadas [Orcadas Naval Base]“ (на Spanish). Buenos Aires: Fundación Marambio. 1999. Archived from the original on 2. 12. 2013.. 
  79. Constitution of Argentina (), T. P. 1.
  80. Constitution of Argentina (), arts. 21, 75, 99.
  81. 81,0 81,1 81,2 81,3 „A Comparative Atlas of Defense in Latin America and Caribbean – Argentina“ (PDF). Buenos Aires: RESDAL – Red de Seguridad y Defensa de América Latina. 2012. Archived from the original on 8. 5. 2014.. 
  82. Maldifassi & Abetti (1994), стр. 65–86.
  83. „Exchanges in Argentina Move Toward Greater Integration“. New York, NY, USA: The Wall Street Journal. 3. 4. 2013.. Archived from the original on 7. 3. 2014.. 
  84. „World Economic Outlook Database“. Међународни монетарни фонд. октобар 2014. Приступљено 23. 12. 2014.. 
  85. „The 2010 Legatum Prosperity Index“. London: Legatum Institute. 2010. Archived from the original on 26. 10. 2011.. 
  86. 86,0 86,1 „Human Development Report 2013“ (PDF). New York, NY, USA: UNDP – United Nations Development Program. 2013. Archived from the original on 25. 7. 2014.. 
  87. „Data–Argentina“. Washington, D. C.: World Bank. 2013. Archived from the original on 4. 4. 2014.. 
  88. Winter, Brian (25. 4. 2013.). „Argentina minister ducks inflation question, causes stir“. Reuters (London). Archived from the original on 5. 3. 2014.. 
  89. „Official statistics: Don't lie to me, Argentina“. The Economist (London). 25. 2. 2012.. Archived from the original on 7. 12. 2013.. 
  90. „GINI index (World Bank estimate)“. World Bank Приступљено 25.3.2015.. 
  91. „Cuadro P1. Total del país. Población total y variación intercensal absoluta y relativa por provincia. Años 2001-2010“ (XLS). INDEC. INDEC Приступљено 3. 10. 2014.. 
  92. „Cuadro P3. Total del país. Población total, superficie y densidad por provincia. Años 2001-2010“ (XLS). INDEC. INDEC Приступљено 3. 10. 2014.. 
  93. „Estadisticas vitales“ (PDF). INDEC. Direccion de Estadisticas e Informacion de Salud Приступљено 12. 10. 2014.. 
  94. „About Argentina“. Government of Argentina. Archived from the original on 19. 9. 2009.. 
  95. https://web.archive.org/web/20070610215422/http://www.cels.org.ar/Site_cels/publicaciones/informes_pdf/1998.Capitulo7.pdf
  96. https://web.archive.org/web/20110814202421/http://docentes.fe.unl.pt/~satpeg/PapersInova/Labor%20and%20Immigration%20in%20LA-2005.pdf
  97. Fernández, Francisco Lizcano (2007). Composición Étnica de las Tres Áreas Culturales del Continente Americano al Comienzo del Siglo XXI. ISBN 978-970-757-052-8. 
  98. Cahoon, Ben. „Argentina“. World Statesmen.org. 
  99. Capítulo VII. Inmigrantes. CELS – Informe 1998
  100. Sánchez, Gonzalo (27. 9. 2010.). „La comunidad china en el país se duplicó en los últimos 5 años“. Clarin.com. 
  101. 101,00 101,01 101,02 101,03 101,04 101,05 101,06 101,07 101,08 101,09 101,10 101,11 101,12 101,13 Lewis, Simons & Fennig (2014).
  102. Colantoni & Gurlekian (2004), стр. 107–119.
  103. DellaPergola (2013), стр. 25–26, 49, 50.
  104. Ley No. 5598 de la Provincia de Corrientes, 22 de octubre de 2004
  105. Ley No. 6604 de la Provincia de Chaco, 28 de julio de 2010, B.O., (9092)
  106. Constitution of Argentina (), art. 14.
  107. Constitution of Argentina (), art. 2.
  108. 108,0 108,1 „International Religious Freedom Report 2012 – Argentina“. Washington, D. C.: US Department of State. 2012. Archived from the original on 12. 4. 2014.. 
  109. Mallimaci, Esquivel & Irrazábal (2008), стр. 9.
  110. „Población en viviendas particulares en área urbana por presencia de servicios en el segmento, según provincia. Año 2010“ (XLS). INDEC. INDEC. 2010. Приступљено 21. 10. 2014.. 
