Асиријска црква Истока

Из Википедије, слободне енциклопедије
Грб Асиријске цркве Истока
Католикос-патријарх Шимун XVII, литографија из 1852. године
Храм Асиријске цркве Истока у Тескопи (Ирак)
Рушевине древног манастира Светог Илије у близини Мосула (Ирак)

Асиријска црква Истока или Асирска црква Истока је древна црква источно-сиријске литургијске традиције, која у потпуности признаје само прва два Васељенска сабора. По томе ова црква представља посебан огранак источног хришћанства, са сопственим христолошким и еклисиолошким особеностима.

Назив[уреди]

Од најстаријих времена, ова црква се називала "Црквом Истока" с тим што је појам "Истока" у називу ове цркве употребљаван са посебним значењем и није се односио на читав хришћански Исток, већ само на матичне области ове цркве, које су лежале источно од тадашње византијско-персијске границе (источна Сирија, односно древна Асирија, са Месопотамијом и Персијом).

Због повезаности са спорним христолошким учењем свргнутог цариградског патријарха Несторија (који се у овој цркви прославља као светитељ), читава Црква Истока је од стране осталих хришћана током историје најчешће називана "несторијанском". Пошто се такво означавање показало као спорно, током времена у употребу је уведен теолошки неутралан назив који је изведен из имена древне Асирије.

Историја[уреди]

Током првих векова, хришћани у областима Персијског царства су признавали врховно старешинство антиохијског патријарха, што је у политичком смислу представљало отежавајућу околност, пошто се Антиохија налазила под влашћу Византије, која је често ратовала са Персијом, тако да су хришћани у Персији због својих веза са византијском Антиохијом били изложени сталним сумњичењима, оптужбама и прогонима од стране персијских власти. Поменуте околности су довеле до постепеног удаљавања од Антиохије и осамостаљивања у виду стварања сопственог црквеног средишта у Селеукији-Ктесифону (424). Током времена, митрополити из Селеукије-Ктесифона су добили наслов "католикоса" (општег, односно врховног митрополита), а потом су усвојили и додатни наслов патријарха.

Прекретница у развоју "Цркве Истока" догодила се након трећег васељенског сабора у Ефесу (431) на којем је осуђено христолошко учење цариградског патријарха Несторија. Његова учења су опстала у појединим источним областима и временом су извршила знатан утицај на развој христолошких схватања у "Цркви Истока".

Од VI до VIII века несторијанска "Црква Истока" се ширила не само у границама Персијског царства, већ и даље према истоку, обухватајући Индију и Кину чиме је остварен један од највећих хришћанских мисионарских подухвата у историји.

Припадници ове цркве су током каснијег раздобља арапске и турске власти доживели тешке прогоне, али су ипак успели да опстану у Ираку, Ирану, Сирији и Либану. У богослужењу следе источно-сиријску литургијску традицију и све до 1964. године поштовали су јулијански календар. Одлука о преласку на грегоријански календар довела је до великог раскола и стварања одвојеног огранка који се званично назива Древна црква Истока (1968). Током 2015. године вођени су преговори о превладавању раскола и постигнута је начелна сагласност о потреби обнове јединства, али тим поводом још увек нису донете конкретне одлуке.

Услед деловања католичких мисионара од 16. до 18. века, један део припадника "Цркве Истока" прихватио је католицизам, створивши Халдејску католичку цркву.

Види још[уреди]

Литература[уреди]