Аутохтони народи

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Представница једног од аутохтоних народа Европе, Лапонаца, Аили Кескитало – председница Парламента Лапонаца у Норвешкој од 2005. до 2007. године
Представник аутохтоног народа Навахо, каубој који јаше коња, Долина споменика у Аризони
Представници Инуита (Ескима) на традиционалним санкама за псе водиче (камутик) у Кејп Дорсету, Нунавут, Канада
Представници једног од аутохтоних народа Индије, Конд
Представница народа Ати, једног од аутохтоних народа Филипина на острву Панај
Бенито Хуарез – први председник Мексика из чистокрвне аутохтоне породице (Запотеци)
Представник народа Аину, око 1880. године

Аутохтони народи, познати и као домородачки и урођенички народи или староседеоци, су народи који су насељавали своју земљу пре доласка досељеника из других крајева света.[1][2]

Терминологија[уреди]

У међународном праву не постоји јасна општеприхваћена дефиниција појма аутохтони народи због низа разлога: они су припадници различитих раса, култура, језичких група, религија, и живе готово на свим насељеним континентима; они су у различитим фазама друштвеног, економског и културног развоја. Као резултат тога, они имају различите потребе, интересовања, тежње и захтеве. Организација Уједињених нација у име Специјалног известиоца по питању дискриминације староседелаца за Поткомисију ОУН-а о спречавању дискриминације и заштиту мањина Хозеа Мартинеза Кобоа, даје следећу радну дефиницију:[3]

„Аутохтони народи су они народи који имају историјски континуитет са друштвима која су постојала на територији ових народа пре инвазије и колонизације, и који себе сматрају различитим од осталих делова друштва које данас преовладава на тим територијама или њиховим деловима. Данас чине не доминантни део друштва и одлучни су да очувају, развијају и пренесу будућим генерацијама територије предака, и етнички идентитет, као основу њиховог континуираног постојања као народа, у складу са својим сопственим културним обрасцима, друштвеним установама и правним системом.”

Аутохтони народи живе у свим деловима света: то су, на пример, Евенки на Далеком ИстокуЕскими и Алеути у поларном делу Северне Америке и на Далеком истоку, Лапонци у Скандинавији и на Полуострву КолаМаори на Новом ЗеландуИндијанци у Америци. На свим деловима света их има око 300 милиона људи.[1][4]

Израз "аутохтони народи" (енгл. Indigenous peoples) укључен је у лексикону[1] међународног права, а користи се у разним документима ОУН-а[5] и других међународних организација. У законодавству Руске Федерације користи се термин "аутохтони народи" и "мали народи". Речи и изрази, "староседеоци"[6], "аутохтони"[7][8], " староседеоци ", "домороци" је семантички сличан термину "урођеници", али у законским документима се не користи.

Историја[уреди]

Током колонизације света, која је почела у 15. веку и трајала све до 20. века, већина аутохтоних народа, а нарочито малобројних аутохтоних народа света, испоставило се, била је под претњом изумирања. Аутохтони народи како је записано у резолуцији 61/295 Генералне скупштине УН-а од 13. септембра 2007. године, „били су жртве историјске неправде настале због, између осталог, колонизације и њихове лишености својих земаља, територија и ресурса што им отежава спровођење, њиховог права на развој у складу са својим потребама и интересима”.[5]

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 Коренные народы // Энциклопедический словарь экономики и права. — 2005.
  2. ^ Аутохтони народи Большая юридическая энциклопедия — Книжный мир, 2010. (на језику: руски)
  3. ^ Study of the Problem of Discrimination Against Indigenous Populations, p. 10, Paragraph 25, 30 July 1981, UN EASC
  4. ^ Саамы в Финляндии // Саамское народное собрание. — Кемиярви, Публикация Саамского народного собрания, 1999.
  5. 5,0 5,1 Резолюция ГАО 61/295
  6. ^ Аборигены // Большая советская энциклопедия: В 66 томах (65 т. и 1 доп.) / Гл. ред. О. Ю. Шмидт. — 1-е изд. — М.: Советская энциклопедия, 1926—1947.
  7. ^ Автохроны // Большая советская энциклопедия: В 66 томах (65 т. и 1 доп.) / Гл. ред. О. Ю. Шмидт. — 1-е изд. — М.: Советская энциклопедия, 1926—1947.
  8. ^ Автохтоны, в этнографии // Энциклопедический словарь Брокгауза и Ефрона : в 86 т. (82 т. и 4 доп.). — СПб., 1890—1907.

