Аљаска

Из Википедије, слободне енциклопедије
Аљаска
Аљаска
Застава Грб
Застава Грб
Положај
Главни град Џуно
Највећи град Енкориџ
Гувернер Шон Парнел
Службени језик нема
Површина 1.717.854 km²
 - Копнена 1.481.347 km²
 - Водена 236.507 km²
Становништво 2008.
 - Број 686.293
 - Густина становништва 0,39 ст./km²
Временска зона Alaska: UTC−9/−8

Aleutian: UTC−10/−9

Проглашење за савезну државу САД
 - Датум 3. јануар 1959
 - Поредак 49.
Географска дужина 130°W - 173°E
Географска ширина 54°40'N - 71°50'N
Ширина 1300 km
Дужина 2380 km
Висина
 - Највиша Маунт Макинли 6194 m
 - Најнижа 0 m
Скраћенице
 - Поштанска AK
 - ИСО 3166-2 US-AK
Веб-сајт www.state.ak.us

Аљаска (енгл. Alaska) је савезна држава САД-а од 1959. године и налази се у крајњем северозападном делу САД. Највећа је по површини, 1.518.775 km² са бројем становника око 500.000. Прекривена је планинама са активним вулканима и ледницима. Ту се налази и највиши врх Северне Америке (Маунт Макинли) висок 6.149 m. Клима Аљаске је хладна и субполарна, а у приморју умерена континентална и влажна. Највећа река је Јукон, а држава има и многобројна језера. Рудна богатства Аљаске су злато, сребро, бакар, платина, олово, угаљ, уранијум и др. Главни становници (Ескими, Алеути, Индијанци, белци и црнци). Експлоатација нафте задовољава скоро једну четвртину потреба САД. Развијен је и риболов (најчешће на лососе и китове). Укупна зарада Аљаске од риболова и експлоатације рудних богатстава износи око 5 милијарди долара. Прво насеље основали су Руси који контролишу ову територију до 9. априла 1867, када је, услед финансијских тешкоћа у Русији, страха да би Британци могли преузети контролу над територијом те све слабије трговине са насељеницима, за 7.200.000 долара (еквивалент вредности од 90.750.000 долара 2005.[1]) продају Сједињеним Америчким Државама.


Порекло имена[уреди]

Име "Аљаска" добила је у време руског колониолијализма, када се помињала као полуострво. Развило се из речи alaxsxaq, што значи дословно "објекат према коме је акција мора усмерена“.[2] Такође је позната као "Alyeska", односно "Велика Земља", реч изведена из истог корена.

Географија[уреди]

Положај[уреди]

Аљаска у поређењу са 48 држава САД

Аљаска се на копну граничи само са Канадом (територијом Јукон и покрајином Британска Колумбија). На задапу је Берингово море и Берингов мореуз деле од Руског далеког истока, на југу излази на Тихи океан и Аљаски залив, а на северу излази на Бофорово море и Северни ледени океан. Налази зе на северозападном делу Северне Америке.

Рељеф и клима[уреди]

Пеулик вулкан

Рачунајући и бројна острва Аљаска има око 54,720 km обале, што је чини дужом од свих америчких држава заједно.[3] Западно од Јужног врха аљаског полуострва простиру се Алеутска острва. На Алеутским острвима као и на обалама полуострва налазе се бројни активни вулкани. На острву Унимак, налази се Монт Шишалдин, вулкан са најсавршенијом вулканском купом на свету, симетричнијом од вулкана Монт Фуџи у Јапану. Ритови и мочваре покривају 487,787 km², а глечерски лед 41,440 km² копна. На Аљасци се налази и највиши врх Северне Америке (Маунт Макинли) висок 6.149 m.

Клима југоисточне Аљаске је умерена океанска у јужном делу и субарктичка океанска у северним деловима. Југоисточни део Аљаске је уједно и највлажнији и најтоплији део државе, и скоро једини део где је просечна највиша дневна температура изнад нуле.

Клима Енкориџа и клима у јужном делу централне Аљаске је прилично блага за ту област, углавном због њене изложености мору. Иако ова регија прима мање кишних падавина од југоисточне Аљаске, прима више снежних падавина, и дани су обично ведрији. Клима ових области је субарктичка.

Клима западне Аљаске је већином условљена утицајем Беринговог мора. То је субарктичка океанска клима на југозападу, и континентална субарктичка клима на даљем северу ове области.

