Пређи на садржај

Артемије Радосављевић

С Википедије, слободне енциклопедије
Марко Радосављевић
Епископ рашко-призренски Артемије у Сремским Карловцима, 2009. године
Лични подаци
Датум рођења(1935-01-15)15. јануар 1935.
Место рођењаЛелић, код Ваљева, Краљевина Југославија
Датум смрти21. новембар 2020.(2020-11-21) (85 год.)
Место смртиВаљево, Србија

Марко Радосављевић (монашко име му је било Артемије; Лелић, код Ваљева, 15. јануар 1935 — Ваљево, 21. новембар 2020)[1] био је епископ рашко-призренски и косовско-метохијски од 1991. до 2010, када је рашчињен.

Епископски чин му је одузет 19. новембра 2010. и враћен је у чин монаха. Из Цркве је изопштен 28. маја 2015. године.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Артемије Радосављевић је рођен у селу Лелић, које је и родно село Светог владике Николаја. У младости се упознао са Светим Јустином Поповићем који је у то време живео у манастиру Ћелије. Свети Јустин Поповић га је замонашио након завршетка богословије 20. новембра 1960. године у манастиру Ћелије.

По завршетку Богословског факултета у Београду уписао је последипломске студије у Атини где је са успехом одбранио докторску дисертацију са темом: „Τὸ Μυστήριον τῆς Σωτηρίας κατὰ τὸν Ἅγιον Μάξιμον τὸν Ὁμολογητήν” (Тајна спасења по Светом Максиму Исповеднику).[2] Потом се повлачи у манастир Црна Река где проводи тринаест година.

Изабран је за епископа рашко-призренског у мају 1991. године.[3] Устоличен је 30. јуна 1991. године у Цркви Светог Ђорђа у Призрену, а чин устоличења обавио је патријарх српски Павле.

Политичке активности

[уреди | уреди извор]

Непосредно након успостављања управе УНМИК на подручју Косова и Метохије, Артемије је заједно са Момчилом Трајковћем, председником Српског покрета отпора, прихватио позив Бернара Кушнера за учешће у креирању "Прелазног савета Косова", политичког тела које је формирано 16. јула 1999. године у Приштини без претходног постизања сагласности између представника УНМИК и државних власти у Београду. Њихово учешће у креирању тог тела приказано је од стране Кушнера као пристанак косовско-метохијских Срба на стварање нових управних структура.[4]

Упркос Кушнеровим гаранцијама, које су владици дате поводом уласка у ПСК, положај српске заједнице на подручју Косова и Метохије остао је изузетно тежак.[5] Последице су постале очигледне већ 21. септембра 1999. године, када је Кушнер донео одлуку о стварању Косовског заштитног корпуса (КЗК), чиме је терористичкој ОВК омогућено да се трансформише и легализује. У знак протеста због доношења те одлуке, Радосављевић и Трајковић су већ наредног дана напустили Прелазни савет Косова.[6][7]

Када је током јесени 1999. године створено Српско национално веће Косова и Метохије (СНВКМ) са седиштем у Грачаници, за првог председника те политичке организације је упркос свом црквеном чину изабран Артемије, док је функција председника Извршног одбора СНВКМ поверена Момчилу Трајковићу.[8][9] У својству председника СНВКМ, Артемије се током 2000. године залагао за улазак српских представника у Заједничке привремене административне структуре (ЗПАС) које је креирао УНМИК, поново без претходног постизања сагласности са званичним Београдом. На заседању које је одржано 2. априла 2000. године у Грачаници, део руководства СНВКМ се на челу са Артемијем изјаснио у прилог условног и ороченог уласка представника СНВКМ у састав органа ЗПАС, али само у својству посматрача. Том приликом, за посматрача у Привременом административном већу Косова изабрана је Рада Трајковић, док су за посматраче у Прелазном савету Косова изабрани: Сава Јањић, Ранђел Нојкић и Драган Велић. Такве одлуке довеле су до дубоких подела у оквиру српске заједнице, услед чега су у знак протеста оставке на руководеће дужости у органима СНВКМ поднели Марко Јакшић, Момчило Трајковић, Славиша Костић и други функционери.[10][11][12]

У склопу својих политичких активности, које су вођене без сагласности званичног Београда, Радосављевић је од 21. до 23. јула 2000. године заједно са неколицином локалних српских првака учествовао на преговорима са албанским чиниоцима у Ерлију (Вирџинија, САД), током којих је усвојена Декларација из Ерлија у којој поводом решавања косовског питања није била помињана држава Србија, нити тадашња СРЈ.[13]