Литература[уреди]

  • African Commission on Human and Peoples’ Rights (2003). „Report of the African Commission's Working Group of Experts on Indigenous Populations/Communities” (PDF). ACHPR & IWGIA. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 26. 9. 2007. 
  • Baviskar, Amita (2007). „Indian Indigeneitites: Adivasi Engagements with Hindu NAtionalism in India”. Ур.: Marisol de la Cadena & Orin Starn. Indigenous Experience today. Oxford, UK: Berg Publishers. ISBN 978-1-84520-519-5. 
  • Bodley, John H. (2008). Victims of Progress (5th. изд.). Plymouth, England: AltaMira Press. ISBN 978-0-7591-1148-6. 
  • de la Cadena, Marisol; Orin Starn, ур. (2007). Indigenous Experience Today. Oxford: Berg Publishers, Wenner-Gren Foundation for Anthropological Research. ISBN 978-1-84520-519-5. 
  • Clifford, James (2007). „Varieties of Indigenous Experience: Diasporas, Homelands, Sovereignties”. Ур.: Marisol de la Cadena & Orin Starn. Indigenous Experience today. Oxford, UK: Berg Publishers. ISBN 978-1-84520-519-5. 
  • Coates, Ken S. (2004). A Global History of Indigenous Peoples: Struggle and Survival. New York: Palgrave MacMillan. ISBN 978-0-333-92150-0. 
  • Farah, Paolo D.; Tremolada Riccardo (2014). „Intellectual Property Rights, Human Rights and Intangible Cultural Heritage”. Journal of Intellectual Property Law, Issue 2, Part I, Giuffre pp. 21–47. ISSN 0035-614X. SSRN 2472388Слободан приступ. 
  • Farah, Paolo D.; Tremolada Riccardo (2014). „Desirability of Commodification of Intangible Cultural Heritage: The Unsatisfying Role of IPRs”. TRANSNATIONAL DISPUTE MANAGEMENT, Special Issues "The New Frontiers of Cultural Law: Intangible Heritage Disputes", Volume 11, Issue 2. ISSN 1875-4120. SSRN 2472339Слободан приступ. 
  • Henriksen, John B. (2001). „Implementation of the Right of Self-Determination of Indigenous Peoples” (PDF). Indigenous Affairs. 3/2001 (PDF изд.). Copenhagen: International Work Group for Indigenous Affairs. стр. 6—21. ISSN 1024-3283. OCLC 30685615. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 2. 6. 2010. Приступљено 1. 9. 2007. 
  • Hughes, Lotte (2003). The no-nonsense guide to indigenous peoples. Verso. ISBN 978-1-85984-438-0. 
  • Howard, Bradley Reed (2003). Indigenous Peoples and the State: The struggle for Native Rights. DeKalb, Illinois: Northern Illinois University Press. ISBN 978-0-87580-290-9. 
  • Johansen. Bruce E. (2003). Indigenous Peoples and Environmental Issues: An Encyclopedia. Westport, Connecticut: Greenwood Press. ISBN 978-0-313-32398-0. 
  • Martinez Cobo, J. (198). „United Nations Working Group on Indigenous Populations”. Study of the Problem of Discrimination Against Indigenous Populations. UN Commission on Human Rights. 
  • Maybury-Lewis, David (1997). Indigenous Peoples, Ethnic Groups and the State. Needham Heights, Massachusetts: Allyn & Bacon. ISBN 978-0-205-19816-0. 
  • Merlan, Francesca (2007). „Indigeneity as Relational Identity: The Construction of Australian Land Rights”. Ур.: Marisol de la Cadena & Orin Starn. Indigenous Experience today. Oxford, UK: Berg Publishers. ISBN 978-1-84520-519-5. 
  • Pratt, Mary Louise (2007). „Afterword: Indigeneity Today”. Ур.: Marisol de la Cadena & Orin Starn. Indigenous Experience today. Oxford, UK: Berg Publishers. ISBN 978-1-84520-519-5. 
  • Tsing, Anna (2007). „Indigenous Voice”. Ур.: Marisol de la Cadena & Orin Starn. Indigenous Experience today. Oxford, UK: Berg Publishers. ISBN 978-1-84520-519-5. 

Спољашње везе[уреди]