Аутофагија
A. Дијаграм аутофагије. B. Електронска микрографија аутофагних структура у масном телу ларве винске мушице. C. Флуоресцентно означени аутофагозоми у хепатоцитима изгладнелог миша.
Аутофагија или аутофагоцитоза је природни регулисани деструктивни механизам током кога се разграђују непотребне или нефункционалне ћелијске компоненте[1]. Тако аутофагија омогућава правовремену разградњу и рециклирање ћелијских компоненти. [2][3]
У макроаутофагији, циљни цитоплазматски конституенти су изоловани од остатка ћелије унутар двомембранске везикуле, која се назива аутофагозом.[4][5]
Назив аутофагија сковао је белгијски биохемичар Кристијан де Див 1963. године. За истраживања аутофагије јапански научник Јошинори Осуми добио је Нобелову награду за медицину.
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Klionsky, DJ. (2008). Autophagy revisited: A conversation with Christian de Duve. Autophagy, 4 (6): 740–3.
- ^ Mizushima, N; Komatsu, M. 2011. Autophagy: renovation of cells and tissues. Cell, 147 (4): 728–41.
- ^ Kobayashi, S. (2015). „Choose Delicately and Reuse Adequately: The Newly Revealed Process of Autophagy”. Biological & Pharmaceutical Bulletin. 38 (8): 1098—103.
- ^ Mizushima, N; Yoshimori, T; Ohsumi, Y. 2011. The Role of Atg Proteins in Autophagosome Formation. Annual Review of Cell and Developmental Biology, 27 (1): 107–132.
- ^ Xie, Z; Klionsky, DJ. 2007. Autophagosome formation: core machinery and adaptations. Nature cell biology, 9 (10): 1102–9.