У унутрашњости Аљаске клима је субарктичка. Неке од највиших и најнижих температура појављују се у области око Фарбанкса. Лети температуре достижу и до 30 °C, док зими падају до −51 °C. Падавине су приличноп ретке, али оно што падне зими задржи се током целог годишњег доба.

Највиша и најнижа температура су измерене у унутрашњости Аљаске. Највиша температура која износи 38 °C измерена је у Форт Јукону 27. јуна 1915. Најнижа температура измерена је у Проспект Крику 23. јануара1971. и износила је −62 °C.[4][5]

Клима на крајњем северу Аљаске је арктичка, са дугим хладним зимама, и кратким и свежим летима. Количина падавина је веома мала негде и мања од 25 cm годишње, и углавном се те падавине састоје од снега који се одржава скоро целе године.

Хидрографија[уреди]

Аљаска има више од три милиона језера, ритова и мочвара .[6][7] На Аљасци се налази скоро половина светских глечера који покривају површину од 41,440 km² копна или 3,110 km² за време плиме. Најдужа река ове савезне државе је Јукон.

Флора и фауна[уреди]

Шума у Аљасци

На Аљасци су развијени бројни екосистеми од ливада, планина, и тундра до густих шума, у којима доминирају ситканска смрча, западни хемелок, тамарак, бела бреза, и црвени кедар. Неке од домаћих врста биљака су Aquilegia formosa, Menziesia ferruginea, Myosotis alpestris, Mimulus guttatus, Vaccinium alaskaense, и Matteuccia struthiopteris. Многе врсте животиња које су сматране угроженим у Аљасци су уобичајене. Најпознатије врсте сисара које насељавају Аљаску су мрки медвед, бели медвед, бизон, којот, дабар, рис, и сиви вук.[8] Од птица су заступљени пуфин, преријски соко, белоглави орао, и више врста врабаца.[9] Карактеристичне вртсе риба су сребрни лосос, црвени лосос, пастрмка, краљевски лосос, и штука.[10]

Историја[уреди]

Видети чланак: Руска Америка.

Аљаску је открио руски истраживач Витус Беринг 1741. године. Прво насеље су подигли Руси 1873. на острву Кодијаку. За време владавине Александра II Русија се налазила у великој економској кризи. Царево решење за тај проблем је била продаја ове регије САД за 7,2 милиона долара (данас би то износило нешто мање од 100 милиона).

Влада Александра II донела је 1867. године одлуку да прода Аљаску, правдајући то удаљеношћу од централне Русије и високим трошковима. Уговор је склопљен након вишесатних преговора између руског изасланика и тадашњег америчког државног секретара. Договворена је купопродаја за 7,2 милиона долара. Касније се испоставило се да је то била једна од најбољих куповина у историји трговине некретнинама. Руски цар имао је тада разлога да одликује свога представника у Вашингтону верујући како је Американцима „подвалио“ огромно дивље пространство (величине два Тексаса) на коме нема ничега осим снега и леда.

Аљаска је 1884. добила статус округа, 1912. званично је проглашена територијом САД, а 1959. ушла је у савез као 49. држава, која уз Хаваје, једина није директно повезана са територијом САД. Аљаска је од 1942. повезана са целим америчким континентом Аљаским саобраћајницом који је део Интерамеричког аутопута, дугог 27.000 километара. Староседеоци (Индијанци, Ескими и Алеути) су се опирали уговору (држављанство САД су добили тек 1924. године), а Вашингтон је 1971. године донео решење по ком су домороци добили власништво над око 11 % територије и део у енергетским нафтним корпорацијама.

Становништво[уреди]

Аљаска има око 737,450 становника.[11] Половина данашњег становништва стационирана је у оквиру градског подручја Енкориџ.

Око 25 % становништва Аљаске су Индијанци, Ескими и Алеути. Највише има белих досељеника који су похрлили у тај далеки део света после 1896. када је тамо откривено злато. Највећи град је Енкориџ, а мањи градови су Фербанкс, Кечикан, Ситке и Валдес. Главни град је Џуно.

Густина насељености је 0.49 ст/km². Аљаска је најненасељенија држава САД.[12] Око 89 % становништва користи енглески језик, док се још користе и шпански, неки индо-европски језици, азијски и староседелачки језици.[13] Од вероисповести на Аљасци су присутне римокатоличка, православна, протестантска, јеврејска, мормонска, будистичка, хинду, и муслиманска религија.

