Аустронезијски народи

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Аустронезијски народи
Tao1.jpg
Народ Амис у Тајвану
Укупна популација
cca 415 милиона
Региони са значајном популацијом
 Индонезија260.581.000 (2016)[1]
 Филипини100.981.437
 Мадагаскарпреко 24.000.000 (2016)[2]
 Малезија19.240.000 (2017)[3]
 САД4.816.144
 Тајланд[4]1.900.000
 Папуа Нова Гвинеја1.300.000
 Источни Тимор[5]1.167.242 (2015)
 Нови Зеланд855.000 (2006)[6][7][8]
 Сингапурпреко 700.000[9]
 Република Кина520.000
 Соломонска Острва478.000 (2005)
 Фиџи456.000 (2005)[10]
 Брунеј224.000 (2006)
 Аустралија210.843
 Самоа193.773 (2015)
 Гуам162.742
 Шпанија155.362
 Тонга105.323
 Хаваји140.652 или 401.162[11]
 Суринам93.000 (2017)[12]
 Северна Маријанска Острва52.344
 Шри Ланка40.189 (2012)[13]
 Чиле5.682
Језици
Аустронезијски језици
Религија
хришћанство
(католицизам  • протестантизам  • мормонизам)
ислам
(сунизам)
хиндуизам
(балинежански хиндуизам)
будизам
(теравада будизам  • махајана будизам  • вађрајана будизам)
анимизам, фолк религија, етничка религија, шаманизам, паганизам, таоизам

Аустронезијски народи[14] су велика група народа који живе у југоисточној Азији, источној Африци и Океанији, а говорници су језика аустронезијске језичке породице. У ту групу спадају староседеоци Тајвана, народи Филипина, Источног Тимора, Индонезије, Малезије, Брунеја, Кокосових Острва, Полинезије, Микронезије и Мадагаскара, као и Малајци Сингапурци, Полинежани Новог Зеланда и Хаваја и непапуански народи Меланезије. Они се могу наћи и у јужном Тајланду, Вијетнаму, Камбоџи, на острву Хајнан, деловима Шри Ланке, јужном Мјанмару, северном делу Јужне Африке, Суринаму и на Андаманским острвима. Аустронежана у дијаспори има у САД, Уједињеном Краљевству, Аустралији, Канади, Холандији (већином Индонежани), Шпанији, Португалу, Хонг Конгу, Макау и државама западне Азије. Нације и територије које су већином настањене од стране Аустронежана су колективно познате као Аустронезија.[15]

Етнички Малдивци такође поседују генетску повезаност са аустронезијским народима преко Малајског полуострва.[15]

Миграције аустронезијских народа

Преисторија и историја[уреди]

Археолошки докази демонстрирају технолошку повезаност између пољопривредне културе "југа" (мисли се на југоисточну Азију и Меланезију), и налазишта која су познатија као копнена Кина, где постоји комбинација археолошких и лингвистичких доказа која је интерпретирана као подршка "северног" порекла аустронезијске језичке породице у јужној Кини и Тајвану.

Теоретски је могуће доказати да пре неколико хиљада година пре ширења династије Хан према југу, говорници аустронезијских језика су се проширили низ обале јужне Кине поред Тајвана све до Тонкинског залива. Проширење осталих језичких породица као што су аустроазијска, таи-кадаи, хмонг-миен и сино-тибетанска је довело до асимилације и евентуалне синисизације свих говорника аустронезијских језика који су остали у копненој Кини (процеси који се данас настављају на Тајвану).[16] У скорашњем третману сви аустронезијски језици су класификовани у 10 подгрупа, са свим језицима Формозе који су сврстани у посебну подгрупу ове породице језика.[17]

Алтернативе овог модела траже домородачко порекло аустронезијских језика у југоисточној Азији или Меланезији.[18][19][20]

