Пређи на садржај

Артаферн

С Википедије, слободне енциклопедије

Артаферн је био полубрат персијског цара Дарија Великога и сатрап Сарда.[1]

Сатрап

[уреди | уреди извор]

Дарије Велики поставио га је за сатрапа Сарда након Скитског похода 513/512. п. н. е.[2]

Атињани настоје да склопе савез са Персијом

[уреди | уреди извор]

Након протеривања тирана Хипије, успоставе демократије и доласка Клистена на власт током 506. п. н. е. Атина је тражила подршку Персије, јер је очекивала рат са Спартом и њиховим краљем Клеоменом I.[3] Атињани су послали једну делегацију код Артаферна у Сард. Артаферн је тражио „земљу и воду“, тј да Атина постане персијски вазал.[3] Изасланици су пристали, али када су се вратили у Атину оптужили су их за издају а протерани тиран Хипија оптуживао је Атињане код Артаферна због тог чина, па је Артаферн од Атине тражио да дозволе повратак Хипије али они нису на то пристали.[4]

Поход на Наксос

[уреди | уреди извор]

Артаферн сноси део кривице због неуспеха у походу на Наксос. Бивши властодршци Наксоса обратили су се тирану Милета Аристагори тражећи начин како да се врате на Наксос.[5] Аристагора је то сматрао добром приликом да учврсти своју позицију у Милету, па се обратио Артаферну и предложио му је да заједно освоје Наксос. Објаснио је Артаферну да се освајањем Наксоса персијска власт може проширити и на остала Кикладска острва, која признају врховну власт Наксоса.[6] Осим тога Еубеја је била следећи могући циљ након освајања Киклада. Рекао му је и да код њега већ има довољно новца за почетак похода.[7] Артаферн је након тога тражио и добио одобрење Дарија Великога за тај поход,[7] па је опремио 200 трирема.[8] За врховног команданта војске именован је Мегабат (стгрч. Μεγαβάτης).[8] У Милету Мегабату се придружио Аристагора са својим Јонцима и избеглицама са Накса. Кренули су 499. п. н. е. према Наксосу.[9] На путу према Наксу Мегабат и Аристагора су се посвађали, а тај поход се неуспешно окончао.[9]

Напад на Сард

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Опсада Сарда

Почетком јонског устанка Јонски Грци су уз помоћ Атињана 498. п. н. е. напали Сард, седиште Артафернове сатрапије.[10] Заузели су цео град сем тврђаве у којој се налазио Артаферн са доста војске.[11] Персијанцима У Сарду је убрзо стигла и помоћ, па су кренули за Грцима, који су се повлачили. Код Ефеса је дошло до битке, у којој су Персијанци до ногу потукли јонске Грке након чега су они побегли у своје градове.[12] Артаферн је заједно са Отанесом (стгрч. Ὦτανης)[13] једним од три Даријева зета и командантом једне од три војске, током 496. п. н. е. извео успешан поход по Јонији и Еолији, заузевши Клазомену (стгрч. Κλαζομεναί) и Киму (стгрч. Κύμηe).[8]

Разоткривае Хистијејевих намера

[уреди | уреди извор]

Хистијеј је је наговорио Дарија Великога да га пошаље да заведе ред у Јонији. Међутим Артаферн је открио његове намере да помогне устаницима и свом рођаку Аристагори. Када је Хистијеј дошао у Сард Артаферн га је питао шта је узрок устанка.[14] Хистијеј се претварао да не зна шта је узрок, а Артаферн му је јасно ставио до знања да зна ко стаји иза свега: „Ево овако, Хистијеју, овако ствар стоји са устанком: ти си направио ципелу коју је Аристагора обуо.“[15] Хистијеј је након тога побегао у Јонију па је одатле слао писма Персијанцима у Сард са намером да их подстакне на побуну. Артаферн је ухватио писма, открио је ко су завереници из Сарда и побио их.[15] Много касније када је Харпаг заробио Хистијеја, Артаферн и Харпаг су се уплашили да би му Дарије могао опростити и да би опет могао да стећи велики углед,[16] па су га због тога убили, тело му набили на колац, главу му балсамовали и однели Дарију у Сузу.[1]

Реформе у Јонији

[уреди | уреди извор]

Након слома Јонског устанка 494. п. н. е. Артаферн је прислио Јонце да склопе споразум да једни друге не пљачкају и да се покоравају законима.[17] Након премеравања земље разрезао им је порез који је био приближно исти претходним порезима и није се мењао кроз дужи временски период. Артаферн је јонским градовима опростио побуну и вратио им је пређашње законе.[18]

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б „Artaphernes the Elder (fl.500-492 BC)”. www.historyofwar.org. Приступљено 2026-01-21. 
  2. ^ „ARTAPHRENĒS”. Encyclopaedia Iranica (на језику: енглески). Приступљено 2026-01-21. 
  3. ^ а б „LacusCurtius • Herodotus — Book V: Chapters 55‑96”. penelope.uchicago.edu. Приступљено 2026-01-21. 
  4. ^ „Artaphernes - Livius”. www.livius.org. Приступљено 2026-01-21. 
  5. ^ „Siege of Naxos, 499 BC”. www.historyofwar.org. Приступљено 2026-01-21. 
  6. ^ „History of Iran: Histories of Herodotus, Book 5”. www.iranchamber.com. Приступљено 2026-01-21. 
  7. ^ а б Briant, Pierre (2002). From Cyrus to Alexander, A History of the Persian Empire (на језику: енглески). Превод: Daniels, Peter T.. Eisenbrauns. ISBN 1-57506-031-0. 
  8. ^ а б в „IONIAN REVOLT”. Encyclopaedia Iranica (на језику: енглески). Приступљено 2026-01-21. 
  9. ^ а б „Siege of Naxos, 499 BC”. www.historyofwar.org. Приступљено 2026-01-21. 
  10. ^ „Aristagoras of Miletus, d.c. 497-6 BC”. www.historyofwar.org. Приступљено 2026-01-21. 
  11. ^ „Battle of Sardis, 498 BC”. www.historyofwar.org. Приступљено 2026-01-21. 
  12. ^ „Battle of Ephesus, 498 BC”. www.historyofwar.org. Приступљено 2026-01-21. 
  13. ^ „OTANES”. Encyclopaedia Iranica (на језику: енглески). Приступљено 2026-01-20. 
  14. ^ Manville, P. B. (1977). . „Aristagoras and Histiaios: The Leadership Struggle in the Ionian Revolt”. The Classical Quarterly (на језику: енглески). Cambridge University Press. 27 (1): 80—91. 
  15. ^ а б „Herodotus HISTORY - BOOK 6 (ERATO) - 1”. www.ellopos.net. Приступљено 2026-01-21. 
  16. ^ Mark, Joshua J. (2020-03-09). . „Artaphernes”. World History Encyclopedia (на језику: енглески). 
  17. ^ The History of Herodotus by Herodotus”. classics.mit.edu. Приступљено 2026-01-21. 
  18. ^ „LacusCurtius • Herodotus — Book VI: Chapters 1‑42”. penelope.uchicago.edu. Приступљено 2026-01-21. 

Литература

[уреди | уреди извор]
Преузето са „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Артаферн&oldid=31011649”