Током наредних година, политичка делатност Артемија на функцији председника СНВКМ доводила је до нових спорова са разним чиниоцима друштвеног живота, што је било у раскораку са његовом црквеном службом, услед чега је и под окриљем СПЦ почела да сазрева свест о неопходности његовог повлачења из свих политичких послова који су били неспојиви са обављањем владичанске службе. Након Артемијевог повлачења са политичке функције, за новог председника СНВКМ изабран је 2006. године Драган Велић.[14]

Већ након тешког страдања цркве и народа у Мартовском погрому (2004), а потом и након формулисања Ахтисаријевог плана (15. март 2007. године), када је постало извесно да ће део међународне заједнице подржати проглашење независности Косова, Радосављевић је покушао да усклади своје политичке активности са ставовима званичног Београда. У јесен 2007. године, придружио се позиву на бојкот избора за Скупштину Косова (ПИС),[15] а потом је након једностраног проглашења косовске независности (17. фебруар 2008. године) позвао на прекид односа са органима ПИС и представницима држава које су признале Косово.[16]

Приликом посете потпредседника Сједињених Држава, Џоа Бајдена (2009), епископ Артемије није дао благослов за Бајденову посету манастиру Високи Дечани, издајући оштро срочено саопштење насловљено „Дечани и Бондстил — најпре Тадић сада Бајден”, али је Свети архијерејски сабор СПЦ ту одлуку поништио и изразио жаљење због ње.[17]

Рашчињење и раскол

[уреди | уреди извор]

Свети архијерејски синод Српске православне цркве је 13. фебруара 2010. привремено разрешио епископа Артемија од управљања Рашко-призренском епархијом. Разлог је био испитивање финансијско-материјалног вођења послова те епархије. Администратор епархије је постао умировљени епископ захумско-херцеговачки и приморски Атанасије.[18] На терет су му се стављали низ поступака којима је нарушавао поредак унутар СПЦ, организовањем делатности унутар епархије али и ширење утицаја у другим епархијама. Такође, због отвореног писма упућеног цариградском патријарху, забрањен му је улазак на Свету гору.[19] Поред тога на терет му се ставља да је незаконито отуђио имовину Српске православне цркве тако што је Албанцу Кољ Каманију продао пословни простор за 150.000 евра и при том је новац добио на руке.[19][20]

Свети архијерејски сабор Српске православне цркве је на редовном пролећном заседању 2010. године разрешио и умировио епископа Артемија. Епископ Артемије је задржао владичански и архијерејски чин, али без права управљања епархијом.[21] Од суботе 26. јуна 2010. живио је у манастиру Шишатовац на Фрушкој гори.[22] Одлуком Светог архијерејског сабора Српске православне цркве од 19. новембра 2010, одузет му је епископски чин, и враћен је у чин обичног монаха, с образложењем да је заједно са својим следбеницима „крајње неразумним поступком ступио је на пут отвореног раскола и устао на саборно јединство Српске православне цркве”.[23][24]

Упркос томе што му је одузет епископски чин, монах Артемије се представља као „епископ рашко-призренски у егзилу”, облачи владичанске одежде и „служи” архијерејску литургију заједно са својим присталицама у тзв. Цркви Светог Јована у шумадијском селу Љуљаци.

Свети архијерејски сабор Српске православне цркве га је 25. маја 2015. позвао на јединство,[25] након негативног одговора[26] Сабор га је изопштио 28. маја 2015.[27][28]

Против њега се током 2017. године водио судски поступак поводом проневере црквеног новца.[29]

Смрт и сахрана

[уреди | уреди извор]

Преминуо је 21. новембра 2020. године у Ваљеву од компликација КОВИД-19 током истоимене пандемије у Србији. Преминуо је у колима Хитне помоћи на путу од ваљевске болнице до Клиничко-болничког центра Др Драгиша Мишовић у Београду.[30][31]

Сахрањен је 23. новембра 2020. у манастиру Нова Никеја, у Лелићу код Ваљева.

