Арса Пајевић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Арса Пајевић
Датум рођења1840.
Датум смрти1905.

Арса Пајевић, издавач, књижар и штампар у Новом Саду (1840 (31. август 1841). — 13. октобар 1905., Нови Сад).


Арса Пајевић је почео од словослагача и самоука, да би током живота стигао до власника штампарије и уредника новина и књижевника.

Рођен је 31. августа 1840. године у Новом Саду, у Темеринској улици. Почео је Арсеније као дечак сироче, да ради у штампарији Игњата Фукса у Новом Саду. Тако је 1858. године као шегрт разносио листове "Седмица" и "Србски дневник" по кућама у Новом Саду. Свратио је код песника Змаја, и замолио га да му за Нову годину спреми "печеницу". Радило се у ствари Змајевој новогодишњој песми, под називом "Поздрав на ново лето". Шегрт Арса је ту песму (подписану својим именом), узгред одштампао у Фуксовој штампарији, као "честитку", и делио је уз новине. Због тог новогодишњег поклона, добио је пуно напојница од читалаца. Од тог новца се сиромашни Арса "обуо и оденуо", и на Змајев имендан - о Св. Јовану 1859. године посетио песника у његовом стану, упарађен и дао му пун захвалности, флашу квалитетног вина "бермета".[1] Између 1863-1871. године радио је у Београду у Државној штампарији. Ту се дружио са напредним младим људима - високошколцима. По повратку из српске престонице сарађује са виђеним Србима Новосађанима на књижевном пољу. Арса се јавља 1873. године као деловођа "Српске народне задружне штампарије" у Новом Саду.[2] Временом постаје највећи издавач, који подржава књижевна прегнућа многих аутора. Велики српски народни календар "Орао" уредника Стеве Поповића Вацког, издавао је Арса Пајевић пре 1875. године. Радио је тада у новосадској "Српској народној задружној штампарији".[3] Примио се да преузме одговорност пред властима, и за Змајев хумористички лист "Стармали" 1879. године. Године 1880. подухватио се опет Арса да буде издавач Змајевог дечјег листа "Невена". Издавао је црквени лист "Глас истине" 1884-1891. године. Такође црквени "Српски сион", али само прве године излажења - 1891. године.[4] Имао је он успеха нарочито са популарним издањима за народ, а својим издањима подизао је просвету у Срба. Главна издања су му листови: "Ратна Хроника", "Илустроване Новине", "Стармали", календар "Орао" и многи други.

Основао је Пајевић издавачку штампарију 1876. године, да би 1891. године отворио властиту велику, добро снадбевену издавачку књижару и штампарију у својој кући, у Дунавској улици у Новом Саду. Године 1906. по Арсиној смрти, књижару је преузео један од сарадника Светозар Огњановић.

Пајевић је био префињени господин али и велики авантуриста, склон путовањима и путописима. О свом трошку је тако био на српско-турском ратишту 1876. године, као сведок али и извештач новосадске "Заставе". Објавио је на ту тему књигу: "Успомене из Црне Горе и Херцеговине". Извештавао је и са Видовданске прославе (500-годишњице Косовске битке) у Крушевцу. Опет је о свом трошку путовао у Русију не би ли пратио изблиза - учествовао у великим историјским догађањима. Из Кијева и Москве где се нашао по најјачој зими, слао је упечатљиве описе, погреба руског цара Александра III али и крунисања цара Николе II. Од импресија саставио је дводелну књигу са илустрацијама. Објављави је 1895. године то дело под насловом: "Са погреба цара Александра..." и "Утисци и слике из Русије". Сав приход од продаје наменио је аутор, Фонду Ђорђа Натошевића који је основан за помагање удова и сирочади учитељских.[5] Због својих књижевних радова и доприноса примила га је Матица српска, иако недовољно образованог, за члана њеног књижевног одељења.

Још 1890. године говорило се да је Арса Пајевић највећи књижевни и просветни добротвор, јер је поклонио до тада преко 4000 књига разне садржине, поред 2000 примерака илустрованог календара "Орла".[6] Био је познат широм српства, као "чика Арса" велики пријатељ и заштитник деце и омладине. Поклонио је током живота велики број књига и слика сиромашним српским школама и добрим ученицима. Такође омогућио је претплату на "Школски лист" многим српским школама.[7] Био је члан подпомагач Српског учитељског конвикта у Новом Саду 1891. године, са прилогом од 50 ф. На томе није стао већ је годинама додавао додатне износе, као 1895. - 350 ф. Српски литови су често писали о његовим доброчинствима и изражавали захвалност на племенитости, каква се ретко сретала.

После Јашиног убиства, Мише Димитријевића уредника и власника "Браника", Пајевић је раскинуо све везе са дотадашњим пријатељима - српским радикалима, окупљеним око конкурентске "Заставе".[8] Принципијелност и поштење одбили су га од Јаше Томића и његовог круга, али су му и донели много горчине, јер је наилазио у свом окружењу на незаслужено неразумевање и непријатељство.

Био је ожењен Анком, живео у складном браку, али са којом није имао деце. Зато су одгојили двоје сирочади и извели их на животни пут. Посинио је Арса - др Пају Вујевића за свршеног филозофа и још младог, Ђурицу Суботића гимназисту.[9] Поред свих доброчинстава и несебичне помоћи током живота остало је да заблиста на крају оно највеће. Супружници Пајевићи су по свом тестаменту (отвореном 1905) оставили у хуманитарне сврхе сву своју имовину. Определили су за Фонд Српске Више девојачке школе у Новом Саду, своју кућу у Ћурчинској улици код "Три краља", која тада вреди 20.000 круна. За помагање сиротих ученица те школе, у оделу и књигама оставили су још 14.000 круна у готовини. Свој преостали велики иметак, процењен на преко 200.000 круна завештали су новосадској Великој српској гимназији. Удова Анка је располагала са том имовином до своје смрти.

Референце[уреди]

  1. ^ "Време", Београд 1929. године
  2. ^ "Глас народа", Нови Сад 1873. године
  3. ^ "Србадија", Беч 1875. године
  4. ^ "Српски сион", Карловци 1905. године
  5. ^ "Дело", Београд 1895. године
  6. ^ "Отаџбина", Београд 1890. године
  7. ^ "Школски лист", Сомбор 1901. године
  8. ^ "Правда", Београд 1933. године
  9. ^ "Школски лист", Сомбор 1907. године