  111. 111,0 111,1 111,2 111,3 Edwin (2012), стр. 65.
  112. 112,0 112,1 112,2 „About Argentina – Major Cities“. Buenos Aires: Government of Argentina. 19. 9. 2009.. Archived from the original on 19. 9. 2009.. 
  113. „El Sistema Educativo – Acerca del Sistema Educativo Argentino“ (на Spanish). Buenos Aires: Ministerio de Educación – Presidencia de la Nación. 2009. Archived from the original on 26. 2. 2014.. 
  114. „Población de 10 años y más por condición de alfabetismo y sexo, según provincia. Año 2010“ (на Spanish) (XLS). Censo Nacional de Población, Hogares y Viviendas 2010. Buenos Aires: INDEC – Instituto Nacional de Estadística y Censos. 2010. Archived from the original on 26. 2. 2014.. 
  115. 115,0 115,1 „Total del país. Población de 5 años y más que asistió a un establecimiento educativo por nivel de educación alcanzado y completud del nivel, según sexo y grupo de edad. Año 2010“ (на Spanish) (XLS). Censo Nacional de Población, Hogares y Viviendas 2010. Buenos Aires: INDEC – Instituto Nacional de Estadística y Censos. 2010. Archived from the original on 26. 2. 2014.. 
  116. „Sistema Universitario“ (на Spanish). Buenos Aires: Ministerio de Educación – Presidencia de la Nación. 2011. Archived from the original on 9. 2. 2014.. 
  117. McCloskey & Burford (2006), стр. 91.
  118. McCloskey & Burford (2006), стр. 123.
  119. Rivas (1989), стр. 11.
  120. Foster, Lockhart & Lockhart (1998), стр. 99.
  121. Foster, Lockhart & Lockhart 1998, pp. 13, 101; Young & Cisneros 2010, p. 51.
  122. Young & Cisneros (2010), стр. 51–52.
  123. Foster, Lockhart & Lockhart 1998, pp. 104, 107–109; Young & Cisneros 2010, p. 223.
  124. Bloom (1994), стр. 2.
  125. Young & Cisneros (2010), стр. 52, 80.
  126. Young & Cisneros (2010), стр. 79, 144.
  127. Young & Cisneros (2010), стр. 3, 144.
  128. Foster, Lockhart & Lockhart 1998, pp. 66, 85, 97–121; McCloskey & Burford 2006; Díaz 2010, p. 43; Young & Cisneros 2010, pp. 51–54.
  129. Foster, Lockhart & Lockhart (1998), стр. 121.
  130. 130,0 130,1 130,2 130,3 McCloskey & Burford (2006), стр. 43.
  131. „Eclectic dramatic mix to grace Shanghai stages“. China Daily. 17. 10. 2005.. Archived from the original on 19. 4. 2014.. 
  132. „Buenos Aires – A Passionate City“. Radar Magazine. 10. 2. 2013.. Archived from the original on 3. 5. 2013.. 
  133. Foster, Lockhart & Lockhart (1998), стр. 48.
  134. 134,0 134,1 Long (2009), стр. 21–25.
  135. King (2000), стр. 36.
  136. Bendazzi, Giannalberto (1996). „Quirino Cristiani, The Untold Story of Argentina's Pioneer Animator“. Animation World Network. Archived from the original on 28. 9. 2013.. 
  137. „Market Study – Argentina“ (PDF). Munich, Germany: German Films. August 2013. Archived from the original on 11. 6. 2014.. 
  138. Martínez-Carter, Karina (14. 3. 2013.). „Preserving history in Buenos Aires“. BBC Travel. Archived from the original on 23. 1. 2014.. 
  139. Nauright & Parish (2012), стр. 16.
  140. Decreto No. 17468/1953, 25 de septiembre de 1953, B.O., (17490) (in шпанском)
  141. Nauright & Parish (2012), стр. 124–125.
  142. „Pato, Argentina's national sport“. Argentina – Portal público de noticias de la República Argentina. Buenos Aires: Secretaría de Medios de Comunicación – Presidencia de la Nación. 18 November 2008. Archived from the original on 6. 7. 2011.. 
