Балканско ратиште у Првом светском рату

Из Википедије, слободне енциклопедије

Балканско ратиште у Првом светском рату обухвата војна дејства кја су током Првог светског рата вођена на подручју Балканског полуострва између снага Антанте са једне и Централних сила са друге стране.

Прилике пред рат на Балканском полуострву[уреди]

Балканско полуострво, површине 668.220 km², 1914. године имало је око двадесет шест милиона становника: Албанаца, Бугара, Грка, Румуна, Јужних Словена (Срба - укључујући и Црногорце; Босанских муслимана; Хрвата - укључујући и Далматинце; и Словенаца), као и Немаца, Мађара, Италијана, Јевреја, Влаха и других припадника националних мањина. Ови народи су се тек ослободили од отоманских Турака чија је власт на Балкану трајала 568 година, и живели су у Албанији, Бугарској, Грчкој, Црној Гори, Румунији и Србији (укључујући и данашњу Македонију); док су Босна и Херцеговина, Хрватска и Словенија биле под влашћу Аустроугарске. Европски део Османског царства се састојао од престонице Константинопоља, Једрена и њиховог залеђа. Балкан, који је због своје нестабилности и склоности ка насиљу зарадио надимак „европско буре барута“, био је позорница на којој су се сукобљавале тежње Аустроугарске, подупрте Немачком, да загосподари регионом и Србијом, подржаване од Русије и Француске, која је била одлучна да ослободи српску, хрватску, словеначку и босанску мањину од аустроугарске власти. У исто време, Бугарска је жудела да поврати области у Грчкој, српској Македонији и румунској Добруџи које је изгубила у августу 1913. године по завршетку Другог балканског рата. Аустроугарска је провоцирала Србију маневрима одржаним у лето 1914. у Босни и Херцеговини; а 28. јуна студент, босански Србин, Гаврило Принцип је убио аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда у Сарајеву и тако иницирао Први светски (или „Велики") рат.

Одбрана Србије[уреди]

Четири Централне силе - Немачка, Аустроугарска, Османско царство и Бугарска, намеравале су да се територијално повежу тако што ће Аустроугарска окупирати Србију и Црну Гору, доминирати Албанијом и изоловати неутралну Грчку и Румунију. Овој су се стратегији супротставиле три главне силе Антанте: Француска, Велика Британија и Русија. Аустроугарска „Балканска армија", у ствари група армија, која се састојала од 2. армије у Срему и западном Банату (сада у Војводини, северна Србија); 5. армије у источној и централној Босни и Херцеговини; и 6. армије у североисточној Босни; три пута је вршила инвазију на Србију и Црну Гору. Дана 28. јуна 1914. године, 2. армија је гранатирала Београд, а прва инвазија је отпочела 2. августа. Пета армија је прешла Дрину и преко северозападне Србије кренула ка Београду. У бици на Церу (Лешница), од 12. до 24. августа, аустроугарску 2. и 5. армију су поразиле српска 1,2.13. армија; ово је била прва савезничка победа у Првом светском рату.

Српски контранапад на Срем од 6. септембра је обустављен након друге аустроугарске инвазије која је отпочела 8. септембра, када су 5. и 6. армија поново запретиле Београду. У бици на Дрини српска 2. армија је потерала 5. армију назад у Босну, док се 6. армија, након почетних успеха против српске 3. армије, такође повукла како би избегла храбар покушај опкољавања од 25. септембра, када су српска Ужичка војска и Црногорска армија кренуле ка Сребреници и Палама у источној Босни. Срби су се тактички повукли пре треће аустроугарске инвазије започете 6. новембра. Српска 2. армија је дозволила аустроугарској 5. армији да 2. децембра окупира Београд. Аустроугарска 6. армија је заустављена испред Ваљева и потучена од стране српске 1. армије у бици на Колубари од 3. до 9. децембра, и потерана назад у Срем. У међувремену су реорганизоване 2. и 3. армија и Ужичка војска потерале 5. армију назад ка западном Банату и ослободили Београд 15. децембра 1914. године.

