Баничина

Из Википедије, слободне енциклопедије
Баничина
1-Crkva-Svetog-arhangela-Gavrila-u-Banicini 1386173720.jpg
Административни подаци
Држава  Србија
Управни округ Подунавски
Општина Смедеревска Паланка
Становништво
Становништво
 — (2011) Пад 948
Положај
Координате 44°17′17″ СГШ; 20°55′28″ ИГД / 44.288166° СГШ; 20.9245° ИГД / 44.288166; 20.9245 Координате: 44°17′17″ СГШ; 20°55′28″ ИГД / 44.288166° СГШ; 20.9245° ИГД / 44.288166; 20.9245
Временска зона UTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Надморска висина 198 m
Баничина на мапи Србије
Баничина
Баничина
Баничина на мапи Србије
Остали подаци
Позивни број 026
Регистарска ознака SP
Гроб и споменик Станоја Главаша

Баничина је насеље у Србији у општини Смедеревска Паланка у Подунавском округу. Према попису из 2011. било је 948 становника.

Историја[уреди]

Село лежи јужно од Смедеревске Паланке. Име села Баничина је остатак давнијег географског појма Баничина планина - венац брда између река Раче и Јасенице (према речнику Вука Караџића, „банити се“ значи, гордо се уздизати). Село се под именом Кошарња јавља у историјским списима први пут 1426. или 1427. године, када ово сточарско село, заједно са сточарским селом Хајлај (данашњи Церовац) деспот Стефан Лазаревић поклања челнику Радосаву - Раду Облачићу. Помиње се првих десетина 19. века у арачким списковима под именом „Кашарина“ и 1822. год. имала је само 11 кућа. У Кошарни је било царских добара која је, после ослобађања, Порта преко Београдског Велики везира издавала под закуп Србима. Од почетка 1826. год. Сва су ова добра прешла у закуп на кнеза Милоша. И кнез је овде имао трла и кошеве, по чему је настала новија легенда да је село добило име Кошарња. Заселак Кошарње је био Вишевац у време када је у њему рођен Карађорђе. После одвајања Вишевца и Мраморца, остатак Кошарње је преузео некада шири појам Баничина као име села. И после одвајања засеока Стојачка, село спада међу просторно највећа села у околини.

Године 1846. ово се насеље не зове више Кошарња, већ Баничина и тада је имало 57 кућа. По попису из 1921. год. У Баничини је било 456 кућа са 2424 становника (са засеоком Стојачком).[1]

Црква Св. Архангела Гаврила [2]је саграђена 1892. и богато је осликана фрескама, са великим иконостасом. У темељ цркве је уграђен камен од остатака старије цркве, која се налазила у долини потока Маскар испод данашње школе. У близини цркве (на месту старог гробља у долини потока испод школе, крај данашњег фудбалског игралишта) је место где је погинуо Станоје Главаш, обележено спомен плочом, а у црквеној порти је гроб са спомеником[3], у којој су смештене његове кости, пренете 20. маја 1920. године. [4]

Основна школа у Баничини је веома леп пример „школе из Буквара“ - типског решења школе, једна од око 120 таквих школа, које је краљ Александар изградио између два светска рата (оваква школа се налази на сликама у Буквару из педесетих и шездесетих година протеклог века). У близини је и Краљева спомен-чесма, подигнута 1926. године. У црквеној порти је подигнут споменик са око 85 уписаних погинулих бораца у Ослободилачким ратовима 1912. до 1918. године. На сеоском гробљу је споменик посвећен петнаесторици српских војника, погинулих у бици на брду Караула приликом повлачења 1915. године.

Порекло становништва[уреди]

Најстарије породице у селу сматрају се Станојевићи, Мијановићи и Благојевићи (Радоњићи). Благојевићи причају да су старином од Соко Бање, да су бежали „преко“ (у Банат) и да их је, при повратку за „Ђоковину“, задржао кнез Милош и овде населио. Веле да је тада овде била алија и пусто и да су у прво време чували стоку кнеза Милоша.

Остале породице досељене и по пореклу се могу овако распоредити: има 7 породица са 55 кућа досељеника непознатог порекла, 33 породице са 161 кучом динарских досељеника, 1 породица са 6 куча косовско-метохиских досељеника, 3 породице са 22 куће моравско-вардарских досељеника, 6 породица са 28 кућа шопских досељеника и 7 породица са 39 кућа тимочко-браничевских досељеника. ([5]

Демографија[уреди]

У насељу Баничина живи 940 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 41,7 година (39,9 код мушкараца и 43,6 код жена). У насељу има 332 домаћинства, а просечан број чланова по домаћинству је 3,52.

Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.

График промене броја становника током 20. века
Демографија[6]
Година Становника
1948. 1.843
1953. 1.840
1961. 1.755
1971. 1.528
1981. 1.357
1991. 1.288 1.211
2002. 1.247 1.169
Етнички састав према попису из 2002.[7]
Срби
  
1.164 99,57 %
Црногорци
  
2 0,17 %
Мађари
  
1 0,08 %
Македонци
  
1 0,08 %
непознато
  
0 0,0 %


Референце[уреди]

  1. Монографија Подунавске област 1812-1927"НапредакПанчево"(1927)
  2. Регионални завод за заштиту споменика културе Смедерево/Црква Светог арханђела Гаврила
  3. Регионални завод за заштиту споменика културе Смедерево/Гроб и споменик Станоја Главаша
  4. Подаци су узети из: „Насеља,, Књ.13. (Др. Б. М. Дробњаковић: Јасеница)
  5. "Летопис“ Места Србије и обичаји Марина (Беч 1999).
  6. „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9. 
  7. „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9. 
  8. „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7. 

Спољашње везе[уреди]