Африка

Из Википедије, слободне енциклопедије
За друге употребе, погледајте Африка (вишезначна одредница).
Африка
Africa on the globe (red).svg
Површина 30.370.000 km²
Становништво 944.000.000
Државе 54 + 7 делова држава

Африка је други по величини светски континент по броју становника, као и по површини. Са 30.244.050 km² (укључујући и острва која јој припадају) чини 20,3% укупне површине земље. На афричком континенту живи више од 900 милиона становника, што чини око једне седмине укупне људске популације. Африка је тропски континент зато што највећим делом своје територије захвата тропски појас и простире се на приближно подједнаком растојању од екватора ка северу и југу (то нам потврђују најистуреније тачке — најсевернија и најјужнија). Заједно са Европом и Азијом зовемо је Стари свет.

Стари Римљани су користили име terra Africa — „земља Афра“ (плурал, од „Афер“) — за северни део континента, који одговара данашњем Тунису, где се налазила Римска провинција Африка.

Географија[уреди]

Африка је континент у коме се налази 56 држава. Простире се на 30.244.050 km², укључујући и острва.

Од Европе је одвојена Средоземним морем, а од Азије Црвеним морем. Африка се на североистоку спаја са Азијом у Суецу, кроз који је прокопан Суецки канал). У геополитичкој представи континената Синај (део Египта), који се налази источно од Суецког канала, се сматра делом Африке. Од најсеверније тачке (у Мароку) до најјужније тачке (у Јужноафричкој Републици) Африка је дугачка 8000 km. Са истока на запад, Африка је дугачка 7400 километара. Дужина обале Африке је 26.000 километара.

Државе[уреди]

Главни чланак: Државе Африке
Политичка карта Африке
Физичка карта Африке
Сателитски снимак Африке
Име региона и
територије, са заставом
Површина
(km²)
Популација
(1. јул 2002. приближно.)
Густина становништва
(по km²)
Главни град
Источна Африка:
 Британска територија Индијског океана 60 ~3.500 58,3 нема
 Бурунди 27.830 6.373.002 229,0 Буџумбура
 Комори 2.170 614.382 283,1 Морони
 Џибути 23.000 472.810 20,6 Џибути
 Еритреја 121.320 4.465.651 36,8 Асмара
 Етиопија 1.127.127 67.673.031 60,0 Адис Абеба
 Кенија 582.650 31.138.735 53,4 Најроби
 Мадагаскар 587.040 16.473.477 28,1 Антананариво
 Малави 118.480 10.701.824 90,3 Лилонгве
 Маурицијус 2.040 1.200.206 588,3 Порт Луис
 Мајот (Француска) 374 170.879 456,9 Мамудзу
 Мозамбик 801.590 19.607.519 24,5 Мапуто
 Реинион (Француска) 2.512 743.981 296,2 Сен-Дени
 Руанда 26.338 7.398.074 280,9 Кигали
 Сејшели 455 80.098 176,0 Викторија
 Сомалија 637.657 7.753.310 12,2 Могадишу
 Танзанија 945.087 37.187.939 39,3 Додома
 Уганда 236.040 24.699.073 104,6 Кампала
 Замбија 752.614 9.959.037 13,2 Лусака
 Зимбабве 390.580 11.376.676 29,1 Хараре
Централна Африка:
 Ангола 1.246.700 10.593.171 8,5 Луанда
 Камерун 475.440 16.184.748 34,0 Јаунде
 Централноафричка Република 622.984 3.642.739 5,8 Бангуи
 Чад 1.284.000 8.997.237 7,0 Нџамена
 Република Конго 342.000 2.958.448 8,7 Бразавил
 ДР Конго 2.345.410 55.225.478 23,5 Киншаса
 Екваторијална Гвинеја 28.051 498.144 17,8 Малабо
 Габон 267.667 1.233.353 4.6 Либрвил
 Сао Томе и Принсипе 1.001 170.372 170,2 Сао Томе
Северна Африка:
 Алжир 2.381.740 32.277.942 13,6 Алжир
 Египат 1.001.450 70.712.345 70,6 Каиро
 Либија 1.759.540 5.368.585 3,1 Триполи
 Мароко 446.550 31.167.783 69,8 Рабат
 Судан 1.886.068 37.289.406 14,8 ? ЈС Картум
 Еритреја 121.320 4.465.651 36,8 Асмара
 Етиопија 1.127.127 67.673.031 60,0 Адис Абеба
 Јужни Судан Џуба
 Тунис 163.610 9.815.644 60,0 Тунис
 Западна Сахара (Мароко) 266.000 256.177 1,0 Ел Ајун
Територије јужне Европе у Северној Африци:
 Канарска острва (Шпанија) 7.492 1.694.477 226,2 Лас Палмас де Гран Канариа,
Санта Круз де Тенерифе
Сеута (Шпанија) 20 71.505 3.575,2
 Мадеира (Португалија) 797 245.000 307,4 Фунчал
 Мелиља (Шпанија) 12 66.411 5.534,2
Јужна Африка:
 Боцвана 600.370 1.591.232 2,7 Габороне
 Лесото 30.355 2.207.954 72,7 Масеру
 Намибија 825.418 1.820.916 2,2 Виндхук
 Јужноафричка Република 1.219.912 43.647.658 35,8 Блумфонтејн, Кејптаун, Преторија
 Свазиленд 17.363 1.123.605 64,7 Мбабане
Западна Африка:
 Бенин 112.620 6.787.625 60,3 Порто Ново
 Буркина Фасо 274.200 12.603.185 46,0 Уагадугу
 Зеленортска Острва 4.033 408.760 101,4 Праја
 Обала Слоноваче 322.460 16.804.784 52,1 Абиџан, Јамусукро
 Гамбија 11.300 1.455.842 128,8 Банџул
 Гана 239.460 20.244.154 84,5 Акра
 Гвинеја 245.857 7.775.065 31,6 Конакри
 Гвинеја Бисао 36.120 1.345.479 37,3 Бисау
 Либерија 111.370 3.288.198 29,5 Монровија
 Мали 1.240.000 11.340.480 9,1 Бамако
 Мауританија 1.030.700 2.828.858 2,7 Нуакшот
 Нигер 1.267.000 10.639.744 8,4 Нијамеј
 Нигерија 923.768 129.934.911 140,7 Абуџа
 Света Јелена (УК) 410 7.317 17,8 Џејмстаун
 Сенегал 196.190 10.589.571 54,0 Дакар
 Сијера Леоне 71.740 5.614.743 78,3 Фритаун
 Того 56.785 5.285.501 93,1 Ломе
Укупно 30.305.053 842.326.984 27,8