Генетске анализе сугеришу да су се Аустронежани југоисточне Азије проширили према Сунди (некадашњем копну које је обухватало југоисточну Азију, Суматру и Борнео) и еволуирали in situ пре око 35.000 година.[21] Nevertheless, in 2016, DNA analysis carried out found that one of the genetic markers used in the study but not the others supports a small-scale "out-of-Taiwan" hypothesis.[22] Истраживања указују да је само мала фракција тајванског генетског кода нађена међу народима југоисточне Азије, а постоје и тврдње да су исељења ових народа са Тајвана, иако мање по скали, имала значајан утицај на културу и језик ових народа.[23][24][25]

Географска дистрибуција[уреди]

Аустронезијски народи се одређују на основу региона или државе у којој живе.

Према скорашњим студијима универзитета Стенфорд у Калифорнији, постоји широка разноврсност очинског порекла аустронезијских народа, у страну из европске интеграције нађених у југоисточној Азији, Меланезији, Океанији и Мадагаскару. Чине доминантне етничке групе у регионима као што су Полинезија, Меланезија, Мадагаскар и Малајско полуострво. У овим регионима живи око 380 милиона људи који су аустронежанског порекла.

Ови народи такође чине већину у државама као што су Индонезија, Малезија, султанат Брунеј, Филипини, делом Источни Тимор (значајну популацију чине Папуанци који живе на истоку ове државе), заједно са Сингапуром. Претпоставља се да је око 14% становништва Сингапура аустронежанског порекла. Изван ове регије, настањују и Палау, Гуам и Северна Маријанска Острва, као и Хаваје. Народ Чам претежно настањује Камбоџу и Вијетнам.

Религија[уреди]

Изворна религија је анимизам, а и данас је широко распрострањен међу неким Аустронежанима (нарочито Малгаши, Ибанци, Пангасинан и други), док остали претежно исповедају хришћанство (Тагали, Тетумци, делом Ибанци, Капампанган, староседеоци Тајвана и остали филипински народи), ислам (Чам, Малајци, Индонежани, Минангкабау, Ачехи), будизам (народи на простору Вијетнама) и хиндуизам (Балинежани). Распрострањене су етничке и фолк религије у мањој мери у односу на напоменуте религије.

Хришћански мисионари из европских земаља су шириле хришћанство међу овим народима, док су међу њима најбројнији католици, затим протестанти, мормонисти и други (мисионари из Француске, Шпаније, Холандије, Португалије).

Исламски трговци су ширили ислам на подручјима Индонезије и Малезије између 10. и 13. века, после чега је ислам био доминантан (пре свега арапски трговци).

