Аутономна црква

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Аутономна црква (од грч. αυτονομία) јесте помјесна црква под јурисдикцијом аутокефалне цркве.

Патријаршијским и саборским томосом јој се признаје самосталност, али не и независност.

Аутономија[уреди]

Поглавара аутономне цркве бира њен архијерејски сабор или синод, али његов избор мора потврдити патријарх (поглавар аутокефалне цркве). Такође, киријархална црква одобрава и аутономни црквени устав. Име патријарха се чита у свим храмовима прије имена поглавара аутономне цркве. Свето миро се добија од киријархалне цркве. Предстојатељ аутономне цркве је канонски одговоран пред највишим црквеним судом аутокефалне цркве.[1]

Аутономна црква унутар Цариградске патријаршије је Финска православна црква, а полуаутономни статус има Критска архиепископија (од 1965). Постоји и Естонска апостолска православна црква чију аутономију не признаје ниједна помјесна црква.

Синајска архиепископија се налази у саставу Јерусалимске патријаршије. Архиепископа са сједиштем у манастиру Свете Катарине на Синају бира манастирско братство, а хиротонију врши јерусалимски патријарх.

Српска патријаршија[уреди]

Једина аутономна црква унутар Српске православне цркве је Православна охридска архиепископија. Аутономија јој је призната патријаршијским и саборским томосом (2005), а на њеном челу стоји архијереј са титулом „архиепископ охридски и митрополит скопски“.[2]

Аутономна Православна охридска архиепископија има једну митрополију и шест епископија. Четири епископије немају свог архијереја и њима привремено управљају мјестобљуститељи (администратори). Четверочлани Свети архијерејски синод је сабор архијереја и црквенозаконодавна власт. Он одлучује о оснивању и арондацији епархија и бира епархијске и викарне епископе.

По Нишком договору призната је широка црквена самосталност тј. најшира црквена аутономија. Поглавар Охридске архиепископије се ословљава са „Његово блаженство“ и носи бијелу панакамилавку са брилијантским крстом. Његов избор потврђује патријарх српски.[3] Архиепископија се управља на основу општеважећег канонског устројства Православне цркве и свог Устава.[4]

Руска патријаршија[уреди]

Аутономне цркве унутар Руске православне цркве су Јапанска православна црква и Кинеска православна црква.[5] Јапанска митрополија има три епархије (Кјотску, Сендајску и Токијску), а на њеном челу стоји митрополит Данил (Нуширо). Међутим, Кинеска православна црква уопште нема епископат.

На челу аутономне цркве се налази митрополит или архиепископ који је и епархијски архијереј. Предстојатеља бира сабор аутономне цркве. Изабрани кандидат ступа на предстојатељску дужност након потврде патријарха. Предстојатељ је предсједник сабора и синода аутономне цркве.

Основни црквеноправни акт аутономне цркве је устав.[6]

Помјесни сабор Руске православне цркве одлучује о оснивању или укидању аутономне цркве. Све архијереје аутономне цркве бира њен синод. Ови архијереји су чланови Помјесног сабора и Архијерејског сабора, а могу бити и чланови Светог синода Руске православне цркве.

Највиша судска власт за аутономну цркву су Високи општецрквени суд и Архијерејски сабор Руске православне цркве.[7]

Види још[уреди]

Извори[уреди]

  1. ^ Автономная церковь, Православная энциклопедия, Т. 1, С. 203-204, Приступљено 19. 9. 2015.
  2. ^ ТОМОС за црковна автономија на Православната Охридска Архиепископија, Приступљено 19. 9. 2015.
  3. ^ Потврда за избор, Приступљено 19. 9. 2015.
  4. ^ Нацрт споразума о васпостављању црквеног јединства, Приступљено 19. 9. 2015.
  5. ^ Устав Русской Православной Церкви, Глава XI. Автономные Церкви, Приступљено 29. 1. 2019.
  6. ^ Дословни превод је статут (рус. устав — срп. статут)
  7. ^ Глава XI Устава Руске православне цркве

Литература[уреди]