Арбитражна комисија Мировне конференције о Југославији

Из Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Бадентерова комисија)
Иди на навигацију Иди на претрагу

Арбитражна комисија Мировне конференције о Југославији, позната још као Бадентерова арбитражна комисија, комисија је коју је саставио Савјет министара Европске економске заједнице 27. августа 1991. године да би Мировну конференцију о Југославији обезбједила правним савјетима. Роберт Бадентер је именован за предсједника петочлане комисије, коју су чинили предсједници уставних судова држава у ЕЕЗ. Арбитражна комисија је изрекла десет мишљења о „великим правним питањима” која су покренула сукоб у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији.[1]

Чланови комисије[уреди]

Мишљења[уреди]

Између краја 1991. и средине 1993. године, Арбитражна комисија је изрекла петнаест мишљења која се односе на правна питања која проистичу из распарчавања Југославије.[2]

Мишљење бр. 1 (Распад СФРЈ)[уреди]

Питер Карингтон је 20. новембра 1991. године поставио питање, ако се неке републике одвоје од СФРЈ, која, како трде Србије и Црна Гора, да ли је она наставила да постоји, или се СФРЈ распала и све републике су равноправни насљедници СФРЈ. Комисија је одговорила 29. новембра исте године „Социјалистичке Федеративна Република Југославије је у процесу распада”.[1]

Мишљење бр. 2 (Самоопредјељење)[уреди]

Питер Карингтон је 20. новембра 1991. године поставио питање: „Да ли српско становништво у Хрватској и Босни и Херцеговини, као један од конститутивних народа Југославије, има право на самоопредјељење?” Комисија је закључила 11. јануара 1992. „да српском становништву у Босни и Херцеговини и Хрватској припадају сва права везана за мањине и етничке групе [...]” и „да републике морају да приуште припадницима тих мањина и етничких група сва људска права и основне слободе признате у међународном праву, укључујући, гдје је то могуће, право да бирају своје држављанство”.[1] Мишљење је продужило принцип uti possidetis у бившој Југославији по први пут.[3]

Мишљење бр. 3 (Границе)[уреди]

Питер Карингтон је 20. новембра 1991. године поставио питање: „Могу ли се унутрашње границе између Србије и Хрватске и између Босне и Херцеговине и Србије сматрати границима у смислу међународног права?” Примјењујући принцип uti possidetis, комисија је закључила 11. јануара 1992. да „Границе између Хрватске и Србије, Босне и Херцеговине и Србије, и евентуалних других сусједних независних држава не могу се мијењати, осим уз слободно постигнут договор” и „Осим ако није другачије договорено, бивше границе постају границе заштићене међународним правом”.[2]

Мишљење бр. 4 (Босна и Херцеговина)[уреди]

У овом мишљењу, комисији је постављено питање да ли треба признати независност Босне и Херцеговине. Комисија је одлучила да у том тренутку не би требало признати независност, јер за разлику од других република који траже независност, Босна и Херцеговина још није одржала референдум о независности.[4]

Мишљење бр. 5 (Хрватска)[уреди]

У овом мишљењу, комисија је разматрала захтјев Хрватске за признање њене независности. Комисија је одлучила да независност Хрватске не би требало да буде призната, зашто што хрватски устав није обухватио заштиту мањина коју захтијева Европска заједница. Као одговор, на ову одлуци, предсједник Хрватске је писао Роберту Бадентеру, давајући гаранције да ће овај недостатак бити отклоњен, а с обзиром на ово увјерење Европска заједница је признала Хрватску.[4]

Мишљење бр. 6 (Македонија)[уреди]

У овом мишљењу, комисија је препоручила Европској заједници да прихвати захтијев Републике Македоније за признањем, сматрајући да је Македонија дала потребне гаранције да ће поштовати људска права, међународно мир и безбједност. ЕЗ нерадо прихвата препоруке због грчког негодовања.[5]

Мишљење бр. 7 (Словенија)[уреди]

У овом мишљењу, комисија је препоручила ЕЗ да призна Словенију.

Привремена одлука[уреди]

У овој одлуци, комисија је одбацила примједбе Србије и Црне Горе на надлежности комисије који су резултирали одговорима на три питања која је пистао Питер Карингтон, што је довело до мишљења број 8, 9 и 10.

Мишљење бр. 8 (Завршетак процеса распада СФРЈ)[уреди]

У овој одлуци, комисија је одлучила да је правни процес распада СФРЈ завршен, и да стога СФРЈ више не постоји.

Мишљење бр. 9 (Закључење проблема државне сукцесије)[уреди]

У овој одлуци, комисија је разматрала начин ријешавања проблема сукцесије усљед распада СФРЈ. Одлучили су да проблем треба ријешити међународним споразумом између неколико држава насљедница, уз правичну подјелу међународних средстава и обавеза бивше СФРЈ.

Мишљење бр. 10 (Савезна Република Југославија — Србија и Црна Гора)[уреди]

У овој одлуци, комисија је одлучила да СРЈ (Србија и Црна Гора) није могла легално постати наставак СФРЈ. У одлуци стоји да Европска заједница не би аутоматски требало да призна СРЈ, него да примјени исте критеријуме као за признање других држава насталих из СФРЈ.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 Pellet, Allain (1992). „The Opinions of the Badinter Arbitration Committee: A Second Breath for the Self-Determination of Peoples” (PDF). European Journal of International Law. 3 (1): 178—185. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 29. 5. 2011. Приступљено 10. 3. 2016. 
  2. 2,0 2,1 Radan, Peter (април 2000). „Post-Secession International Borders: A Critical Analysis of the Opinions of the Badinter Arbitration Commission”. Melbourne University Law Review. 24 (1): 50—76. 
  3. ^ Harris, D. Cases and materials on International Law. 106-107
  4. 4,0 4,1 Rich, Roland (1993). „Recognition of States: The Collapse of Yugoslavia and the Soviet Union” (PDF). European Journal of International Law. 4 (1): 36—65. Приступљено 30. 11. 2011. 
  5. ^ Greece' s Macedonian Adventure: The Controversy over FYROM’s Independence and Recognition. Evangelos Kofos, Macmillan Press Ltd (UK, USA 1999), edited by James Pettifer

Спољашње везе[уреди]