Арсо Јовановић

Из Википедије, слободне енциклопедије
АРСО ЈОВАНОВИЋ
Tito i Arso Jovanovic.jpg
Арсо Јовановић и Јосип Броз Тито у Дрвару, 1944. године
Датум рођења (1907-03-24)24. март 1907.
Место рођења Завала, код Подгорице
 Краљевина Црна Гора
Датум смрти 12. август 1948.(1948-08-12) (41 год.)
Место смрти околина Вршца
Социјалистичка Федеративна Република Југославија ФНР Југославија
Супруга Ксенија Сенка Јовановић
Професија војно лица
Учешће у ратовима Априлски рат
Народноослободилачка борба
Служба Војска Краљевине Југославије
НОВ и ПОЈ
Југословенска армија
19251941.
19411948.
Чин генерал-пуковник
начелник Врховног штаба НОВ и ПОЈ
Период 19411945.
начелник Генералштаба ЈА
Период 19451945.
Претходник нико
Наследник Коча Поповић
Одликовања
одликовања ФНР Југославије:
Орден југословенске заставе
Орден партизанске звезде
Орден партизанске звезде
Орден заслуга за народ са златним венцем
Орден братства и јединста
Орден за храброст
Орден за храброст
Партизанска споменица 1941.
одликовања СССР:
Орден Суворова првог степена
Орден Кутузова првог степена
одликовања Краљевине Југославије:
Орден Југословенске круне

Арсо Јовановић (Завала, код Подгорице, 24. март 1907 — околина Вршца , 12. август 1948), учесник Народноослободилачке борбе и генерал-пуковник ЈА. У периоду од 1941. до 1945. године обављао је функцију начелника Врховног штаба НОВ и ПОЈ, а од марта до септембра 1945. године је обављао функцију првог начелника Генералштаба Југословенске армије.

Биографија[уреди]

Рођен је 24. марта 1907. године у малом месташцу Завала код Подгорице, у племену Пипери, једном од Седморо брда. Потиче из војничке породице, његов отац је до 1910. године био официр Војске Краљевине Србије и службовао је у Београду у артиљеријском пуку на Топчидеру.

Арсо је средњу школу завршио у Никшићу, а Војну академију је уписао у Београду 1924. године. У класи је тада био заједно са Велимиром Терзићем и Петром Ћетковићем, касније прослављеним командантима партизанских јединица. Као најбољи у овој класи војних питомаца, био је предложен за наставак школовања у Француској, где су тада слати војни кадети.

Војну академију је завршио са највишим оценама 1928. године, а затим је уписао Вишу школу војне академије, коју је завршио 1934. године. Арсо Јовановић је тада имао чин поручника и настави је своје даље војно усавршавање. Допунски течај Више школе Војне академије је завршио 1940. године.

Чин капетана добио је 18. јануара 1938. године и тада се налазио на генералштабној припреми. У чин капетана прве класе унапређен је 20. децембра 1938. године. По оцени војних стручњака, и лично министра војног Милана Недића, због својих способности, капетан Арсо Јовановић је пребачен као командир чете у Школу резервних пешадијских официра. Затим је постављен на дужност команданта Школског батаљона у Пешадијској школи активних официра. Било је то пред сам почетак Априлског рата, 1941. године.

У међувремену Арсо се оженио студенткињом права у Београду, Сенком. Рат их је доста раставио, па ће Сенка успети да га види тек у Дрвару 1944. године.

Априлски рат[уреди]

Напад Сила Осовине на Краљевину Југославију, затекао је капетана Арсу Јовановића на месту команданта Ђачког батаљона. Он је био подређен Другој Групој армија генерала Драгослава Миљковића. Имао је задатак да дејствује на правцу Сарајево-Травник. Ту су се налазили и касније високи команданти у војсци Драже Михаиловића, мајор Миодраг Палошевић и мајор Радослав Ђурић. После слома фронта код Сарајева 15. априла и уласка немачке оклопне групе у град, капетан Арсо Јовановић није кренуо у сусрет пуковнику Михаиловићу који се тада пробијао код Дервенте, већ се вратио у своје родно место, не желећи да се преда непријатељу.

Тринаестојулски устанак[уреди]

У свом родном месту је сачекао и чувени Тринаестојулски устанак у Црној Гори, када је учествовао као командант једне групе у официрској униформи војске Краљевине Југославије. Ту су се истакли и остали активни официри војске Краљевине Југославије, који су касније прешли у редове партизанских одреда: пешадијски пуковник Саво Оровић, резервни потпуковник Веко Булатовић, пешадијски капетан прве класе Велимир Терзић, пешадијски капетан прве класе Петар Ћетковић. Сви су се они тада борили на страни краљевске југословенске војске која није признала капитулацију, а заједно са партизанским одредима којима су тада командовали Пеко Дапчевић, Владо Ћетковић, Јово Капичић и други.