Важнији радови

[уреди | уреди извор]

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Преминуо рашчињени епископ Артемије (21. новембар 2020)
  2. ^ Τὸ Μυστήριον τῆς Σωτηρίας κατὰ τὸν Ἅγιον Μάξιμον τὸν Ὁμολογητήν. Αθήνα, 1975 — Делови из ове докторске дисертације објављени су на српском у часопису Свети Кнез Лазар бр. 12 до броја 17 (Тајна спасења по Светом Максиму Исповеднику) — English version: Why Did God Become Man? The Unconditionality of the Divine Incarnation. Deification as the End and Fulfillment of Salvation According to St. Maximos the Confessor — Source: Τὸ Μυστήριον… [The mystery of salvation according to St. Maximos the Confessor] (Athens: 1975), pp. 180—196
  3. ^ Aleksa. „Биографија Владике Артемија – Пастир добри” (на језику: српски). Приступљено 2023-01-30. 
  4. ^ UNMIK (1999): UNMIK convenes first meeting of Kosovo Transitional Council
  5. ^ B92 (1999): Otac Sava: Preispitaćemo dalje učesće u Prelaznom savetu Kosova
  6. ^ B92 (1999): M. Trajković i vladika Artemije podneli ostavke u Prelaznom savetu Kosova
  7. ^ B92 (1999): Rada Trajković najavila formiranje skupštine i srpske vlade Kosova i Metohije
  8. ^ B92 (1999): U ponedeljak konsituisanje Izvršnog odbora SNV Kosova i Metohije
  9. ^ B92 (1999): Trajković o formiranju Izvršnog odbora Srpskog nacionalnog veća
  10. ^ B92 (2000): Predstavnici SNV u svojstvu posmatrača u PAVK-u
  11. ^ Danas (2000): Jelena Tasić: Odlukom Srpskog nacionalnog veća Kosova i Metohije, Srbi ponovo u PAVK-u
  12. ^ B92 (2000): SNV centralnog Kosova prekinuo saradnju sa SNV KiM
  13. ^ The Airlie Declaration (Airlie, Virginia, July 23, 2000)
  14. ^ NSPM (2006): Mario Brudar: O srpskim "liderima" na Kosovu i Metohiji
  15. ^ РТВ (2007): Владика Артемије позвао Србе да бојкотују изборе
  16. ^ Vreme (2008): Mnogo buke ni oko šta
  17. ^ СПЦ поништио Артемијеву одлуку. Б92, 20. мај 2009, Приступљено 20. мај 2009.
  18. ^ „Саопштење за јавност Светог архијерејског синода поводом покретања поступка утврђивања канонске одговорности епископа Артемија”. Архивирано из оригинала 13. 09. 2010. г. Приступљено 13. 02. 2010. 
  19. ^ а б Đ. Vukmirović. „Објављена документа против Артемија”. Novosti.rs. Приступљено 27. 7. 2014. 
  20. ^ „Sahranjen Artemije: SPC ga proglasila za sektaša, osnovao svoju crkvu, preminuo od korone”. www.atvbl.rs (на језику: бошњачки). Приступљено 2023-01-30. 
  21. ^ „Саопштење за јавност Светог Архијерејског Сабора СПЦ”. www.spc.rs. 
  22. ^ Đ. Vukmirović. „Артемије у Шишатовцу („Вечерње новости“, 26. јун 2010)”. Novosti.rs. Приступљено 27. 4. 2012. 
  23. ^ „Ванредно саопштење за јавност Светог Архијерејског Сабора Српске православне цркве - 19. новембра 2010. године”. spc.rs. 
  24. ^ „Саопштење за јавност Светог Архијерејског Сабора СПЦ”. spc.rs. 
  25. ^ „Свети Архијерејски Сабор позива на јединство (СПЦ, 27. мај 2015)”. Архивирано из оригинала 29. 05. 2015. г. Приступљено 29. 05. 2015. 
  26. ^ Артемије одбио да се врати под окриље СПЦ („Вечерње новости”, 28. мај 2015)
  27. ^ СПЦ изопштила Артемија и игумана Николаја („Вечерње новости”, 29. мај 2015)
  28. ^ „Саопштење за јавност - 29. мај 2015. године (СПЦ, 29. мај 2015)”. Архивирано из оригинала 27. 01. 2019. г. Приступљено 29. 05. 2015. 
  29. ^ Радосављевић: Ово суђење је фарса („Политика”, 9. март 2017)
  30. ^ „Umro raščinjeni vladika Artemije”. BLIC (на језику: српски). 21. 11. 2020. Приступљено 2020-11-21. 
  31. ^ „IZGUBIO BITKU SA KORONOM: Preminuo raščinjeni episkop Artemije”. NOVOSTI (на језику: српски). Приступљено 2020-11-21. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]


епископ рашко-призренски

1991—2010.

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Артемије_Радосављевић&oldid=30534471”