Неких 20.000 српских војника из „Албанског одреда" су окупирали северну и централну Албанију 29. маја 1915. године, како би албанске избеглице спречили да упадају преко границе на Косово и јужну Србију. Ово је, међутим, ослабило главнину српских снага које су се супротстављале Централним силама. Немци су 18. септембра 1915. године оформили групу армија Макензен, која се састојала од 11. Немачке армије, 3. аустроугарске и 1. бугарске армије. Англо француске снаге су се 5. октобра 1915. искрцале у Солуну. Аустроугарска војска је ушла у Црну Гору и заузела Ловћен 10. јануара 1916. године, Цетиње 13. јануара, а Берат у јужној Албанији 17. фебруара 1916. године. Бугарска је 11. октобра 1915. године напала Србију, и 5. новембра 1. армија заузима главни железнички чвор, град Ниш, и продире све до Елбасана у Албанији. Друга аустроугарска армија напредује дуж долине Вардара у намери да нападне опкољене српско-црногорске снаге. У међувремену, 6. октобра Макензенове 3. и 11. армија напредују долином Мораве и 8. октобра заузимају Београд, а 15. октобра и Крагујевац. Изводећи бочни напад, аустроугарска 57, 59. и 63. дивизија нападају из источне Босне на ослабљене српске снаге и 22. октобра окупирају Ускуб (данашње Скопље) и одбијају неорганизовани напад савезника из правца Солуна. Српске снаге су 24. новембра отпочеле са својим легендарним тактичким повлачањцм преко снегом покривених планина Косова и Црне Горе, па преко Проклетија у северну и централну Албанију и ка јадранској обали, остављајући Црногорску армију да пружи херојски последњи отпор пре него што ће капитулирати 25. јануара 1916, године. Срби су крајем децембра стигли у Скадар, а 15. јануара 1916, године је започета, њихова евакуација савезничким бродовима из Драча, прво на Крф који су окупирали Французи, и у Бизерту у Француском Тунису. Од априла 1916. године почиње њихово пребацивање на Солунски фронт. У јануару 1916. године Аустроугарска је успоставила војну управу у Србији и Црној Гори, и користила жандармерију и војну полицију у борбама са локалним четничким герилцима.

Солунски фронт[уреди]

Централне силе су контролисале западни Балкан и њиховеснаге су 22. априла 1917. године обједињене у Групу армија Шолц. Аустроугарски 19. корпус је држао положаје у северној и централној Албанији, а насупрот њега, на фронту ширине 100 km, налазио се италијански 16. корпус, распоређен у југозападној Албанији. Савезничка Источна армија [Armee de l'Orient) је била развијена дуж српско-грчке границе на фронту дужине 250 km, подељеног у пет сектора. Француска 3. дивизијска група је била на Охридском сектору (река Скумбин - Преспанско језеро) а руско-француска 2. група на Манастирском сектору (Преспанско језеро - Градешница) и обе су стајале наспрам немачке 11. армије. Обновљена Српска војска, која је бројала три армије, бранила је сектор Црне реке (Градешница - Црна река); француско-италијанска 1. група - Струмички сектор (Црна река - Вардар); британска Солунска армија - Дојрански сектор (Вардар - Струмица). Наспрам ових снага су стајале бугарска 1. и 2. армија. На истоку је неутрални грчки 4. корпус запосео источну Македонију насупрот бугарске 3. и 4. армије.

Немци су ставили вето на аустроугарско-бугарски напад на Солун у жељи да вежу савезничке снаге за то ратиште и не дозволе им пребацивање на западни фронт. Ипак, у бици код Флорине(одн. Горничева) у секторима Манастир и Црна река, од 17. августа до 14. септембра 1916. године, Бугари су постигли иницијалан успех, али су враћени на почетне положаје дејством 2. дивизијске групе и српске 1. армије, док је бугарска 2. армија потерала британску Солунску армију назад у Дојрански сектор, током операција у долини Струмице. У исто време, грчки 4. корпус који је добио наређење из Атине да не пружа отпор како се не би угрозила неутралност Грчке, предаје бугарској 2. и 4. армији тврђаву Рупел 24. маја, а 18. септембра и целу источну Македонију, све до стратешки важне луке Кавала. Током успешне савезничке контраофанзиве у Манастирском и Црноречком сектору (5. октобар - 11. децембар 1916. године), српска коњица и руска пешадија заузимају 19. новембра Манастир (садашњи Битољ) током прве Манастирске битке. Био је то први српски град који је ослобођен. Као појачање бугарској 2. армији, стиже отомански 20. корпус. Фронт је запао у пат позицију што је подстакло француског премијера Зоржа „Тигра“ Клемансоа, да Источну армију неправедно назове „солунски баштовани“. Током 1917. године постигнути су минимални локални успеси - британска Солунска армија није успела да пробије бугарску 1. армију у биткама код Дојранског језера (24-25. априла и 8-9. маја 1917); у сектору Црне реке бугарска 1. армија се одупрла нападима руске 2. бригаде и српске 2. армије током Друге манастирске битке (9-14. маја 1917). Немачка 11. армија је одбила нападе 2. и 3. групе дивизија у Охридском и Манастирском сектору током битке код Преспанског језера (9-17. маја 1917). Дефакто абдикација неутрално оријентисаног грчког краља Константина од 12. јуна 1917. године, као и објава рата од стране Грчке Централним силама од 25. јуна, дала је подстицај Источној армији да размишља о победи. Али, политичка нестабилност Грчке, епидемија маларије међу Британцима, нарастајуће незадовољство међу руским и француским војницима, као и недостатак одлучнијег савезничког интересовања за Солунски фронт, били су фактори који су одложили завршну офанзиву. Једина значајнија победа је било заузимање Поградеца у Охридском сектору, 7. септембра 1917. године, кад је 3. група дивизија поразила аустроугарски 19. корпус. Ово је довело до смењивања генерала Сареја команданта Источне армије, 22. децембра 1917. и постављања свих савезничких снага у Грчкој под команду генерала Гиома.

Грчке дивизије из 1. групе дивизија су 30. маја 1918. године освојиле гребен Скра ди Леген, на левој обали Вардара у Струмичком сектору, потеравши бугарску 1. армију. Ово је ојачало подршку Грчке силама Антанте. У међувремену, италијански 16. корпус и 3. група дивизија су продрли у централну Албанију почетком јула 1918. године и освојиле Берат; али од 14. до 26. августа аустроугарска Група армија Албанија (предашњи 19. корпус) је извршила контранапад и повратила Берат и већи део изгубљне територије. Пробој Солунског фронта је започео 14. септембра 1918. године артиљеријским баражом из 580 оруђа, највећим икада виђеним на Балкану, у секторима Манастир, Струмица и Црна река. Српска 2. армија, уз подршку две француске дивизије и 1. спске армије, 15. септембра је започела офанзиву у сектору Црне реке и избила у Вардарску долину код места Неготино 21. септембра. Британска Солунска армија и грчки 1. корпус су остварили мање успехе 16. септембра и заузели Беласицу 29. септембра; 1. група дивизија је започела нападе 22. и освојила Прилеп и Скопље 29. септембра. Бугарска је 30. септембра закључила примирје са савезницима што је приморало немачку 11. армију, појачану новим аустроугарским и немачким дивизијама, да се прегрупише у околини Ниша; али 12. октобра, српска 1. армија је ослободила град. Крушевац је ослобођен 17. октобра а Београд 1. новембра 1918. године. Италијански 16. корпус и 3. група дивизија су напредовали ка централној Албанији 2. октобра наишавши на минимални отпор; освојили су Драч 14. октобра, Тирану 15. октобра, Скадар 31. октобра и ослободили Бар 3. новембра. Ту су се сусрели са српском 2. армијом која је ослободила Косово и Црну Гору. Један број француских јединица је окупирао Бугарску и ушао у Румунију почетком новембра, док су друге преко грчког и бугарског дела Тракије избиле на границу са Турском 30. октобра. Тог дана је Османско царство закључило примирје, а то је 4. новембра учинила и Аустроугарска, а за њом и Немачка, 11. новембра 1918. године, чиме је окончан Велики рат.

Румунско ратиште[уреди]

Румунија је 27. августа 1916. године објавила рат Аустроугарској у покушају да анектира Мађарску Трансилванију коју је бранила аустроугарска 1. армија. Румунска Северна (касније 4. армија) је 28. августа прешла из Молдавије у источну Трансилванију, а 1. и 2. армија из Влашке у јужну Трансилванију, окупиравши Кронштат (садашњи Брашов) и Херманштат (Сибиу). У међувремену, румунска 3. армија и руски 47. корпус (од 7. септембра руско-румунска Добруџа армија), обједињене су 15. септембра у Групу армија Југ, и браниле су јужну Влашку од Макензенове армијске групе, која се састојала од бугарске 3. армије, немачког 52. корпуса и отоманског 15. корпуса. Бугарско-отоманска Дунавска армија је 1. септембра 1916. године започела наступање ка северу и Добруџи, да би 22. октобра заузела Констанцу. Остатак Макензенових снага је одбио 1. октобра напад Групе армија југ код Фламиде на Дунаву и започео контранапад 23. новембра, наступајући у правцу Букурешта. Ово је зауставило румунску офанзиву у Трансилванији и омогућило контранапад Трансилванијског гарнизона, Групе армија надвојводе Јозефа (1. и 7. аустроугарска и 9. немачка армија).

Док је аустроугарска 7. армија блокирала руску 4. и 9. армију, аустроугарска 1. и немачка 9. армија су 26. септембра повратиле Херманштат. Немачка 9. армија је затим пробила фронт румунске 1. армије и кроз клисуру Таргудију (23. октобра 1916 - 18. новембра 1916) избила у Влашку. Заузевши Кронштат 7. октобра и разбивши јаку одбрану румунске 2. армије на превоју Ојтуц (11. октобра 1916 - 15. новембра 1916), напредовала је ка јужној Молдавији. Румунски контранапад преко реке Аргеш од 5. децембра је био неуспешан и Букурешт је пао следећег дана, али се влада већ пребацила у Јаши у источној Молдавији (североисточна Румунија). Румунска 1, 2. и 4. армија као и руска 4, 6. и 9. армија су 31. децембра 1916. године браниле источну Молдавију на фронту дуж реке Серет.

До маја 1917. године савезничка војна мисија је реорганизовала румунске снаге у 1. и 2. армију. Уз велику руску помоћ оне су одмах прешле у офанзиву и извојевале три велике победе над аустро-немачким снагама у Молдавији током лета 1917. године. Код Мараштија (22. јула-1. августа) у јужној Молдавији, румунска 2. и руска 4. армија су поразиле аустроугарску 1. армију. Румунска 1. и руска 4. армија су се успешно одбраниле од снажне контраофанзиве немачке 9. армије у рејону Марашештија (6. августа-3. септембра). Коначно, током августа (8-22) румунска 2. и руска 9. армија су одбиле контраофанзиву аустроугарске 1. армије код Ојтуца. Пометена повлачењем бољшевичке Русије из рата, Румунија је затражила примирје 6. децембра 1917. године. По Букурештанском споразуму од 7. маја 1918. године, Румунија је све карпатске превоје предала Аустроугарској, а Добруџу је дала Бугарској, али је анектирала некадашњу руску Бесарабију. Немачке и аустроугарске окупационе војне власти су владале Влашком од новембра 1916. године. Румунија је 10. новембра 1918. године, невољно, поново ушла у рат, али таман на време да се придружи напредовању Источне армије преко западног Балкана.

Аустроугарска војска на Балкану (1914—1918)[уреди]

Аустроугарска војска је била веома сложена институција и састојала се од вишенационалних јединица регрутованих међу 11 народа - Аустро-Њемаца, Мађара, Италијана, Румуна, Чеха, Словака, Пољака, Рутена (Украјинаца), Словенаца, Срба и Хрвата; организованих у пет војних структура.

Снаге три „прва позива“ (мушкарци узраста од 18 до 33 године) су сачињавале - пешадијске и коњичке дивизије аустроугарске Царске и краљевске заједничке армије (Kaiserliches und Koningliches Gemeinsames Heer); пешадијске дивизије (Landwehr, од 1. маја 1917. „стрељачке“ - Schutzen) аустријских Царских и краљевских одбрамбених снага (Kaiserliche Koningliche Landwehr) и пешадијске (Honvedseg) и коњичке (Huszar) дивизије мађарских Краљевских одбрамбених снага (Magay kiralyi Honvedseg). Аустријска Царско-краљевска територијална армија (Kaiserliche Koningliche Landsturm) и мађарска Краљевска територијална армија (Magay kiralyi Nepfelkelo) су сачињавали „други позив“ статичних одбрамбених снага и обухватала је људе узраста од 34 до 55 година. Језик којим су издаване команде у Заједничкој армији и аустријској војсци је био немачки, а за мађарске снаге мађарски језик. До августа 1914. године је мобилисано близу 1.800.000 људи, да би се у мају 1918. године тај број попео до 3.194.000. Армијски ваздушни корпус (Luftschiffer undfleigertruppe)који је био део Заједничке армије, и Поморски ваздушни корпус (Seefleigrkorps) су оперисали на западном Балкану.

Балкански Словени су били највећа национална заједница у аустроугарској војсци у августу 1914. године. Било је 563.400 (31,3%) Срба и Хрвата (укључујући и Босанце) и 50.400 (2,8%> Словенаца. Од 16 аустроугарских војних области, четири су обухватале Балкан и у њима је регрутовано 7 дивизија: 13. хрватско-славонска област (7. и 36. пеш. див.); 15. босанско-херцеговачка област (1. и 18. пеж. див.); 16. далматинска област (4. и 5. брдска бригада); 3. јужноаустријска - словеначка област (6. и 28. пеш. и 22. стрељачка див.). Седма хрватско-славонска област је преименована у Славонско домобранство и у њој је командни језик био хрватски, а њена 42. дивизија је названа Вражја дивизија.

Пет од ових дивизија (1,7, 18, 36. и 42) су се бориле у Србији током 1914. године, али су након тога, са изузетком 7. пешадијске дивизије која је била у Румунији, остале јединице пребачене на Италијански фронт због страха од дезертирања Срба и Хрвата. Међутим, поуздане босанско-херцеговачке јединице су служиле у 37 дивизија, најчешће на Италијанском фронту, али такође и у Србији и Албанији (18, 47, 53, 57, 59. 62, 63, 81. див. и источни корпус), као и у Румунији (71-73 див.).

Команда групе армија је координирала армијама и корпусима; армију су сачињавала два до четири корпуса или ад хоц „снаге“ (Grup-pen), а сваки корпус је бројао од једне до три дивизије. Пет армија са 42 дивизије је ратовало на Балкану. Осамнаест (укључујући пет балканских) дивизија се борило на Српском фронту 1914. године 5. армија, са 8. корпусом (9. пеш. и 21. Ландивехр див.) и 13. корпусом (36. пеш. и 42. домобранска див.); 6. армија, са 15. корпусом (1. и 48. пеш. див.) и 16. корпусом (18. пеш. див.); пет штабних дивизија Балканске армије (7. и 47. пеш. 23. и 40. Хонведсег див.); идо августа 1914. године 2. армија, са4. корпусом (31. и 32. пеш. и 5. Хусзар див.), 7. корпусом (17. и 34. пеш. див.) и 9. корпусом (29. пеш. див.). Девет дивизија се борило 1915. године. Организоване су у 3. армију са 11. корпусом (30. и 53. пеш. див.) и 14. корпусом (8. и 13. пеш. и 44. Ландтвехр див.) и независне 57, 59, 62. и 63. пешадијску дивизију. Албански гарнизон који се састојао од 19. корпуса (47. и 81. пеш. див. и 220. Ландстурм бригада) је у августу 1918. године преименован у Групу армија Албанија. Босанско-херцеговачка и далматинска команда је имала 45. Ландиоехр дивизију, окупациона војска у Црној Гори шест батаљона а у Србији пет. У септембру 1918. године, 11. корпус (9. и 30. пеш. див.) је појачао 11. немачку армију у Македонији; а четири батаљона источног корпуса {Остенкорпс), који је требало да иде за Палестину, помагала су у одбрани Албаније.

У августу 1916. године мађарску Трансилванију је бранила 1. армија (61. и 71. пеш. див., 16, 19, 143-5. пеш. бриг. и 1. коњ. Непфелкело бриг., а касније и 10. и 11. баварска пеш. див.). Три дивизије (51. Хонведсег, 73. пеш. и 1. коњ.) и три бригаде (2, 8. и 10) су служиле у немачкој 9. армији, а обе ове армије (1. и 9 - прим. прев.) су биле део Групе армија надвојводе Јозефа. У јуну 1917. године 1. армију су сачињавале 14 аустроугарских и шест немачких јединица - Герок и Руиз групе (немачка 1. коњ., 37. и 218. пеш. див.); 8. корпус (70. и 71. пеш. и 8. коњ. дивизија, 8. брдска бриг. и 142. пеш. бриг.); Липошак група (7. пеш., 8. баварска пеш. и 10. коњ. див. и 16. брдскабриг.); 6. корпус (39. Хонведсег, 117. и 225. немачка пеш. (\ив.); и 21. корпус (31, 37. и 72. пеш. див. и 3. немачка коњичка дивизија).

Немачка војска на балканском ратишту (1914—1918)[уреди]

Немачка војска (Reichsheer) је у јулу 1914. године бројала 3.823.000 људи, груписаних у Пруски, Баварски, Саксонски и Виртембершки контингент; била је под пруским вођством мада су баварске јединице имале одвојену нумерацију. Ваздушни корпус (Luftstreitkrafte) је био део копнене војске.

