Асија Џебар
| Асија Џебар | |
|---|---|
Џебар 1992. године | |
| Лични подаци | |
| Пуно име | Фатима-Зaхра Ималајен (فاطمة الزهراء إيمالاين) |
| Датум рођења | 30. јун 1936. |
| Место рођења | Шершел, Француски Алжир |
| Датум смрти | 6. фебруар 2015. (78 год.) |
| Место смрти | Париз, Француска |
| Универзитет | Виша нормална школа |
| Занимање | Романописац, есејиста, професор |
| Потпис | |
Фатима-Зaхра Ималајен (30. јун 1936 — Париз, 6. фебруар 2015), позната под псеудонимом Асија Џебар (арапски: آسيا جبار), била је алжирски романописац, преводилац и филмски стваралац. Већина њених радова бави се препрекама са којима се суочавају жене, а она је позната по свом феминистичком ставу. Она је „често повезивана са покретима женског писања, њени романи су јасно усмерени на стварање генеалогије алжирских жена, а њен политички став је жестоко антипатријархалан колико и антиколонијалан.“[1] Џебар се сматра једном од најистакнутијих и најутицајнијих књижевница Северне Африке. Изабрана је у Француску академију 16. јуна 2005. године, као прва књижевница из Магреба која је постигла такво признање. За целокупно дело награђена је Међународном наградом Нојштат за књижевност 1996. године. Често је била навођена као кандидаткиња за Нобелову награду за књижевност.[2]
Рани живот
[уреди | уреди извор]Фатима-Зaхра Ималајен рођена је 30. јуна 1936. године у Шершелу, Француски Алжир, у породици Тахара Ималхајена и Бахије Сахрави, који су били Бербер.[3] Одрасла је у Шершелу, малом лучком селу близу Алжира у провинцији Ајн Дефла. Њен отац је предавао француски језик у Музавилу, основној школи коју је похађала. Касније је Џебар похађала курански приватни интернат у Блиди, где је била једна од само две девојчице. Студирала је у Колеџу Блида, средњој школи у Алжиру, где је била једина муслиманка у свом разреду.[4] Похађала је Вишу нормалну школу за младе девојке 1955. године, поставши прва Алжирка и муслиманка која се школовала у најелитнијим школама у Француској.[5] Њене студије је прекинуо Алжирски рат, али је касније наставила школовање у Тунису.[6]
Каријера
[уреди | уреди извор]Године 1957, изабрала је псеудоним Асија Џебар за објављивање свог првог романа, La Soif (Жеђ). Још једна књига, Les Impatients (Нестрпљивци), уследила је следеће године. Такође 1958. године, она и Ахмед Оулд-Руис су започели брак који ће се на крају завршити разводом. Џебар је предавала на Универзитету у Рабату (1959–1962), а затим на Универзитету у Алжиру где је постављена за шефа катедре за француски.[7][8]
Године 1962. Џебар се враћа у Алжир и објављује Les Enfants du Nouveau Monde, а након тога, 1967. године, Les Alouettes Naïves. Живела је у Паризу између 1965. и 1974. године пре него што се поново вратила у Алжир. Поново се удала 1980. године за алжирског песника Малека Алулу. Пар је живео у Паризу, где се она бавила истраживањем у Алжирском културном центру.[9]
Године 1997, Џебар је постала директор Центра за француске и франкофоне студије на Државном универзитету Луизијане. Ту позицију је обављала до 2001. године.[10] Године 1985, Џебар је објавила књигу L'Amour, la fantasia (Фантазија: Алжирска кавалкада), у којој „више пута изражава своју амбивалентност према језику, према својој идентификацији као западно образоване алжирске, феминистичке, муслиманске интелектуалке, према својој улози заговорнице алжирских жена, као и жена уопште.“[11]
Године 2005, Џебар је изабрана у најзначајнију француску књижевну институцију, Француску академију, институцију задужену за чување наслеђа француског језика и чији се чланови, познати као „бесмртници“, бирају доживотно. Била је прва списатељица из Северне Африке која је изабрана у организацију,[12] и пета жена која се придружила академији.[13] Џебар је била професор франкофоне књижевности на Универзитету у Њујорку, награђена Сребрном катедром.[14]
Џебар је била позната као глас реформе за ислам широм арапског света, посебно у области залагања за већа права жена.[15]
Преминула је у фебруару 2015. године у 78. години живота у Паризу, у Француској.[16][17]
Награде и почасти
[уреди | уреди извор]- Године 1985. освојила је Награду француско-арапског пријатељства за дело L'Amour la Fantasia.[18]
- Године 1996, Џебар је освојила престижну Међународну награду Нојштат за књижевност за свој допринос светској књижевности.[19]
- Следеће године је освојила награду Маргерит Јурсенар.[20]
- Године 1998. освојила је Међународну награду Палми.[20]
- Године 2000, освојила је Награду за мир немачке књижаре.[20]
- Дана 30. јуна 2017. године, Гугл је посветио дудл романописцу поводом 81. годишњице њеног рођења. Дудл је стигао до свих земаља арапског света.[21]
Дела
[уреди | уреди извор]- La Soif – 1957.
