Армија Републике Босне и Херцеговине
| Армија Републике Босне и Херцеговине | |
|---|---|
 Амблем Армије Републике БиХ | |
| Основана | 15. април 1992. год. |
| Распуштена | 2005. год. (ушла у састав Оружаних снага БиХ) |
| Вођство | |
| Главнокомандујући | Алија Изетбеговић |
Армија Републике Босне и Херцеговине (АРБиХ) била је оружана снага тадашње крње владе Републике Босне и Херцеговине, састављене већином од Муслимана (Бошњака), за вријеме Рата у БиХ. АРБиХ је основана 15. априла 1992. из састава неких јединица Територијалне одбране БиХ и паравојних добровољачких група, који се и данас у Федерацији БиХ прославља као Дан армије. АРБиХ је након Дејтонског споразума трансформисана заједно са Хрватским вијећем одбране у Војску Федерације Босне и Херцеговине.
Од средине 1992. године, у саставу Армије РБиХ борили су се и муџахедини, дјелимично организовани у посебне јединице. Многи од њих су били припадници терористичке групе Ел Мухаџирун, са око 200 Енглеза пакистанског поријекла, војнички обучене у Пакистану од стране пакистанске терористичке групе Харкат ел Анзар.[1] Неки од припадника те групе (као нпр. Харун Рашид Асват или Шеик Ахмад Омар Сеид), између осталог, осумњичени су и за припрему бомбашких напада на лондонски метро 2005, као и везу са нападима на СТЦ у Њујорку 2001. године.[1][2]
Командна структура[уреди | уреди извор]
- Алија Изетбеговић (командант АРБиХ)
- Сефер Халиловић (први заповједник АРБиХ, на фукнцији као начелник Главног штаба АРБиХ)
- Јован Дивјак (замјеник начелника)
- Стјепан Шибер (замјеник начелника)
- Расим Делић (командант АРБиХ, након оснивања те функције)
- Мустафа Хајрулаховић Талијан (први командант 1. корпуса АРБиХ)
- Жељко Кнез (први командант 2. корпуса АРБиХ)
- Рамиз Дрековић (први командант 4. корпуса АРБиХ)
- Атиф Дудаковић (први командант 5. корпуса АРБиХ)
- Мехмед Алагић (први командант 7. корпуса АРБиХ)
Организација[уреди | уреди извор]
Армија је била подијељена у корпусе, од којих је сваки био стациониран на одређеној територији. 1993, већина бригада је добила ознаку брдска јер је усљед недостатка тешког наоружања са организационе тачке гледишта било бесмислено звати их пјешадијским или моторизованим. Осим тога, босански терен је погодовао лакој пјешадији пре него оклопним или механизованим формацијама.
- 1. корпус — Сарајево
- 2. корпус — Тузла
- 3. корпус — Зеница
- 4. корпус — Мостар
- 5. корпус — Бихаћ
- 6. корпус — Коњиц, формиран 9. јуна 1993.
- 7. корпус — Травник, формиран 26 фебруара 1994.
Судске пресуде за ратне злочине[уреди | уреди извор]
Припадник одреда Зулфикар Џелвад Салчин осуђен је од стране апелационог већа суда БиХ због ратног злочина над српским заробљеником.[3]
Генерал Мехмед Алагић је према хашкој оптужници био терећен за убиство, насиље над животом особа, окрутно поступање, безобзирно разарање градова, насеља и села које није оправдано војном нужношћу, пљачку јавне или приватне имовине те уништавање или наношење штете институцијама посвећеним религији (кршење закона и обичаја ратовања), као и намјерно убијање, намјерно наношење велике патње или озбиљне повреде тијела или здравља, нечовјечно поступање, незаконито затварање цивила и екстензивно уништавање имовине која није оправдана војном нуждом.[4][5] Процес у Хагу је стопиран пошто је Алагић преминуо 2003.
Управник војног затвора у Храсници код Сарајева Хусеин Мујановић је 2020. осуђен на 10 година због ратног злочина против цивилног становништва.[6]
Током 2019. је почело суђење команданту 5. корпуса Атифу Дудаковићу и 16 његових сарадника.[7]
Официр армије БиХ Евер Буза осуђен је на 12 година затвора због ратног злочина током масакра у Уздолу, када је убијено 27 људи.[8]
У 2021. Командант трећег корпуса Армије БиХ Сакиб Махмуљин осуђен је на казну од 10 година затвора за злочине над заробљеним српским цивилима и војницима на подручју Завидовића и Возуће 1995. године.[9][10][11]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б „Хистори комонс: Потпуна хронологија напада једанаестог септембра”. Архивирано из оригинала на датум 05. 07. 2010. Приступљено 25. 03. 2010.
- ^ Тајмс онлајн: Кључни осумњичени за бомбашки напад у Лондону ухапшен у Замбији
- ^ „Novinska agencija Beta”. Novinska agencija Beta (на језику: српски). Приступљено 2021-01-22.
- ^ „The Prosecutor v. Enver Hadžihasanović and Amir Kubura. IT-01-47 - Case Information Sheet” (PDF). United Nation's ICTY. Приступљено 23. 1. 2019.
- ^ „Prošlo je 16 godina: General Mehmed Alagić nije umro od srca nego od nepravde”. Cazin.NET (на језику: енглески). Приступљено 2021-01-22.
- ^ „Nekadašnji pripadnik Armije BiH u Beogradu osuđen na deset godina”. balkans.aljazeera.net (на језику: босански). Приступљено 2021-01-22.
- ^ „Počelo suđenje za ratne zločine Atifu Dudakoviću i saradnicima”. N1 (на језику: српски). 2019-04-15. Приступљено 2021-01-22.
- ^ „Bivši oficir Armije BiH osuđen za ratni zločin nad Hrvatima”. B92.net (на језику: српски). Приступљено 2021-01-22.
- ^ „Prvostepenom presudom Mahmuljin osuđen na deset godina zatvora”. balkans.aljazeera.net (на језику: босански). Приступљено 2021-01-22.
- ^ „Sakib Mahmuljin osuđen na 10 godina za ratni zločin na području Vozuće i Zavidovića”. Radio Slobodna Evropa (на језику: српскохрватски). Приступљено 2021-01-22.
- ^ Serbia, RTS, Radio televizija Srbije, Radio Television of. „Сакиб Махмуљин за злочине над Србима добио 10 година затвора”. www.rts.rs. Приступљено 2021-01-22.
Литература[уреди | уреди извор]
- Kohlmann, Evan (2004). Al-Qaida's Jihad in Europe: The Afghan-Bosnian Network. Berg. ISBN 978-1-85973-807-8.
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
- O. C. Босне и Херцеговине
- Списак корпуса, команданата и бригадира
- Балкански траг, Јирген Елзесер
- Докази да су муџахедини припадали регуларној армији крње БиХ са Хашког трибунала
| |||||||||||||||||||||||||||||
| |||||||||||||||||||||||||||||