  143. Nauright & Parish (2012), стр. 14–23.
  144. Nauright & Parish (2012), стр. 94, 116–117, 244.
  145. Nauright & Parish 2012, p. 98; Dougall 2013, pp. 170–171.
  146. Arbena 1999, p. 147; Arbena & LaFrance 2002, p. xix; Dougall 2013, pp. 170–171, 195.
  147. „Argentina – Profile“. Mies, Switzerland: FIBA – Fédération Internationale de Basket-ball [International Basketball Federation]. 2014. Archived from the original on 16. 6. 2014.. 
  148. 148,0 148,1 Nauright & Parish (2012), стр. 11.
  149. Fischer, Doug (30. 9. 2011.). „10: Best middleweight titleholders of the last 50 years“. Blue Bell, PA, USA: The Ring. Archived from the original on 15. 6. 2014.. 
  150. Rodríguez (2009), стр. 164–165.
  151. Nauright & Parish (2012), стр. 135.
  152. „Hall of Fame Members“. Newport, RI, USA: International Tennis Hall of Fame and Museum. 2014. Archived from the original on 14. 2. 2014.. 
  153. „Meet Luciana Aymar – Las Leonas (Argentina)“. Nieuwegein, The Netherlands: Rabobank Hockey World Cup 2014. 2014. Archived from the original on 16. 6. 2014.. 
  154. „Amazing Aymar lands eighth FIH Player of the Year crown“. Lausanne, Switzerland: FIH – Fédération Internationale de Hockey sur Gazon [International Hockey Federation]. 8. 12. 2013.. Archived from the original on 12. 12. 2013.. 
  155. Aeberhard, Benson & Phillips (2000), стр. 50–51.
  156. Nauright & Parish (2012), стр. 128.

Литература[уреди]

  • Abad de Santillán, Diego (1971) (на шпанском). Historia Argentina. Buenos Aires: Tipográfica Editora Argentina. 
  • Aeberhard, Danny; Benson, Andrew; Phillips, Lucy (2000). The rough guide to Argentina. London: Rough Guides. ISBN 978-1858285696. 
  • Arbena, Joseph (2002). „In Search of the Latin American Female Athlete“. Sport in Latin America and the Caribbean. Lanham, MD, USA: Rowman & Littlefield. стр. 219–232. ISBN 978-0842028219. 
  • Bloom, Harold (1994). The Western Canon: The Books and School of the Ages. Harcourt Brace & Company. ISBN 978-1573225144. 
  • Boughton, James M. (2012). Tearing Down Walls. The International Monetary Fund 1990–1999. Washington, D. C.: International Monetary Fund. ISBN 978-1616350840. 
  • Crow, John A. (1992). The Epic of Latin America (4th ed.). Berkeley, CA, USA: University of California Press. ISBN 978-0520077232. 
  • Díaz Alejandro, Carlos F. (1970). Essays on the Economic History of the Argentine Republic. New Haven, CT, USA: Yale University Press. ISBN 978-0300011937. 
  • Edwards, Todd L. (2008). Argentina: A Global Studies Handbook. Santa Barbara, CA, USA: ABC-CLIO. ISBN 978-1851099863. 
  • Edwin, Ana María (2012). Censo nacional de población, hogares y viviendas 2010: censo del Bicentenario: resultados definitivos, Serie B nº 2. - 1a ed.. Instituto Nacional de Estadística y Censos - INDEC Press. ISBN 978-950-896-421-2. 
  • Fernández, Francisco Lizcano (2007). Composición Étnica de las Tres Áreas Culturales del Continente Americano al Comienzo del Siglo XXI. ISBN 978-970-757-052-8. 
  • Foster, David W.; Lockhart, Melissa F.; Lockhart, Darrell B. (1998). Culture and Customs of Argentina. Greenwood Publishing Group. ISBN 978-0313303197. 
  • Huntington, Samuel P. (2000). „Culture, Power, and Democracy“. In Plattner, Marc; Smolar, Aleksander. Globalization, Power, and Democracy. Baltimore, MD, USA: The Johns Hopkins University Press. стр. 3–13. ISBN 978-0801865688. 
  • Nauright, John; Parrish, Charles (2012). Sports around the World: History, Culture, and Practice. 3. Santa Barbara, CA, USA: ABC-CLIO. ISBN 978-1598843019. 
  • King, John (2000). Magical Reels: A History of Cinema in Latin America, New Edition. Verso. ISBN 978-1859842331. 