- Les impatients – 1958.
- Les Enfants du Nouveau Monde – 1962.
- Les Alouettes naïves – 1967.
- Poèmes pour une algérie heureuse – 1969.
- Rouge l'aube
- Femmes d'Alger dans leur appartement – 1980.
- L'Amour, la fantasia – 1985.
- Ombre sultane – 1987.
- Loin de Médine[22]
- Vaste est la prison – 1995.
- Le blanc de l'Algérie – 1996.
- Oran, langue morte – 1997.
- Les Nuits de Strasbourg – 1997.
- La femme sans sépulture – 2002.
- La disparition de la langue française – 2003.
- Nulle part dans la maison de mon père – 2008.
Биоскоп
[уреди | уреди извор]- La Nouba des femmes du Mont Chenoua – 1977.
- La Zerda ou les chants de l'oubli – 1979.[23]
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Hiddleston, Jane. „Assia Djebar: In Dialogue with Feminisms (review)”. French Studies: A Quarterly Review. 61 (2): 248—9. doi:10.1093/fs/knm041.
- ^ Alison Flood, "Assia Djebar, Algerian novelist, dies aged 78", The Guardian, 9 February 2015.
- ^ Combe, Dominique (2010). Asholt, Wolfgang; Calle-Gruber, Mireille; Combe, Dominique, ур. Assia Djebar: littérature et transmission (на језику: француски). Presses Sorbonne Nouvelle. стр. 280. ISBN 9782878544879.
- ^ Becker, Ursula; Holstein, Andrea (2006). „Assia Djebar” (на језику: енглески). hdl:11299/166155.
- ^ „Assia Djebar: Algeria's 'immortal' literary hero”. Al Jazeera. 30. 6. 2017.
- ^ C. Naylor, Phillip (7. 5. 2015). Historical Dictionary of Algeria. Rowman & Littlefield. стр. 210. ISBN 9780810879195.
- ^ „Assia Djebar | Algerian writer and filmmaker”. 27. 2. 2024.
- ^ Christopher John Murray (11. 1. 2013). Encyclopedia of Modern French Thought. Routledge. стр. 181. ISBN 978-1-135-45564-4.
- ^ Mildred P. Mortimer (1988). Assia Djebar. CELFAN Editions. стр. 7.
- ^ Center for French and Francophone Studies at LSU”. www.lsu.edu. Приступљено 23. 5. 2023.
- ^ Ghaussy, Soheila (1994). „A Stepmother Tongue: "Feminine Writing" in Assia Djebar's Fantasia: An Algerian Cavalcade”. World Literature Today. 68 (3): 457—462. JSTOR 40150357. doi:10.2307/40150357.
- ^ MAÏA de la BAUME, "Assia Djebar, Novelist Who Wrote About Oppression of Arab Women, Dies at 78", The New York Times, 13 February 2015.
- ^ Jeune Afrique. Cidcom/Le Groupe Jeune Afrique. 2006. стр. 16.
- ^ Christopher John Murray (11. 1. 2013). Encyclopedia of Modern French Thought. Routledge. стр. 181. ISBN 978-1-135-45564-4.
- ^ „Assia Djebar: Algeria's 'immortal' literary hero”. Al Jazeera. 30. 6. 2017.
- ^ „Assia Djebar | Algerian writer and filmmaker”. 27. 2. 2024.
- ^ „Assia Djebar décédée : Perte d'une intellectuelle majeure”. El Watan. 7. 2. 2015. Архивирано из оригинала 07. 02. 2015. г. Приступљено 7. 2. 2015.
- ^ Chikhi, Beïda (2007). Assia Djebar: histoires et fantaisies (на језику: француски). PUPS. стр. 186. ISBN 9782840505068.
- ^ „1996 Neustadt Prize Laureate – Assia Djebar”. World Literature Today. 28. 3. 2012. Приступљено 29. 6. 2018.
- ^ а б в Chikhi, Beïda (2007). Assia Djebar: histoires et fantaisies (на језику: француски). PUPS. стр. 186. ISBN 9782840505068.
- ^ „Assia Djebar's 81st Birthday”. 30. 6. 2017. Приступљено 27. 12. 2017.
- ^ ThriftBooks. „Far From Madina book by Assia Djebar”. ThriftBooks (на језику: енглески). Приступљено 2024-04-27.
- ^ "Assia Djebar", Voices from the Gaps, University of Minnesota. Retrieved 6 October 2013.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]- Асија Џебар – биографија, одломци, интервјуи и чланци у архиви Прашког фестивала писаца
- Асија Џебар – IMDb