Ауксин

Из Википедије, слободне енциклопедије

Ауксини су група биљних хормона (фитохормони), који имају улогу у основним координативним сигналима током развића биљке.[1] Често делују у комбинацији са осталим хормонима, било синергистички или антагонистички. Најважнији представник ауксина је индол-3-сирћетна киселина (IAA).[2]

Откриће[уреди]

Доказивању постојања и изоловању хормона растења претходила су одређена мишљења и сазнања:

  • Чарлс Дарвин је први приметио појаву фотопериодизма;
  • године 1880. јавља се теорија да су раст корена и развиће цвета под утицајем физиолошки активних једињења која се стварају у биљци;
  • дански физиолог који се бавио проучавањем растења биљака Петер Бојсен-Јенсен је пратио исту појаву и утврдио да је раст интензивнији на страни која је у сенци, где се налази материја која доводи до савијања;
  • године 1934. Когел је изоловао једну врсту ауксина из урина човека, а после тога је доказан и изолован из биљака.

Дарвинов рад[уреди]

Чарлс Дарвин је посматрао савијање врха траве у односу на светлост (фотопериодизам) и претпоставио да се у њему налази нека материја која је одговорна за примање светлосног надражаја и савијање влати. Посматрања је вршио на трави врсте Phalaris canariensis и описе ефеката светлости на њихове колеоптиле објавио 1880. г. у књизи "Утицај савијања код биљака (The Power of Movement in Plants)".

Вентов експеримент[уреди]

Холандски научник Вент је 1928. г. први изоловао ауксине из колеоптила овса и објаснио њихово дејство на издуживање ћелија. Поступак Вентовог експеримента:

  1. У експерименту се користе колеоптили овса (шупљи, цилиндрични органи који трају кратко, али јако брзо расту врхом (апикално растење)).
  2. Врх колеоптила се одсеца и преноси на хранљиву подлогу (агар).
  3. Сачека се одређено време потребно да ауксин дифундује из одсеченог врха у агар, а затим се отклања колеоптил и коцкица агара прислања са једне стране колеоптила.
  4. Ћелије на страни колеоптила уз коју је прислоњена коцкица агара се знатно више издужују него оне на супротној страни, услед чега се колеоптил савија.

Експеримент је доказао да се хормон раста, ауксин, ствара у врху колеоптила одакле се креће ка бази и да утиче на издуживање ћелија; зона издуживања налази се удаљена 2-3mm од меристемске зоне.

Хемијски састав[уреди]

Ауксини су нађени код монокотила и дикотила у младим ткивима, на апикалним меристемима корена и стабла, листовима и др. Према хемијској структури ауксини су претежно индолне природе -сирћетна киселина и друга једињења сличне хемијске структуре, односно њени производи, која имају исто дејство на издуживање ћелија, па припадају природним ауксинима који се могу открити у биљкама.

Представници природних ауксина, сви садрже индол:

Данас се поред природних ауксина који синтетишу саме биљке, користе и синтетички ауксини помоћу којих је могуће утицати на ток физиолошких процеса у биљци, што је нашло практичну примену у пољопривреди. Синтетичке ауксине биљка својим ензимом, тзв. ауксинооксидазом, која иначе разлаже природне ауксине, не може их разградити или их врло тешко разграђује, па примена таквих хормона има дуготрајно деловање.

Деловање[уреди]

Делују на сличан начин као и други хормони. На примеру убрзавања раста и издуживања ћелија то се може представити кроз следеће етапе:

  1. На месту деловања везује се за рецепторни протеин на површини ћелије.
  2. везивањем за рецептор хормон постаје активан.
  3. Ћелија под дејством хормона реагује на одређене начине:

Физиолошко деловање[уреди]

Осим што омогућавају раст и издуживање ћелија, а тиме и биљке, ови хормони остварују и многа друга дејства, од којих се издвајају најважнија:

Ефекат зависи од концентрације хормона, а осим тога и до других фактора, као што је температура.

Референце[уреди]

  1. Auxins page on www.plant-hormones.info — a website set up at Long Ashton Research Station an institute of the BBSRC.
  2. Simon, Sibu; Petrášek, Jan (2011). „Why plants need more than one type of auxin”. Plant Science. 180 (3): 454—60. doi:10.1016/j.plantsci.2010.12.007. PMID 21421392. 
  3. Jungmook K; Harter, K; Theologis, A (October 1997). „Protein–protein interactions among the Aux/IAAproteins”. Proceedings of the National Academy of Sciences of the United States of America. 94 (22): 11786—91. doi:10.1073/pnas.94.22.11786. PMC 23574Слободан приступ. PMID 9342315. 

Литература[уреди]

  • Вујаклија, М: Лексикон страних речи и израза, Просвета, Београд
  • Гроздановић-Радовановић, Јелена: Цитологија, ЗУНС, Београд, 2000
  • Нешковић Мирјана, Коњевић Р, Ћулафић Љубинка (2002): Физиологија биљака, ННК, Београд
  • Карлсон, П: Биокемија, Школска књига, Загреб, 1976
  • Петровић, Н, Ђорђе: Основи ензимологије, ЗУНС, Београд, 1998
  • Шербан, М, Нада: Ћелија - структуре и облици, ЗУНС, Београд, 2001
  • Сарић, М. (1975): Физиологија биљака, Научна књига, Београд
  • Којић, М. (1989): Ботаника, Научна књига, Београд

Спољашње везе[уреди]