Артродеза

Из Википедије, слободне енциклопедије
Артродеза
Axeln 060913 anonym.JPG
Артродеза раменог зглоба металним завртњима
MeSH D001174

Артродеза је хируршки захват којим се у циљу ортопедског лечења постиже укочење (анкилоза) зглоба. У начелу, ортопедија заједно са физикалном медицином покушава очувати и вратити функцију зглоба, кад год је то могуће.[1] Међутим у неким случајевима када конзервативна терапије не да резултате приступа се фиксацији или укочењу покрета у зглобу.[2][3][4]

Након захвата и постоперативног опоравка болесника, треба да прође неколико месеци до годину дана, да би дошло до спајања две суседно спојене кости. Након тога између њих више нема покрета унутар зглоба.[5]

Индикације[уреди]

Артродеза, односно укочење зглоба, сматра се данас стандардним оперативним лечењем артрозе зглоба која је праћена боловима и смањеном покретљивошћу упркос провођењу конзервативне терапије.

Захват се најчешће изводи:

  • Како би се уклонио бол у оболелом зглобу, који се не успева излечи уобичајеним методама (нпр. лековима против болова)
  • Код зглобова који су толико промењени (најчешће упално) да више не могу вршити своју функцију, а није индикована артропластика
  • Код особа код којих постоји слабост мишића, а зглоб је здрав (како би се укочењем зглоба вратила делимична функција уда)
  • Као захват након неуспелих артропластика великих зглобова (кук, колено)

Начини укочење зглоба[уреди]

Од 1879. године, када је први пут описана артродеза горњег ножног зглоба, развијено је до данас више од тридесетак различитих оперативних техника.

Методе артродезе[уреди]

Методе укочење зглоба деле се на две велике групе:

Интраартикуларна артродезе

Код интрартикуларне артродезе са зглобних тела се одстранује хрскавица како би кост могла прерасти зглоб, а до потуно окончаног прерастања, зглоб се фиксира помоћу коштаних графтова или металних вијака и плоча.

Екстраартикуларне артродеза

Код екстраартикуларне артродезе користе се коштани графтови који се постављају ван зглобне чауре, и на тај начин се постиже учвршћење зглоба.

Оперативне технике[уреди]

Отворена артродеза са унутрашњом фиксацијом

Ова метода артродезе омогућава лечење болесника са узнапредовалом артрозом, без обзира на величину деформитета или коштаног дефекта зглоба. Унутрашња фиксација може може извести завртњима, плочом и завртњима или интрамедуларним клином.[6] [7] У односу на спољну фиксацију даје боље резултате зарастања и болесници је боље прихватају.[8] Примењује се у свим случајевима, осим код инфективних артритиса или остеопеније, када је индикована спољна фиксација.

Артроскопска артродеза

Ова метода артродезе први је пут описана 1983. године.9. Развојем артроскопске технике и инструмента њена примена је током времена постала много учесталија. Њена предност је у томе што омогућава припрему зглобних површина нпр. тибије и талуса у две кожне инцизије уз могућност примене спољне или унутрашње фиксације артродезираног зглоба. Оваквим мини инвазивним хируршким захватом не долази до локалног оштећења циркулације и периоста, што утиче на брже зарастање места артродезе. Поред тога, смањен је проценат појаве компликација као што су инфекција, поремећај у зарастању ране, преломи, неуроваскуларне повреде и продужење периода зарастања или развоја псеудартрозе.[9][10]Предности ове хируршке технике такође се огледају и у мање израженом крварењу, краћем боравку у болници и бржој рехабилитацији болесника.[11]

Метеријали за артродезу[уреди]

За укочење (артродезу) користе се;[12]

  • коштани трансплант са болесника.
  • коштани трансплант са донора,
  • метални завртњи и плоче.

Као остеоиндуктивно средство могу се користит грануле које садрже хидроксиапатит и коштани морфогенетски протеини.

Извори[уреди]

  1. Arthrodesis, WebMD definition
  2. Messier SP, et al. (2005). Weight loss reduces knee-joint loads in overweight and obese older adults with knee osteoarthritis. Arthritis and Rheumatism, 52(7): 2026–2032.
  3. Stitik TP, et al. (2010). Osteoarthritis. In WR Frontera et al., eds., DeLisa's Physical Medicine and Rehabilitation: Principles and Practice, 5th ed., vol. 1, pp. 781–809.
  4. Philadelphia: Lippincott Williams and Wilkins.Lozada CJ (2013). Treatment of osteoarthritis. In GS Firestein et al., eds., Kelley's Textbook of Rheumatology 9th ed., vol. 2, pp. 1646–1659. Philadelphia: Saunders.
  5. V. Šantić, A. Tudor, D. Legović et al.: Artroskopska artrodeza gležnja, medicina fluminensis 2013, Vol. 49, No. 3, pр. 333-337 pdf Приступљено 16.1.2014.
  6. Zwipp H, Rammelt S, Enders T, Heineck J. High union rates and function scores at midterm followup with ankle arthrodesis using a four screw technique. Clin Orthop Relat Res 2010;468:958-68.
  7. Rowan R, Davey KJ. Ankle arthrodesis using an anterior AO T plate. J Bone Joint Surg Br 1999;81:113-6.
  8. Moeckel BH, Patterson BM, Inglis AE, Sculco TP. Ankle arthrodesis A comparision of internal and external fixa- tion. Clin Orthop 1991;268:78-83.
  9. Frey C, Halikus NM, Vu-Rose T, Ebramzadeh E. A review of ankle arthrodesis: Predisposing factors to non-union. Foot Ankle 1994;15:581-4.
  10. Mann RA, Rongstad KM. Arthrodesis of the ankle: a cri- tical analysis. Foot Ankle Int 1998;19:3-9.
  11. Nielsen KK, Linde F, Jensen NC. The outcome of arthros- copic and open surgery ankle arthrodesis: a comparati- ve retrospective study on 107 patients. Foot Ankle Surg 2008;14:153-7.
  12. Marcus RE, Balourdas GM, Heiple GK. Ankle arthrodesis by chevron fusion with internal fixation and bone-graf- ting. J Bone Joint Surg Am 1983;65:833-8.

Спољашње везе[уреди]