БМ-14

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
БМ-14

БМ-14 са 16 лансирних цеви калибра 140 mm монтиран на камион ГAЗ-63.
БМ-14 са 16 лансирних цеви калибра 140 mm монтиран на камион ГAЗ-63.

Основне карактеристике
Земља порекла  СССР
Намена вишецевни бацач ракета
Почетак производње 1952
Уведен у употребу 1950-тих
Први корисник СССР
Брзина на путу 60 km/h
Досег 50 км km
Димензије и маса
Дужина 6,92 m
Ширина 2,3 m
Висина 2,65 m
Опрема
Главно наоружање лансер са 16 лансирних цеви калибра 140,3 mm
Мотор дизел-мотор са директним убризгавањем
Посада
Посада 3

БМ-14 (БМ – борбено возило) је совјетски вишецевни бацач ракета калибра 140 mm, који се обично монтира на камион. БМ-14 може да испаљује ракете М-14 са високо-експлозивно парчадном бојевом главом. Сличан је моделу БМ-13 Каћуша и у фазама је повучен из службене употребе и замњен савременијим моделом БМ-21 Град. Лансери су рађени у верзијама са 16 и 17 лансирних цеви. Ракете су биле максималног домета од 9,8 километара. Оруђе не одликује велика прецизност јер не поседује систем за навођење, али је изизетно ефикасно за наношење масовног артиљеријског удара. Из путујућег у борбени режим прелази за свега 1,5 до 2 минута. За испаљивање једног плотуна потребно му је од 7 до 10 секунди. Поседује 6х6 камионску шасију.[1]

Варијанте[уреди]

140mm, 16-цевни вучни лансер (РПУ-14).
  • БМ-14 (8У32) – модел са 16 цеви- (у два реда од по 8), са лансером монтираним на камиону ЗиС-151. Уведен у употребу 1952. године. Такође познат као БМ-14-16.
    • БМ-14М (2Б2) - модификовани модел, монтиран на возило ЗИЛ-157.
Soch21DSC 1025.JPG
    • БМ-14ММ (2Б2Р) – коначно унапређење , монтирана на возило ЗиЛ-131.
  • БМ-14-17 (8У35) – са 17 цеви (8+9 лансирних цеви) лансер, монтиран на возило ГАЗ-63A. Развијен 1959. године . Лансер је такође коришћен на поморским бродовима, као на пример Пројекат 1204 патролним чамцима.
  • РПУ-14 (8У38) – који носи верзију са 16-цеви, који поседује и митраљез калибра 85mm D-44 који су користиле Совјетске ваздухопловне снаге, док није замењен 122mm-ским БM-21В "Град-В".
РПУ-14

Муниција[уреди]

БМ-14 лансер и остале његове верзије могу да испаљују ракете калибра 140mm под називом M-14 серија (који се такође користи за ракете које су произвели совјети M14). Њихов минимални домет износи 3,8 km, док максимални домет износи 9,8km.

M-14 серија састоји се од при типа:

  • М-14-ОФ - једна M-14 ракета са високо-експлозивно парчадном бојевом главом опремљеном са 3,68 kg, ТНТ-а.[2]
  • М-14-Д - једна M-14 ракета са димном бојевом главом која садржи бели фосфор.
  • М-14-С - једна M-14 ракета са хемијском бојевом главом која садржи 2.2 kg бојног отрова сарин.

Оружје[уреди]

Један блок БМ-14 садржи 16 лансирних цеви, са отворима на предњем и задњем крају глатке цеви калибра 140,3 mm и дужине 1370 mm код модела БМ-14/14М/14ММ или 1100 мм за модел БМ-14-17 , који се монтира на контактне полуге и предњем и задњем затварачу. Лансирне цеви које су распоређене у два реда и причвршћене на носач који се састоји од металних гредица које се пружају између ова два реда лансирних цеви и испод њих до носача који је причвршћен на возило. Основа је постављена на ротирајући рам, заједно са механизмом за вођење и механизмом за балансирање који формирају ротирајући део инсталације. Вертикални угао померања инсталације креће се у распону од 0° до +50°, по хоризонтали — ±70° за БМ-14/14М/14ММ и ±100° за БМ-14-17; дискови за усмеравање, зупчасти пужни пар и спирални пренос - су мануелни. Окретни рам на коме се налазе лансирне цеви, ослања се на своја три вертикална ваљка и шест хоризонталних ваљака. Навођење се врши помоћу панорамског телескопа, пуњење се може вршити даљинским отпуштањем калема које се може вршити на удаљености од 60 метара од бацача.[3]

