Пређи на садржај

Балша Рајчевић

С Википедије, слободне енциклопедије
Балша Рајчевић
Лични подаци
Датум рођења(1941-07-23)23. јул 1941.(83 год.)
Место рођењаБеоград, Србија, Краљевина Југославија

Балша Рајчевић (Београд, 23. јул 1941) српски је академски вајар и сликар, књижевник, историчар уметности и ликовни критичар.[1][2]

Биографија

[уреди | уреди извор]

Завршио је Академију примењених уметности и Историју уметности на Филозофском факултету у Београду 1965. године. На катедри историје уметности магистрирао је 1976. године.

Има звање истакнутог уметника УЛУПУДС-а. Члан је УЛУС-а, УЛУПУДС-а, Удружења ликовних критичара Србије, Међународног удружења ликовних критичара као и Удружења књижевника Србије.

Ликовно дело

[уреди | уреди извор]

Као вајар и сликар излагао на преко 500 групних изложби у земљи и иностранству (Париз, Осло, Хелсинки, Инголштат, Падова, Каиро, Софија, Букурешт, Будимпешта итд) и 60 самосталних изложби у земљи (Београд, Загреб, Ниш, Крагујевац, Краљево...), као и у иностранству (Париз, Рим).

Изабиран на бројним селекцијским и концепцијским, као и жирираним изложбама наших познатих ликовних критичара. Дела Балше Рајчевића се налазе у власништву више модерних галерија и музеја. О његовом раду написано је више од 150 библиографских јединица.

Књижевно и публицистичко дело

[уреди | уреди извор]

Као ликовни критичар и историчар уметности објавио је шест књига и преко 800 текстова, есеја и ликовних критика.

Објавио је 40 књига поезије, прозе и есејистике. По­е­зи­ја му је за­сту­пље­на у ви­ше пе­снич­ких ан­то­ло­ги­ја и збор­ни­ка. Превођен је на енглески, француски и македонски.

Награде и признања

[уреди | уреди извор]

Рајчевић је добитник 23 ликовне награде, међу којима и неколико најугледнијих: Награде Октобарског салона у Београду (1975, 1991 и 1996); Награда Удружења ликовних уметника примењене уметности за животно дело (2003); Годишња награда КПЗ културе Београда за најуспешнију изложбу одржану у београдским галеријама (1978); Равноправна откупна награда на Југословенском бијеналу скулптуре у Мурској Соботи (1981); Златни беочуг града Београда за врхунски допринос култури и уметности града Београда (2012); Златна значка КПЗ Србије за укупан допринос српској култури и уметности и др.  ; .

У области књижевности добио је награде "Јован Скерлић" за књигу песама Речник страха (2010) и Прву награду на међународном конкурсу часописа Акт за најбољу најкраћу причу (2011),Награду "Бранко Миљковић" за песму на конкурсу Удружења књижевника Бранко Миљковић из Ниша; Прву награду "Видовдански цвет" за родољубиву песму на конкурсу Удружења потомака ратника, Пожаревац и Библиотеке "Србољуб Митић", Мало Црниће, 2017 ; Друга награда на књижевном конкурсу " Песмодари мира ", 2018; Награду на конкурсу за поезију књижевног клуба " "Звездани колодвор", Београд,2015 ; Награду за најлепши љубавни сонет на на XX јавном конкурсу љубавне " Песме над песмама", Клуб уметничких душа Мркоњић град, 2021 ; Награду за најлепши " Златни диптих " љубавних песама на XXI јавном конкурсу љубавне "Песме над песмама", Мркоњић град, 2022 и др.

Библиографија

[уреди | уреди извор]
  • За умет­ност (есе­ји и ли­ков­не кри­ти­ке), Ник­шић 1985;
  • Скулп­ту­ра То­ми­сла­ва Ка­у­зла­ри­ћа, Зе­мун 1988;
  • Мо­ли­тва ва­ја­ре­ва (пе­сме), Бе­о­град 1992;
  • Оаза у ка­љу­зи (пе­сме), Бе­о­град 1993;
  • За­нос ни­је за­блу­да (пе­сме), Бе­о­град 1994;
  • Да ли то бе­ше са­мо сан (пе­сме), Бе­о­град 1994;
  • Ти­ши­на и пу­те­ви (пе­сме), Бе­о­град 1995;
  • Пу­то­ка­зи за при­до­шли­це (пе­сме), Бе­о­град 1997;
  • Пад наш сва­ки­да­шњи (крат­ке при­че), Бе­о­град 1997;
  • Од те­о­ри­је кри­ти­ке до умет­но­сти (есе­ји и члан­ци о умет­но­сти), Бе­о­град 1997;
  • Јаг­ња­ли­шта (пе­сме), Срем­ска Ми­тро­ви­ца 1999;
  • Гла­со­ви из по­но­ра (пе­сме), Бе­о­град 2001;
  • Скри­ве­ни сми­сао ви­ђе­ног (иза­бра­не ли­ков­не кри­ти­ке 1971–2001), Бе­о­град 2001;
  • По­след­њи Хи­пер­бо­ре­јац (пе­сме), Бе­о­град 2003;
  • Опла­ки­ва­ње ла­бу­да (пе­сме), Бе­о­град 2004;
  • Од исме­ја­них му­дра­ца до упла­ше­них про­ро­ка (по­ет­ски огле­ди), Бе­о­град 2004;
  • Скулп­ту­ра Бал­ше Рај­че­ви­ћа (мо­но­гра­фи­ја), Бе­о­град 2005;
  • По­све­те (пе­сме), Бе­о­град 2006;
  • Уз­ви­ше­ни си­ла­зак (пе­сме), Бе­о­град 2006;
  • Уса­мље­ни и не­схва­ће­ни (при­че), Бе­о­град 2007;
  • Пу­то­ка­зи че­жње (пе­сме), Бе­о­град 2008;
  • Реч­ник стра­ха (пе­сме и крат­ке при­че), Бе­о­град 2009;
  • Есе­ји о умет­но­сти, Бе­о­град, 2011;
  • Уз­диг­ну­ћа у са­мо­ћи (пе­сме), Бе­о­град, 2011;
  • "Бела слика у црном раму"(Приче),Београд ,2012
  • Ни­ко и не­ко (крат­ке при­че), Бе­о­град, 2012;
  • Преобразбе (песме), Београд, 2012.
  • "Жена с камејом" (приче).Београд 2013
  • "Песник и песма" (песме), Београд,2015
  • "Случај сликара Мијушковића"(приче),2016

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Балша Рајчевић - укратко о уметнику“ (биографија и галерија), Арте
  2. ^ „Балша Рајчевић“ Архивирано на сајту Wayback Machine (5. март 2016) (био-библиографија), Свет књиге

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Скулптура Балше Рајчевића (монографија), Удружење ликовних уметника Србије, Београд, 2004.
  • Балша Рајчевић: "Певање искрено, из дубине душе" (приказ збирке песама "Није последња", Пауна Петронијевића), Вести, Ужице, од 24. децембра 2017.