Аустроугарски логори 1914—1918.

С Википедије, слободне енциклопедије

Аустроугарски логори 1914—1918. били су привремене засебне и изолационе целине у којима су Аустроугарске војне власти континуирано све време Првог светског рата држале у изолацији интерниране цивиле и заробљене војнике, са сопствене и привремено окупиране територије.[1]

Значај оснивања логора[уреди | уреди извор]

Аустроугарска царевина је у Првом светском рату масовно користила концентрационе логоре у остваривању својих ратних циљева. У Архиву Војске Србије налази се изворни документ који сведочи о броју логора и логораша на територији Аустроугарске из 1916. године. На том списку стоји да је у том тренутку било 300 логора са 64.942 заточеника, а међу њима 10 великих, док је у исто време у Немачкој било 50 логора са 39.245 заточеника. Први народ који је дошао под удар аустроугарских логора био је српски народ, а у мноштву тих логора десио се прави помор. Чак и пре почетка Првог светског рата у њих су почели да одводе цивиле: мушкарце, жене, децу и старце.[2]

Од првог напада на Србију 12. августа 1914. године, као и током читавог Првог светског рата, Аустроугарска је поред ратних заробљеника из Србије одводила и цивилно становништво. То су касније радиле Немачка и Бугарска, а један број логораша пребациван је и у Турску. Затварали су их у више стотина логора, а по потреби и премештали из једног логора у други, па и из једне државе у другу. Срби су у тим логорима масовно умирали, исцрпљени глађу, лошим смештајем, оскудицом одеће и обуће, слабом хигијеном и здравственом заштитом, тешким и опасним радом, тортуром и пљачком, а поред свега тога харале су епидемије заразних болести, посебно пегавог и трбушног тифуса, дизентерије и туберкулозе. Аустроугарска је имала одвојене логоре за сваку нацију: Србе, Русе, Италијане итд., мада су у каснијем периоду мешали затворенике. У логоре за Србе заједно су затварани интернирани грађани из Црне Горе, који нису сматрани заробљеницима, већ цивилима након капитулације Црне Горе почетком 1916. године, а такође и Срби из Босне и Херцеговине и Хрватске, тадашњи поданици Аустроугарске.[2]

Фазе у раду логора[уреди | уреди извор]

Организација рада и живота у логорима може се поделити на више хронолошких фаза.

Прва фаза[уреди | уреди извор]

Прва фаза је трајала од јула до децембра 1914. године.

Због различитог облика и метода спровођења, прва фаза се може додатно поделити на три засебне хронолошко тематске целине:

Задржавање и хапшење грађана који су се затекли у Аустроугарској пред почетак рата[уреди | уреди извор]

Овај део прве фазе, почео је пре самог почетка рата, односно неколико дана пред објаву мобилизације. Она је имала за циљ интернирање особа које су се у том моменту затекли на територији Аустроугарске монархије, а оне су по Уредби Министарства унутрашњих послова Аустроугарске и Ратног

одељење из Беча проглашени лицима из „непријатељских земаља.”

Поменутом уредбом и блокадом граница у почетку су највише били погођени поданици Краљевине Србије и Царевине Русије који су се затекли на аустроугарској територији, да би након укључења Велике Британије и Француске у рат иста одредба била примењена и на њихове држављане. Махом су то били пословни људи који су боравили у Бечу, Будимпешти и другим градовима, студенти, затим туристи који су се налазили на одмору у разним приморским местима, као што су Фијуме (данас Ријека), Абација (Опатија), или на опоравку у бањама, попут Карлсбада...[3]

У овој фази у јулу 1914. године задржано је око 1.000. људи од којих је већина по хапшењу интернирана у следеће новоосноване импровизоване логоре или места за заточење:[4]

Први импровизовани логори или места за заточење основани 1914.
Аустријски део монархије Угарски део монархије
  • Логор Дрозендорф
  • Логор Карлштајн
  • Логор Илмау
  • Логор Гросау
  • Логор Куфштајн
  • Логор Ђенђеш
  • Логор Вац
  • Логор Лугош
  • Логор Арад

У овој фази заточеништва нтернирани поданици нису били у класичном логору, већ су били заточеници са ограниченом слободом кретања, смештени у ненаменским или импровизованим објектима, у којима су владали јако лоши животни услови. Након периода јако лоших услова до краја 1914. године, услови за живот у појединим логорима су се знатно побољшани, изграђени су кухиње, амбуланте и тоалети, а унете су и пећи за грејање.

Интернирање цивилног становништва са привремено окупираних територија Краљевине Србије[уреди | уреди извор]

Интернирања цивилног становништва са привремено окупираних територија Краљевине Србије почело је у августу 1914.године када је аустроугарска армија током прве офанзиве на Краљевину Србију привремено заузела део Мачве и Подриња. Са ових привремено окупираних простора у интернацију је одведен велики број цивила, који су након времана проведеног у Тузли, Босанском Броду и Срему, касније спроведени у логоре широм Аустроугарске монархије.[5]

Др Ричард Арчибалд Рајс, швајцарски криминолог који је био ангажован од српске владе да истражи злочине аустроугарске армије проценио је да је тада нестало, тј. великом већином одведено у ропство више од 2.000 људи.[5][6]

Интернирање војника који су заробљени током ратних операција[уреди | уреди извор]

Највише људи интернирано је током битке на Дрини и у првој фази Колубарске битке, током којих је аустроугарска армија поново заузела део Мачве и Подриња, а почетком децембра и Београд и његову ширу околину. Тада су у највећем броју интернирани у логоре Нежидер и Болдогасоњ становништво са окупираних територија, Београђани и мештани села из његове најближе околине.[7]