Муниција за систем БМ-14[4]
Назив ракете Индекс ГРАУ Тип ракете Дужина ракете, mm Маса ракете, kg Маса ВВ, kg Даљина гађања максимална/минимална, m Година пријама у наоружање
М-14-ОФ ОФ-949 парчадно-фугасна 1086 39,60 4,20 9800 / 1000 1952
М-14Д Д-949 димна 1051 40,28 0,33 + 3,6 (бели фосфор) 10060 / 1000 1955
М-14 н/д хемијска 1050 39,60 2,14 (Р-35) 9800 / 1000 1955

У наоружању[уреди]

  •  СССР
  •  Алжир- 48 примерака према подацима из 2010. године. [5]
  •  Авганистан- непозната количина, према подацима из 2010. године.[6]
  •  Вијетнам}}- непозната количина, према подацима из 2010. године [7], 100 система СССР је испоручио у периоду од 1965. до 1966. године.[8]
  •  Источна Немачка- непозната количина [9], која јеповучена из наоружања.[10]
  •  Египат- 32 система према подацима из 2010. године.[11]
  •  Индонезија
    • Поморска пешадија Индонезије-12 система према подацима из 2010. године.[12]
  •  Јемен- 14 система према подацима из 2010. године.[13]
  •  Камбоџа- 20 система према подацима из 2010. године.[14]
  •  Кина- 500 система произведених у Совјетском Савезу у периоду од 1955. до 1959. год.- повучено из употребе.[15]
  •  Северна Кореја- 100 система произведених у Совјетском Савезу у периоду од 1965. до 1966. год.
  •  Република Конго- непозната количина, према подацима из 2010. године.[16]
  •  Куба- непозната количина, према подацима из 2010. године [17], 100 система произведених у Совјетском Савезу у периоду од 1966. до 1967. год.
  •  Пољска- 50 система произведених у Совјетском Савезу у периоду од 1961. до 1962. год. - повучено из упоребе.[18]
  •  Сирија- 200 система произведених у Совјетском Савезу у периоду од 1961. до 1962. год. - повучено из упоребе.[19]
  •  Чехословачка- непозната количина, - повучено из употребе.[20]

Ратна употреба[уреди]

Овај систем коришћен је у могим сукобима као што су Алжирски грађански рат, Побуна у Дофару(Оман), и у рату у Авгансистану.

Референце[уреди]

  1. ^ Military Balance 2010/ International Institute for Strategic Studies. — Abingdon: Routledge, 492 p. 2010. ISBN 978-1-85743-557-3.
  2. ^ „Projectile and Warhead Identification Guide”. US National Ground Intelligence Center. Scribd.com. 1. 1. 1997. Приступљено 29. 4. 2015. 
  3. ^ Широкорад А. Б. Энциклопедия отечественного ракетного оружия 1817—2002 / Под общ. ред. А. Е. Тараса. — Мн.: Харвест, — С. 65—67. — (Библиотека военной истории). 2003. ISBN 978-985-13-0949-4.
  4. ^ Широкорад А. Б. Энциклопедия отечественного ракетного оружия 1817—2002 / Под общ. ред. А. Е. Тараса. — Мн.: Харвест, — С. 68. — (Библиотека военной истории). 2003. ISBN 978-985-13-0949-4.
  5. ^ The Military Balance 2010. — pp. 245.
  6. ^ The Military Balance 2010. — pp. 356.
  7. ^ The Military Balance 2010. — pp. 433.
  8. ^ Stockholm Internation Peace Research Institute — Arms Transfers Database
  9. ^ C. F. Foss. Artillery of the World. — Shepperton, Surrey: Ian Allan Publishing, — P. 160. — 192 p. 1974. ISBN 978-0-7110-0505-1.
  10. ^ The Military Balance 2010. — pp. 135.
  11. ^ The Military Balance 2010. — pp. 248.
  12. ^ The Military Balance 2010. — pp. 407.
  13. ^ The Military Balance 2010. — pp. 277.
  14. ^ The Military Balance 2010. — pp. 398.
  15. ^ The Military Balance 2010. — pp. 400.
  16. ^ The Military Balance 2010. — pp. 301.
  17. ^ The Military Balance 2010. — pp. 78.
  18. ^ The Military Balance 2010. — pp. 153.
  19. ^ The Military Balance 2010. — pp. 272.
  20. ^ The Military Balance 2010. — pp. 125, 159

Литература[уреди]

  • Широкорад А. Б. Энциклопедия отечественного ракетного оружия 1817—2002 / Под общ. ред. А. Е. Тараса. — Мн.: Харвест, — С. 68. — (Библиотека военной истории). 2003. ISBN 978-985-13-0949-4.
  1. The Military Balance 2010.