Све немачке формације на Балкану су имале и аустроугарске (АХ), бугарске и отоманске јединице. Немачка група армија се састојала од две или три армије, а свака армија је имала два или три корпуса, резервни корпус, специјални корпус (Generalkommando z. h. V; корпус без корпусних штабних јединица) или ад хоц „снаге“ (Gruppen) које су добијале име по своме команданту; у корпусу је било од две до четири дивизије. Од 1915. до 1918. године на Балкану је било 32 дивизије; 25 пешадијских, 3 резервне, једна територијална (Landtuehr) и три коњичке - то је био само мали део од укупних снага распоређених на много значајнијим фронтовима западном и источном, где се Немачка, у основи, борила сама.

Само осам немачких дивизија је служило на западном Балкану. Група армија Макензен, формирана 30. септембра 1915. године, била је под командом харизматичног пруског коњичког фелдмаршала Аугуста фон Макензена и у њеном саставу је била 11. немачка армија у којој су били - 3. корпус (6. пеш. и 25. рез. див.), 4. резервни корпус (101. и 103. пеш. див.) и 10. резервни корпус (105. и 107. пеш. див.). Борила се у Србији и Македонији све до 30. јула 1916. године, када је 11. армија остала само са 101. пешадијском дивизијом да надгледа бугарске јединице. У новембру 1916. године је регрутована Хипел дивизија која је имала немачке официре и бугарске војнике, да би у јануару 1917. била реорганизована као 302. пешадијска дивизија са потпуно немачким људством.

22. априла 1917. је формирана Група армија Солц (генерал-пуковник Солц) која је координисала све трупе на Солунском фронту, а 11. армија је ојачана октобра 1918. године 217. и 210. пешадијском дивизијом, како би спречиле савезничко напредовање из Солуна. С друге стране, 16. дивизија је учествовала у борбама у Румунији 1916. године. Група армија Макензен је 15. августа 1916. године дошла у северну Бугарску, а чиниле су је углавном бугарске трупе ојачане немачком 101. пешадијском дивизијом и Хамерштајновом бригадном групом. Ново немачко појачање стиже 6. септембра 1916. увиду 9. армије која се састојалаод 1. резервног корпуса (3. коњ., 89. и 216. пеш. див., а од октобра, 76. рез. див., 12. баварска пеш. див. и 8 АХ брд. бриг.), 39. резервног корпуса (48. и76. рез. и 187. пеш. и 51. Хонведсег див.), као и Алпски корпус (Alpenkorps) који је имао дивизијски статус. У октобру су се 9. армији прикључили - Сметовљевкоњички корпус (1. и 3. коњ. и 71. АХ пеш. див.); група Кнеузел (6. коњ., 11. баварска пеш. и 144. АХ пеш. див.); и група Крафт (Алпски корпус, 216. пеш. и 73. АХ пеш. див., као и 2. и 10. Непфелкело бриг.). У новембру 1916. године група Кине, касније 54. специјални корпус (41, 109, 115. пеш. и 11. баварска пеш. див.) и група Стабс (89. пеш. и 51. Хонведсег див.) се такође прикључују 9. армији, а у Добруџи им се придружује и група Кош, касније 52. специјални корпус (217. пеш., 26. отоманска пеш., 1. и 12. бугарскапеш. див. и Голцов одред).

Група армија Макензен је 1917. године располагала са 15 дивизија. Девета армија је имала - 1. резервни корпус (89,115, 212. и 216. пеш., 76. рез., 12. баварска пеш., 13. АХ пеш. див. и Алпски корпус); 18. корпус (217. пеш. и 62. АХ пеш. див.) и групу Сајер (92, 109. и 115. пеш. див.); док је 52. специјални корпус (Голцов одред, 145. АХ пеш. бриг., 15. и 25. Отоманска пеш. див.) био у саставу бугарске 3. армије, а шест дивизија (117, 218, 225. пеш., 8. баварска рез. и 3. коњ. див.) у аустроугарској 1. армији. До октобра 1918. године још три дивизије (93. и 226. пеш. и 16. територијална див.) су се прикључиле аустроугарско-немачким снагама које су се налазиле у Влашкој и западној Молдавији.

Мада је већина немачких јединица била другоразредна, оне су предводиле нападе и служиле као ослонац у одбрани бугарским и аустроугарским армијама. Али, њих је било премало у септембру 1918. године да би подстакле на борбу деморалисане бугарске трупе и спречиле снажан савезнички напад из правца Солуна, На Румунском фронту, међутим, веће немачке снаге у савезништву са аустроугарским јединицама које су одлучно браниле своју земљу, доминирале су Румунијом све до новембра 1918. године када су се у уреденом поретку повукле у Немачку.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]