Аљаска је подељена у шеснаест административно-територијалних јединица (области) (енгл. boroughs), сличних окрузима (енгл. counties) у осталим америчким савезним државама. Те области су: Бристолски залив, Денали, Енкориџ, Источни Алеути, Језеро и полуострво, Југоисточни Фербанкс, Кечикан, Кинај, Кодијак, Матануска-Суситна, Северни нагиб, Северозападна арктичка област, Ситка, Фербанксова северњача, Хејнс, Џуно.

Највећи градови[уреди]

Енкориџ
Енкориџ
Фербанкс
Фербанкс
Поредак Град Популација Џуно
Џуно
Колеџ
Кечикан
1 Енкориџ 291.826
2 Фербанкс 31.535
3 Џуно 31.275
4 Баџер 19.482
5 Ник-Фервју 14.923
6 Колеџ 12.964
7 Ситка 8.881
8 Лејкс 8.364
9 Танајна 8.197
10 Кечикан 8.050



Привреда[уреди]

Због хладне климе и релативно кратког вегетативног периода, ратарство је слабо заступљено на територији Аљаске. Период цевтања и раста траје свега 100 дана што смањује могућности за узгој бројних биљних врста, али дуги сунчани летњи дани резултују продуктиван период узгоја. Највише се узгајају кромпир, шаргарепа, салата, и купус.

Произведена храна користи се углавном унутар граница државе. За потребе стновника увози се храна из других држава. Запосленост је највећа у индустрији, и од ње се извлачи највећи приход. Индустрија се своди на експлоатацију природних ресурса, превоз и транспорт. Туризам иако је још у процесу развоја значајно доприноси економији. Људи из различитих делова света долазе да би уживали у њеним природним богатствима. На Аљасци постоји само око 500 фарми.[14]

Политика и администрација[уреди]

Застава

Аљаска није подељена на округе, али зато има организоване општине. Многи гушће насељени делови Аљаске припадају некој од 16 општина које функционишу слично окрузима, али за разлику од њих не обухватају целу територију државе. Главни град је Џуно, а државом управља гувернер Шон Парнел.

Референце[уреди]

  1. ^ „Rights and Wrongs of Jules Verne - Softpedia“. News.softpedia.com. 1. 10. 2008. Приступљено 12. 1. 2014.. 
  2. ^ Ransom, J. Ellis. 1940. "Derivation of the Word "Alaska", " American Anthropologist n.s., 42: pp. 550–551
  3. ^ Benson, Carl (2. 9. 1998.). „Alaska's Size in Perspective“. Geophysical Institute, University of Alaska Fairbanks. Archived from the original on November 25, 2007 Приступљено November 19, 2007. 
  4. ^ „NOAA Weather Radio All Hazards Information — Alaska Weather Interesting Facts and Records“ (PDF). National Oceanic and Atmospheric Administration Приступљено 3. 1. 2007.. 
  5. ^ „State Extremes“. Western Regional Climate Center, Desert Research Institute. Archived from the original on 5. 1. 2007. Приступљено 3. 1. 2007.. 
  6. ^ „Alaska Hydrology Survey“. Division of Mining, Land, and Water; Alaska Department of Natural Resources. 
  7. ^ „Alaska Facts“. Knls.org. Archived from the original on 28. 2. 2008. Приступљено 2. 6. 2010.. 
  8. ^ „Land Mammals | Our Complete Guide to Bears, Moose, Elk And More“. Alaska.org Приступљено 12. 1. 2014.. 
  9. ^ „Alaska Birds | Facts & Photos of Alaska's Bird Species“. Alaska.org Приступљено 12. 1. 2014.. 
  10. ^ „Alaska Fish | Discovery the Variety of Species in Alaska“. Alaska.org Приступљено 12. 1. 2014.. 
  11. ^ „Annual Estimates of the Population for the United States, Regions, States, and Puerto Rico: April 1, 2010 to July 1, 2012“ (CSV). 2012 Population Estimates. United States Census Bureau, Population Division. December 2012 Приступљено 24. 12. 2012.. 
  12. ^ „Resident Population Data: Population Density“. U.S. Census Bureau. 2010 Приступљено 6. 6. 2012.. 
  13. ^ American FactFinder, United States Census Bureau. „Census Bureau“. Factfinder.census.gov Приступљено 2. 6. 2010.. 
  14. ^ „Economy of Alaska including Alaska Agriculture and Manufacturing from“. Netstate.Com Приступљено 12. 1. 2014.. 

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :