Ататурков култ личности

С Википедије, слободне енциклопедије
Фасада зграде са турском заставом и заставом са ликом Ататурка
Ататурков лик, велика скулптура Ататурка у Смирни.

Ататурков култ личности je успостављен касних 30-их година прошлог века. Томе су допринели наследници Мустафе Кемала Ататурка након његове смрти 1938. године, који су били чланови Републичке народне партије и опозиционе странке.[1] У одређеној мери Ататурк је током свог живота покушавао да популаризује и утемељи своје социјалне и политичке реформе као оснивач Републичке народне партије и први председник Турске. Такође, поред тога се залагао и за републиканизам, секуларизам, женска политичка и људска права и реформу алфабета.[2] Управо његов култ личности представља најдуговечнији у историји.[3]

Преглед[уреди | уреди извор]

Након пораза и распада Османског царства од стране Антанте у Првом светском рату, Мустафа Ататурк је предводио државу у Рату за независност против Грчке, Француске, Велике Британије и других окупираних земаља. Под његовим вођством Турска је проглашена за Републику 1923. године и додељено му је име „Ататурк“ “ (Отац Турака) од стране Велике народне скупштине 1934. године. Његове друге титуле укључују „Великог вођу“, „Вечитог команданта“, „Главног учитеља“ и „Вечног шефа“.[4][5]

Ататуркова заоставштина и дан-данас, у 21. веку, представља главни део турске политике и тамошњег друштва.[6] Скоро сваки град у Турској поседује улице које носе његово име, тргове са статуама његовог лика, као и школе и градске установе које имају његов портрет. Израз „колико је срећан онај који каже – ја сам Турчин“ (Ne mutlu Türk'üm diyene), који је Ататурк користио у говору на десетогодишњици Републике 1933, често је коришћен у Турској и у натписима на његовим статуама.

Бројни Турци присуствовали су маршевима и састанцима у знак сећања на Ататурка 10. новембра, на дан његове смрти. На овом билборду је написана његова позната реч: „Моје морално наслеђе су наука и разум“.

Ататурков култ личности је повремено упоређиван са ауторитарним владарима држава Централне Азије, као што су Нурсултан Назарбајев и Сапармурат Нијазов.[7] Ататурков култ се значајно разликује у светлу његових демократских и напредних реформи у Турској и због тога му је већина статуа и споменика подигнута након смрти. На пример, пре 50-их година прошлог века само се актуелни председник Турске нашао на националној валути, али је премијер Аднан Мендерес) у политичком удару на супарника, председника Исмета Иненија, усвојио закон којим се лик покојног Ататурка враћа на валуту, а све у циљу како би се урушио Инунов имиџ.[1] Иако се Мендересова влада противила Ататурковој Републичкој народној партији, наставила је да користи Ататуркову популарност међу турским народом, тако што је преместила његово тело у маузолеј 15 година након његове смрти 1953. године. Такође је усвојен закон 1951. године који је кажњавао сваку увреду „Ататурковог сећања“.[1]

Часопис "Економист" је 2012. написао да његов култ личности „прекрива земљу грудима и портретима великог човека“, што је проистекло од турских генерала, који су користили његово име да би срушили четири владе, обесили премијера и напали непријатеље републике.[8] Према поменутом британском часопису „тврдокорни исламисти презиру Ататурка због укидања калифата 1924. и побожности са јавних места. Они потенцирају гласине да је он женскарош, пијанац и крипто-Јевреј.[8]

Чланак из 2008. године часописа "Национални идентитети" такође је говорио о Ататурковој свеприсутности у земљи:

Ататуркове куће су и даље преплављене његовим ликом, са лицем и изјавама које се појављују на свим службеним документима, зградама, телевизијским каналима, новинама и школским двориштима, кованицама и новчаницама. Штавише, без обзира на лично уверење, сваки Турчин живи у земљи у којој је национализам део стандардних политичких дискурса. Политичари, наставници и новинари свакодневно апелују на нацију и Ататурка. Ипак, они нису сами у овоме. Свеприсутност Ататуркових реквизита може се само делимично приписати државном спонзорству. Ататурково лице се појављује на плакатима иза шалтера у супермаркетима, у берберницама и видео радњама, у књижарама и банкама; Ататуркове амајлије чак и стоје на огледалима аутомобила, док Ататуркове игле красе ревере. Чак и Турци који се не придружују таквим спонтаним комеморацијама знају како "читати" Ататурков семиотички универзум.[9]

Закон о Ататурку[уреди | уреди извор]

Турски закон 5816 – о злочинима почињеним против Ататурка,[10] усвојен је 13 година након његове смрти, 25. јула 1951. године, од стране премијера владе Аднана Мендереса.[11] Поменути закон штити „Ататурково сећање“ од увреде било ког турског држављанина.[12] . У 2011. години било је 48 осуђујућих пресуда због увреде Ататурка[8] и вређања сећања на његов лик, за која може бити изречена казна до три године затвора. [13]

Јутјуб блокада[уреди | уреди извор]

У марту 2007. године, након бројних увредљивих видео снимака на рачун Ататурка, који су се појавили на Јутјубу, турски врховни суд забранио је поменути сајт у земљи.[14] На страници је написан следећи текст: „Приступ сајту блокиран је судском одлуком број 2007/384 од 06. марта 2007. године од стране Кривичног суда у Истанбулу.[15] Курсат Кајрал, јавни тужилац Турске, затражио је од америчке владе да идентификује кориснике Јутјуба који су вређали Ататурка, Турску и заставу земље, како би их подвргли истрази због могућег кривичног гоњења.[16] Забрана коришћења Јутјуба укинута је у новембру 2010. године.[17]

Листа места названих по Ататурку[уреди | уреди извор]

Бројна места у Турској названа су по Ататурку, оснивачу нације. Према „Лонли пленету“, водичу за Турску, његово име је повезано са мостовима, аеродромима, ауто-путевима и многим другим знаменитостима.[18]

Места названа по Ататурку:

Статуе[уреди | уреди извор]

Прва статуа посвећена Ататурку подигнута је 1926. у округу Сарајбурну, предграђу Истанбула, од стране аустријског вајара Хенриха Крипела.[19] Данас се Ататуркове статуе могу пронаћи широм Турске.[20][21]

У Турској[уреди | уреди извор]

Анкара

Истанбул

Ван Турске[уреди | уреди извор]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

Белешке
  1. ^ а б в Mango, Andrew (26. 8. 2002). Ataturk: The Biography of the founder of Modern Turkey. Overlook. стр. 36. ISBN 978-1-59020-924-0. »"In 1937, Bayar had sought to outdo İnönü in his adulation of Atatürk. Now the Democrat Party government outdid him in signs of respect for Atatürk's memory. His body was transferred to a grandiose mausoleum in 1953. A law was passed in 1951 making it a criminal offence to insult Atatürk's memory."« 
  2. ^ Tezcür, Güneş Murat (2010). Muslim Reformers in Iran and Turkey: The Paradox of Moderation. University of Texas Press. стр. 70. ISBN 9780292773639. »A man who was either irreligious or did not wear his faith on his sleeve, Atatürk established a cult of personality that has survived until now. He did not bother to attend the Friday prayers, a symbol of ruler-people unity...« 
  3. ^ Alexander Christie-Miller (20. 4. 2013). „Lookalike keeps alive the cult of Ataturk”. The Times of London. 
  4. ^ Levine, Lynn A. (2010). Frommer's Turkey. Hoboken, NJ: Wiley Pub. стр. 31. ISBN 9780470877739. »Mustafa Kemal was given the name Atatürk ("father of the Turks") by the Grand National Assembly« 
  5. ^ Villar, Juan (2004). The Seventh Wonder. Coral Springs, FL: Llumina Press. стр. 28. ISBN 9781595262417. »The Turkish parliament proclaimed Mustafa's last name to be Ataturk, "Father of the Turks." Today, his picture hangs in every government office and business establishment, his state appears in every city, and his statues forbid that anything bad or ridiculous be said about him. Free Speech was not among Ataturk's reforms.« 
  6. ^ Foreign Press on Cyprus, Volumes 10-11, Public Information Office, 1997 "It is the army's self-appointed role to maintain the secular character of a state that is 90 percent Muslim, but whose modern founder Kemal Ataturk forcibly wrenched into Westernization. The Ataturk cult of personality still towers over Turkey"
  7. ^ Allison, Roy (1996). Challenges for the former Soviet south. Washington, D.C.: Brookings Institution Press. стр. 27. ISBN 9780815703211. »A state-promoted "cult of personality" is developing rapidly in some of the Central Asian republics (although here, as in other ... This was clearly modeled on Mustafa Kemal Ataturk, the authoritarian modernizing leader of republican Turkey.« 
  8. ^ а б в „A secularist’s lament”. The Economist. 25. 2. 2012. Приступљено 17. 3. 2013. 
  9. ^ Glyptis 2008, стр. 356.
  10. ^ Bali, Rıfat N. (2007). New documents on Atatürk: Atatürk as viewed through the eyes of American diplomats. Isis Press. стр. 32. 
  11. ^ Seibert, Thomas (16. 8. 2011). „Some Turks ready to abolish law that protects memory of Ataturk”. The National. Приступљено 13. 7. 2013. 
  12. ^ Kaya, Mehmed S. (2009). The Zaza Kurds of Turkey: A Middle Eastern Minority in a Globalised Society. London: Tauris Academic Studies. стр. 209. ISBN 9781845118754. 
  13. ^ Finkel, Andrew (2012). Turkey: What Everyone Needs to Know. New York: Oxford University Press. стр. 32. ISBN 9780199733040. 
  14. ^ „Turkish court bans YouTube access”. BBC News. 7. 3. 2007. Приступљено 13. 7. 2013. 
  15. ^ „Turkey pulls plug on YouTube over Ataturk 'insults'. Guardian. 7. 3. 2007. Приступљено 21. 3. 2013. 
  16. ^ „Turkey seeks names of YouTube's Ataturk insulters from U.S. gov't”. Hürriyet Daily News. 2008. Приступљено 13. 7. 2013. 
  17. ^ „Turkey lifts YouTube ban”. CNN. 1. 11. 2010. Приступљено 13. 7. 2013. 
  18. ^ Bainbridge, James (2009). Turkey (11th изд.). Footscray, Victoria: Lonely Planet. стр. 40. ISBN 9781742203867. 
  19. ^ EĞRİKAVUK, IŞIL (9. 1. 2011). „Unaesthetic Atatürk monuments remain taboo in Turkey”. Hurriyet. Приступљено 21. 3. 2013. 
  20. ^ Navaro-Yashin, Yael (2002). Faces of the State: Secularism and Public Life in Turkey. Princeton: Princeton University Press. стр. 89. ISBN 9780691088457. »Today the statue that is most frequently encountered all over Turkey is still that of Ataturk.« 
  21. ^ Üngör, Ugur Ümit (2011). The Making of Modern Turkey:Nation and State in Eastern Anatolia, 1913-1950. Oxford University Press. стр. 180. ISBN 9780191640766. »Mustafa Kemal Atatürk was the central focus of public manifestations of memory. Sculptures of him spread across the country in a matter of years and well before his death adorned every main square in the country.« 
  22. ^ „Atatürk bust erected in Budapest, immediately vandalized”. ALL HUNGARY NEWS. 8. 10. 2012. Архивирано из оригинала на датум 4. 3. 2016. Приступљено 17. 3. 2013. 
  23. ^ Suter, Leanne. „Carson City Council nixes controversial sculpture of Turkey president”. abc7.com. WJLA-TV. 
  24. ^ „Atatürk memorial proposal rejected in Los Angeles”. cihan.com.tr. Cihan News Agency. 6. 3. 2015. Архивирано из оригинала на датум 9. 3. 2015. 
  25. ^ „Carson City Council Unanimously Rejects Ataturk Monument Measure”. Asbarez. 4. 3. 2015.