Историја[уреди]

Карта Африке из 1890. године
Главни чланак: Историја Африке

Африка је најстарија насељена територија на Земљи и претпоставља се да човек потиче са тог континента. Током већег дела своје историје, Афика (као и остали континенти) није имала државе, већ је била насељена групама племена, краљевинама и породицама.

Иако је Египат прва икад формирана држава, највећи део подсахарске Африке, са изузетком Етиопије, Нубијског краљевства и Сахела, до недавно није био организован у државе.

У четрнаестом веку европски истраживачи су стигли у Африку. Преваром локалних племенских вођа, Европљани су заробили милионе Африканаца које су као робље одвозили широм света.

У раном деветнаестом веку европске империјалне силе су окупирале највећи део континента формирајући многе колонијалне државе, остављајући само две независне нације (Либерија и Етиопија). Ова окупација је трајала до краја Другог светског рата, када је почело постепено проглашавање независности афричких држава.

И данас највећи део афричких држава има границе које су биле повучене у доба европског колонијализма.

Политика[уреди]

Главни чланак: Политика Африке
Карта европских колонија пред Први светски рат
  Независне земље

Африка се састоји од 56 држава од којих су већина републике у којима власт има председник.

Од стицања независности, развој афричких држава је спутаван нестабилношћу, корупцијом, насиљем и диктатурама. Великим делом европске метрополе су неоколонијалном политиком подстицале нестабилност у својим бившим колонијама. До недавно, само неколико држава у Африци је развило демократске владе, у којима није на власти диктатура.

У многим земљама су се појавила стара племенска непријатељства, која су била смирена у доба колонијалних власти. У многим државама се војска појавила као једини фактор који може одржати ред и практично имати власт.

У периоду између 1960. и 1980. у Африци је било више од 70 државних удара и 13 атентата на председнике.