  • Lake, David (2009). „Regional Hierarchies: Authority and Local International Order“. In Fawn, Rick. Globalising the Regional, Regionalising the Global. Review of International Studies. 35. Cambridge, UK: Cambridge University Press. стр. 35–58. ISBN 978-0521759885. 
  • Levene, Ricardo (1948) (на шпанском). Desde la Revolución de Mayo a la Asamblea de 1813–15. Historia del Derecho Argentino. IV. Buenos Aires: Editorial G. Kraf. 
  • Lewis, Paul H. (1990). The crisis of Argentine capitalism. University of North Carolina Press. ISBN 978-0-8078-1862-6. 
  • Ethnologue: Languages of the World (17th ed.). Dallas, TX, USA: Summer Institute of Linguistics International. 2014. 
  • Maldifassi, José O.; Abetti, Pier A. (1994). Defense industries in Latin American countries: Argentina, Brazil, and Chile. Praeger. ISBN 978-0275947293. 
  • McCloskey, Erin; Burford, Tim (2006). Argentina. Bradt Travel Guides. ISBN 978-1841621388. 
  • McCloskey, Erin; Burford, Tim (2006). Argentina. Bradt Travel Guides. ISBN 978-1841621388. 
  • Menutti, Adela; Menutti, María Mercedes (1980) (на шпанском). Geografía Argentina y Universal. Buenos Aires: Edil. 
  • Nierop, Tom (2001). „The Clash of Civilisations“. In Dijkink, Gertjan; Knippenberg, Hans. The Territorial Factor. Amsterdam: Vossiuspers UvA – Amsterdam University Press. стр. 51–76. ISBN 978-9056291884. 
  • Papadopoulos, Anestis (2010). The International Dimension of EU Competition Law and Policy. Cambridge, UK: Cambridge University Press. ISBN 978-0521196468. 
  • Rey Balmaceda, Raúl (1995) (на шпанском). Mi país, la Argentina. Buenos Aires: Arte Gráfico Editorial Argentino. ISBN 84-599-3442-X. 
  • Rivas, José Andrés (1989) (на шпанском). Santiago en sus letras: antología críticotemática de las letras santiagueñas. Universidad Nacional de Santiago del Estero. 
  • Rock, David (1987). Argentina, 1516–1987: From Spanish Colonization to the Falklands War. Berkeley, CA, USA: University of California Press. ISBN 978-0520061781. 
  • Rubinstein, W. D. (2004). Genocide: a history. Pearson Education. ISBN 978-0-582-50601-5. 
  • Scheper-Hughes, Nancy. Child Survival: Anthropological Perspectives on the Treatment and Maltreatment of Children. ISBN 978-1-55608-029-6. 
  • Young, Richard; Cisneros, Odile (2010). Historical Dictionary of Latin American Literature and Theater. Lanham, MD, USA: Scarecrow Press. ISBN 978-0810874985. 
  • Mallimaci, Fortunato; Esquivel, Juan Cruz; Irrazábal, Gabriela (26. 8. 2008.) (на шпанском) (PDF). Primera Encuesta Sobre Creencias y Actitudes Religiosas En Argentina. Buenos Aires: CONICET – Consejo Nacional de Investigaciones Científicas y Técnicas. 
  • Long, Marshall (April 2009), „What is So Special About Shoebox Halls? Envelopment, Envelopment, Envelopment“ (PDF), Acoustics Today 
  • National Constituent Convention (22. 8. 1994.), Constitution of the Argentine Nation, Santa Fe 

Чланци[уреди]

  • Colantoni, Laura; Gurlekian, Jorge (August 2004). „Convergence and intonation. Historical evidence from Buenos Aires Spanish“. Bilingualism: Language and Cognition (Cambridge, UK: Cambridge University Press) 7 (2): 107–119. DOI:10.1017/S1366728904001488. 
  • Bolt, Jutta; Van Zanden, Jan Luiten (2013). „The First Update of the Maddison Project; Re-estimating Growth Before 1820“ (XLS). Maddison Project Working Paper 4. 
  • Malamud, Andrés (Fall 2011). „A Leader Without Followers? The Growing Divergence Between the Regional and Global Performance of Brazilian Foreign Policy“. Latin American Politics and Society (Lisbon: Institute of Social Sciences of the University of Lisbon) 53 (3): 1–24. 

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :


Координате: 37° 11′ ЈГШ, 67° 22′ ЗГД