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ http://www.bps.go.id/website/pdf_publikasi/watermark_Proyeksi%20Penduduk%20Indonesia%202010-2035.pdf
  2. ^ „Population, total”. Data. World Bank Group. 2017. Приступљено 29. 4. 2018. 
  3. ^ „Malaysia”. The World Factbook. Central Intelligence Agency. Приступљено 29. 4. 2018. 
  4. ^ „Archived copy”. Архивирано из оригинала на датум 7. 2. 2013. Приступљено 22. 7. 2013. 
  5. ^ „Archived copy”. Архивирано из оригинала на датум 7. 2. 2016. Приступљено 24. 7. 2016. 
  6. ^ „Archived copy”. Архивирано из оригинала на датум 7. 2. 2013. Приступљено 22. 7. 2013. 
  7. ^ http://www.stats.govt.nz/census/2006-census-data/national-highlights/2006-census-quickstats-national-highlights.htm?page=para025Master
  8. ^ http://www.stats.govt.nz/NR/rdonlyres/62F419D4-5946-407A-9553-DA9E7A847622/0/09ethnicgroup.xls
  9. ^ About 13,6 % of Singaporeans are of Malay descent. In addition to these, many Chinese Singaporeans are also of mixed Austronesian descent. See also „Archived copy” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) на датум 4. 7. 2007. Приступљено 25. 4. 2007. 
  10. ^ „Archived copy” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) на датум 3. 4. 2007. Приступљено 23. 3. 2007. 
  11. ^ „U.S. 2000 Census”. Архивирано из оригинала на датум 18. 11. 2011. Приступљено 23. 11. 2014. 
  12. ^ „Suriname”. The World Factbook. Central Intelligence Agency. Приступљено 29. 4. 2018. 
  13. ^ „A2 : Population by ethnic group according to districts, 2012”. Census of Population& Housing, 2011. Department of Census& Statistics, Sri Lanka. 
  14. ^ According to the anthropologist Wilhelm Solheim II: "I emphasize again, as I have done in many other articles, that 'Austronesian' is a linguistic term and is the name of a super language family. It should never be used as a name for a people, genetically speaking, or a culture. To refer to people who speak an Austronesian language the phrase 'Austronesian-speaking people' should be used." Origins of the Filipinos and Their Languages. (January 2006).
  15. 15,0 15,1 Maloney 1980.
  16. ^ Goodenough, Ward Hunt (1996). Prehistoric Settlement of the Pacific, Volume 86, Part 5. ISBN 9780871698650. 
  17. ^ Blust, R (1999). „Subgrouping, circularity and extinction: some issues in Austronesian comparative linguistics”. Ур.: E, Zeitoun; Jen-kuei Li, P. Selected papers from the Eighth International Conference on Austronesian Linguistics. Taipei: Academia Sinica. стр. 31—94. ISBN 978-957-671-632-4. OCLC 58527039. 
  18. ^ Dyen, Isidore (1962). „The lexicostatistical classification of Malayapolynesian languages”. Language. 38 (1): 38—46. JSTOR 411187. doi:10.2307/411187. 
  19. ^ Dyen, Isidore (1965). „A Lexicostatistical Classification of the Austronesian Languages”. Internationald Journal of American Linguistics, Memoir. 19: 38—46. 
  20. ^ Oppenheimer, Stephen (1998). Eden in the east: the drowned continent. London: Weidenfeld & Nicolson. ISBN 978-0-297-81816-8. 
  21. ^ Soares P, Trejaut JA, Loo JH (јун 2008). „Climate change and postglacial human dispersals in southeast Asia”. Mol. Biol. Evol. 25 (6): 1209—18. PMID 18359946. doi:10.1093/molbev/msn068. „New DNA evidence overturns population migration theory in Island Southeast Asia”. Phys.org. 23. 5. 2008. 
  22. ^ Pedro A. Soares, Jean A. Trejaut, Teresa Rito, Bruno Cavadas, Catherine Hill, Ken Khong Eng, Maru MorminaAndreia Brandão, Ross M. Fraser, Tse-Yi Wang, Jun-Hun Loo, Christopher Snell, Tsang-Ming Ko, António Amorim, Maria Pala, Vincent Macaulay, David Bulbeck, James F. Wilson, Leonor Gusmão, Luísa Pereira, Stephen Oppenheimer, Marie Lin, Martin B. Richard (2016). „Resolving the ancestry of Austronesian-speaking populations”. Human Genetics. PMID 26781090. doi:10.1007/s00439-015-1620-z. 
  23. ^ „New research into the origins of the Austronesian languages: Complex genetic data now confirms that Mitochondrial DNA found in Pacific islanders was present in Island Southeast Asia at a much earlier period”. ScienceDaily (на језику: енглески). Приступљено 24. 8. 2017. 
  24. ^ Melton, T.; Clifford, S.; Martinson, J.; Batzer, M.; Stoneking, M. (децембар 1998). „Genetic evidence for the proto-Austronesian homeland in Asia: mtDNA and nuclear DNA variation in Taiwanese aboriginal tribes”. American Journal of Human Genetics. 63 (6): 1807—1823. ISSN 0002-9297. PMC 1377653Слободан приступ. PMID 9837834. doi:10.1086/302131. 
  25. ^ „DNA Analysis Gives Insight into Austronesian Languages”. New Historian (на језику: енглески). 1. 2. 2016. Приступљено 24. 8. 2017. 

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]