Хладни рат, сукоб између САД и Совјетског Савеза је такође имао улогу у нестабилности. Када су државе постајале независне обе зараћене стране су очекивале приступање једном од блокова. Највећи број држава се у то време придруживао Покрету несврстаних. И поред тога, многе државе северне Африке су примале совјетску војну помоћ, док су централне и јужне афричке државе биле потпомогнуте Сједињеним Државама или Француском.

Падови влада и корупција су као резултат дали раширено сиромаштво, глад, док су у значајној мери дистрибутивни системи неспособни да становништву обезбеде довољне количине воде и хране за опстанак. У Африци је дошло и до великог ширења бројних заразних болести попут ХИВ вируса, узрочника сиде.

Под притиском међународних финансијских институција, попут ММФа, многе афричке владе су покренуле економије која почиње да даје позитивне резултате.

Политичке асоцијације каква је Афричка унија, дају наду за већу кооперативност и мир међу земљама.

Економија[уреди]

Мапа Афричке економске заједнице

И ако је веома богата природним ресурсима, Африка је остала светска најсиромашнији и најнеразвијенији континент. Разлози за то су вишеструки, од смртоносних зараза (попут сиде и маларије), високог степена корупције влада, науспешног централног планирања, високог степена неписмености, недостатка капитала, честих сукоба.[1] Према статистици Уједињених нација из 2003. године, најсиромашније 25 државе су из Африке.[2] Север Африке је у далеко бољој позицији од подсахарске Африке. Изузетак је и Јужноафричка република, али и Свазиленд, Лесото, Боцвана и Намибија углавном звог рударства. Сејшели, Габон и Екваторијална Гвинеја су богатије због богатих налазишта нафте.

Сиромаштво, неписменост, неухрањеност и недостатак воде као и санинтетнских услова живота, као и слабо здравље погађа велики део становништва на афричком континенту. У августу 2008, Светска банка[3] је изменила глобалну границу сиромаштва од 1,25 долара (раније је била 1,00). Чак 80,5% становништва подсахарске Африке живи на мање од 2,5 долара дневно 2005. године.[4]

Привреда већине афричких земаља доминира пољопривреда. Индустрија је ограничена на Јужноафричку републику. Извоз многих земаља зависи о једном једином артиклу - бакар, злато, кафа. Многе афричке владе траже прекоморске улагаче како би унапредиле своју привреду и развиле ширу индустријску основу.

Стопа годишњег раста БДП износи 0,74%. БДП по глави становника је врло низак. Од двадесет најсиромашнијих земаља света са БДП мањим од 300 долара, осамнаест их се налази у Африци. Најсиромашније државе су: Бурунди, Конго и Либерија са БДП од око 100 долара. Најбогатије државе су Маурицијус, затим Јужноафричка република, Боцвана, Сејшели, Намибија, Тунис итд. Африка производи око 28% светске производње какаа, 25% кафе, 56% уља палме, 11% памука и 6% природног каучука. Африка је такође богата шумама - 23% континента је покривено шумама што је око 12% светских залиха дрвне масе.

Демографија[уреди]

Главни чланак: Демографија Африке

Приближно 80% Африканаца живи јужно од пустиње Сахара. Домородачко становништво подсахарских земаља је углавном црначко. Постоје бројне варијације физичких одлика међу црначким становништвом, а најуопштенија подела је на тип Масаји који су познати по високој грађи и на тип Пигмеји који су међу најнижим типовима на Земљи.

Банту језици су доминантни у западој, централној и јужној Африци. У пустињи Калахари у јужној Африци, живи народ познат под именом Бушмани.

На северу Африке живи бројно становништво које не припада црначкој популацији. Народи северне Африке у највећем броју говоре афро-азијским језицима. У ове народе спадају и древни Египћани, Бербери, Нубијци који су проширили цивилизацију из северне Африке по античком свету. У 600. години, Арапи муслимани су са истока прешли у Африку и освојили читав регион. Бербери су остали у мањини у Мароку и Алжиру, док један број Бербера живи и у Тунису и Либији. Туарези и други номадски народи су већинско становништво у сахарским државама.

Народи попут Етиопљана и Сомалијаца се најчешће сматрају црнцима, али историјски гледано они су мешаног порекла, и везани су и за северноафричку и за подсахарску културу.