Сахрана заточеника у логору Ашах
Епилог прве фазе
Према непотпуним подацима, а на основу процене укупан број интернираних Срба у 1914. години је око 12.000 (око 5.000 умрлих до тог периода). У списковима Црвеног крста налазе се подаци за око 8.000 интернираних цивила из Краљевине Србије током 1914. године, што је сигурно њихов минимални број, док горња граница вероватно може ићи до 10.000.[8]

Друга фаза[уреди | уреди извор]

Друга фаза је трајала током и након завршетка велике непријатељске офанзиве у периоду октобар — децембар 1915. године, када је систему обе окупационе управе Србија проглашена за непостојећу државу, тако да су се политика интернирања и установа логора односиле углавном на цивилно становништво, пошто је српска војска делом изгинула, делом се повукла преко Албаније на Крф, а делом већ била у логорима за војне заробљенике.

Трећа фаза[уреди | уреди извор]

Трећа фаза односила се на период од 1916. до 1918. године, коју су спроводиле аустроугарске окупационе власти у својој окупационој зони, после успоставе Војног генералног гувернмана Србије.

У овом историјском периоду политика интернирања и установа логора сматране су за веома ефикасно средство у реализацији крајњих циљева Аустроугарске према српском народу уопште. Имајући у виду да је српска војска делом изгинула, делом се повукла преко Албаније на Крф, а делом се нашла у логорима за војне заробљенике, до краја 1915. године интернирања из Србије у логоре Аустро-Угарске, али и Бугарске, односила су се практично на цивилно становништво. Обе окупационе силе прогласиле су непостојање Србије као државе, а српске грађане без утврђеног правног статуса и грађанског идентитета”

Епилог[уреди | уреди извор]

Коначан број логора са српским ратним заробљеницима и интернираним цивилима, као ни број умрлих и преживелих у тим логорима, заснива се на процени а не на чињеничом стању, јер до данас није обављен попис свих логора.

Према подацима који су прихваћени на мировној конференцији у Версају одржаној 1919. године, и службених процена владе Србије с краја Првог светског рата, у логорима Аустроугарске било је 147.677 заробљеника, од чега је 50.000 помрло, а укупан њихов број за Аустроугарску, Бугарску и Немачку износи је 182.000 људи.

Такође је процењено да је у Аустроугарску било интернирано 50.000 цивила, од којих је у логорима умрло 20.000.

Број логораша и српских жртава у 10 највећих логора Аустроугарске за време Првог светског рата[9]
Логор Укупно логораша Број српских логораша До сада утврђено српских жртава Процена српских жртава
1. Арадска тврђава 11.000–15.000 4.317 > 4.317
2. Добој 45.791 8.000 10.000–12.000
3. Нађмеђер 21.000 5.927 > 7.000
4. Нежидер 14.500 9.700 > 9.700
5. Болдогасоњ 11.613 (1916) 11.613 > 7.000
6. Шопроњек 35.000–40.000 25.000+3.000 5.715 > 5.715
7. Маутхаузен 40.000 15.000 8.256 > 8.256
8. Ашах на Дунаву 10.903 5.362 > 5.362
9. Јиндриховице 66.000 40.000 2.573 гробних м. > 2.573
10. Браунау 35.000 35.000 2.674 гробних м. > 2.674
Укупно 299.807 236.807 59.524 > 64.597

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ Ненад Лукић, Интернирање становништва и војника Краљевине Србије у аустроугарске логоре током Првог светског рата & Пописи умрлих у логору Болдогасоњ / Фрауенкирхен 1914‒1918, Београд, 2017.
  2. ^ а б Мирчета Вемић - Помор Срба ратних заробљеника и интернираних цивила у аустроугарским логорима за време првог светског рата 1914-1918
  3. ^ Прва фаза интернирања током 1914. године У: Ненад Лукић, Интернирање становништва и војника Краљевине Србије у аустроугарске логоре током Првог светског рата & Пописи умрлих у логору Болдогасоњ / Фрауенкирхен 1914‒1918, Београд, 2017. стр.8-9
  4. ^ Ненад Лукић, Београђани у аустроугарским логорима 1914. године, Годишњак града Београда, LX, Београд 2015, 112, 115, 118‒120.
  5. ^ а б Прва фаза интернирања током 1914. године У: Ненад Лукић, Интернирање становништва и војника Краљевине Србије у аустроугарске логоре током Првог светског рата & Пописи умрлих у логору Болдогасоњ / Фрауенкирхен 1914‒1918, Београд, 2017. стр.11
  6. ^ Ричард Арчибалд Рајс, Аустроугарска зверства, Овчар Бања 1994, 43‒44.
  7. ^ Н Лукић, „Београђани у аустроугарским логорима 1914. године”, 139‒141
  8. ^ Прва фаза интернирања током 1914. године У: Ненад Лукић, Интернирање становништва и војника Краљевине Србије у аустроугарске логоре током Првог светског рата & Пописи умрлих у логору Болдогасоњ / Фрауенкирхен 1914‒1918, Београд, 2017. стр.12
  9. ^ Табела 2. Број логораша и српских жртава у 10 највећих логора Аустроугарске за време Првог светског рата У: Мирчета Вемић, Помор Срба ратних заробљеника и интернираних цивила у Аустроугарским логорима за време Првог светског рата 1914–1918. Оригинални научни рад. стр. 227. DOI: 10.2298/ZMSDN1447201V

Спољашње везе[уреди | уреди извор]