Кад је избио совјетско-немачки рат, Црна Гора је устала на ослобођење. И поред тога што није био извршен план и припрема герилског начина ратовања, вршене су припреме за општи устанак. Капетан Арсо Јовановић је командовао својим снагама које су јуришале на Италијане код Црмнице, када су под његовом командом поразили један италијански батаљон. У време ових борби, цела Црна Гора се подигла на ноге. Само одред капетана Арсе Јовановића је заробио 2.000 Италијана и велики ратни плен. До поделе плена није долазило као што је било договорено између партизанских одреда и војника војске краљевине Југославије. У таквим приликама, капетан Арсо Јовановић је решио да свој ратнички и командни дух покуша да покаже у партизанима.

У партизанским одредима је лепо примљен. Носио је своју капетанску униформу све до повлачења партизанских снага из Црне Горе. По преласку у народноослободилачки покрет, постављен је због свог великог ратног искуства на место Начелника штаба Народноослободилачких герилских одреда, односно Главног штаба НОП одреда за Црну Гору и Боку. До децембра се стално налазио у Главном штабу за Црну Гору. У међувремену, италијанска војска је успела да пребаци један армијски корпус, три дивизије из Албаније ради гушења устанка. Капетан Арсо Јовановић се нашао притешњен великим снагама које су полако чистиле територије од партизанских одреда. Наредио је покрет према Цетињу, где су партизански одреди чак успели да опколе италијанског гувернера. Италијани су успели да деблокирају Цетиње. Капетан Арсо Јовановић наређује напад на Колашин и Шавник, али је непријатељ имао много јаче снаге и натерао је већину партизанских одреда у повлачење.

Пљеваљска битка[уреди]

Капетан Арсо Јовановић се суочава са нерасположењем становништва јер су резултати борбе били све слабији и слабији. Видећи постојећу ситуацију, наређује одступање на читавом фронту све до доласка санџачких трупа. За ову акцију је у Црној Гори било мобилисано 3.500 људи. 20. новембра почео је марш-маневар тих снага из свих крајева Црне Горе. Главни правци наступања за поједине одреде су били: Колашин, Мојковац, Миоче, Доња и Горња Морача, Боан, Ђурђевића Тара, Никшић, Шавник, Жабљак.

Капетан Арсо Јовановић је наредио заузимање Пљеваља, по сваку цену. Вршено је опкољавање града. Борба за Пљевља је почела 1. децембра упадом главнине снага у сам град. Капетан Арсо Јовановић се налазио међу својим борцима. Наређивао је јуриш, одступање, па поново јуриш. Циљ је био заузети град. У заузимању града учествовали су Комски батаљон, батаљон „Бајо Пивљанин“ и „Зетско-љешански“. Град је био скоро освојен, међутим непријатељски противнапад је био силовит, па је Арсо Јовановић морао да нареди одступање. Непријатељ је избројао 74. мртва, а партизански одреди 253. Након неуспешне битке за Пљевља, којом је требало да се повеже слободна територија у Санџаку и Црној Гори, капетан Арсо Јовановић је позван у Врховни штаб.

Начелник Врховног штаба[уреди]

Арсо Јовановић 1942.

После неуспеха у Пљевљима, Арсо је мислио да ће бити смењен, али уместо дотадашњег капетана Бранка Пољанца, постављен је 12. децембра 1941. године за Начелника Врховног штаба НОПОЈ-а. Тако је капетан Арсо Јовановић био други официр бивше краљевске војске коме је успело да буде начелник Врховног штаба. На овом месту је остао све до краја рата. Као начелник, капетан Арсо Јовановић је написао исцрпан извештај о устанку у Црној Гори и неуспеху у освајању Пљеваља. У њему је поменуо недостатке устаничких снага, првенствено: неизграђивање војничке оформљености, непознавање терена, лоше војничке припремљености, лошим познавањем оружја и сл.

Стално се кретао са Врховним штабом, а био је и предавач у првој партизанској официрској школи у Дрвару 1944. године.

Послератни период и погибија[уреди]

Фелдмаршал Харолд Александер и Арсо Јовановић у разговору Београд 1945.

После ослобођења Арсо Јовановић се налази на функцији начелника Генералштаба Југословенске армије. После доношења Резолуције Информбироа, јуна 1948. године, Арсо се изјаснио за Резолуцију и заједно са пуковником Владом Дапчевићем и генералом Бранком Петричевићем, решио је да побегне у Румунију. Под изговором да иду у лов, увече 11. августа 1948. године, покушали су да пребегну преко југословенско-румунске границе, али је бекство осујећено наиласком на на граничну патролу. Том приликом су погинули Арсо Јовановић и њихов водич управник ловишта Арбајац. Генерал Петричевић се вратио у Београд гдје је пробао да представи догађај као ловачки излет али је убрзо ухапшен.[1]

У народу је постојала снажна сумња у овакав сценарио, па су се могле чути различите друге верзије овог догађаја које су доводиле у питању званичну.

Сестра Арсе Јовановића, Миљуша била је такође била учесник НОР-а од 1941. године.

Референце[уреди]

  1. Ђилас, Милован (1991). Власт и побуна. Књижевне новине. стр. 177. ISBN 978-86-391-0025-4. 

Литература[уреди]

  • Војна енциклопедија (књига четврта). Београд 1972. година
  • Иветић, Велимир (2000). Начелници генералштаба 1876—2000. Београд: Новинско-информативни центар ВОЈСКА.