Неки делови источне Африке, а нарочито острво Занзибар су прихватили Арапске и муслиманске досељенике и трговце у средњем веку. Од почетка шеснаестог века Европљани као што су Португалаци и Холанђани формирали су трговачке станице и утврђења дуж западне и јужне обале Африке. Велик број Холанђана, Француза и Немаца су населили данашњу Јужну Африку. Њихови потомци, Африканери, су највећа белачка популација у Јужној Африци.

Приближно 20% Африканаца су припадници урођеничких афричких религија. Мали број Африканаца поштује Јеврејску традицију, док су у највећем броју хришћани и муслимани.

Језици[уреди]

Карта Африке са језичким групама
Главни чланак: Афрички језици

Постоје четири групе језика које припадају Африци.

Енглески, француски и португалски језик су званични језици у неким државама.

Култура[уреди]

Главни чланак: Афричка култура

Многе северне државе од Египта до Марока се сматрају делом арапске културе. Јужно од Сахаре постоји велик број културних подручја, од којих су неки веома мали. Велики део тих култура се може сматрати делом Банту културе.

Списак афричких писаца
Афричка уметност
Афрички филм

Религија[уреди]

У Африци постоји много распрострањених религија. Ислам 45% и хришћанство 40% су најраширеније религије у великом броју држава док друге државе имају локалне религије које су традиција појединих племена.

Саобраћај[уреди]

Главни чланак: Саобраћај у Африци
Слика железничке станице у Адис Абеби из 1906. године

Саобраћај је у Африци врло слабо развијен, што је последица различитих природних и друштвених чинилаца. Најважније препреке развоја су: слаба разуђеност обале, стрми планински рубови над њима, водопади на рекама, пустиње, прашуме, мочваре и велике удаљености. Зато је Африка у претколонијалном раздобљу саобраћајно била врло заостала, а такво стање је до данас тек делимично поправљено. Традиционалан начин саобраћаја као онај на камили још увек се често користи у слабије приступачним деловима Африке, а у средоземној Африци терет често преносе магарци и мазге. Претколонијална Африка јужно од Сахаре није познавала кола на точковима све до 19. века када су Бури продирали у унутрашњост степа воловским запрегама. Колонијално раздобље уноси битне промене – убрзо је обала била укључена у океанску пловидбу, али проблем је био повезати унутрашња производна подручја са обалом. И данас је тај проблем присутан.

Африка има око 8.000 km унутрашњих пловних путева који су због недостатка међусобне повезаности и повезаности с морем привредно мање важни. Мрежа река Нила, Конга и Нигера пружа ограничене могућности приступа просторима унутрашњости континента јер бројни водопади и слапови спречавају пловидбу дуж већег дела речног тока. Афричке железнице саграђене су првенствено ради искориштавања природних ресурса и већина их повезује унутрашњост са већим приобалним градовим, остављајући велике делове континента недирнутима – пет земаља без приступа мору уопше нема железнице (Мали, Гвинеја Бисао, Сијера Леоне, Либерија и Гвинеја ). Африка има мање железничких пруга од иједног другог континета. Најразвијенију мрежу железница има ЈАР, на коју отпада 24 % свих афричких шина. Потпуно самосталну железничку мрежу има Египат (7 % афричких пруга) и атласке земље (13 % афричких пруга). Након Првог светског рата Африка добија и прве аутомобилске путеве. Многи путеви су изграђени 1970-их али економске потешкоће отежавају њихово одржавање и прошривање мреже. Велике удаљености, недостатак других саобраћајних веза и потреба за брзом повезаношћу са светом доводе до наглог развитка ваздушног саобраћаја.

Референце[уреди]

  1. Richard Sandbrook, The Politics of Africa's Economic Stagnation, Cambridge University Press, Cambridge, 1985 passim
  2. [1], United Nations
  3. „World Bank Updates Poverty Estimates for the Developing World”. World Bank. 26. 8. 2008. Архивирано из оригинала на датум 19. 5. 2010. Приступљено 18. 5. 2010. [мртва веза]
  4. „The developing world is poorer than we thought, but no less successful in the fight against poverty”. World Bank. 

Спољашње везе[уреди]