Барањска жупанија (бивша)

Барањска жупанија Comitatus Baraniensis Baranya vármegye Baranjska županija Komitat Branau
11. век / 16. век—17. век / 1918. година
Грб
Положај жупаније у бившој Угарској
Главни град	Печуј
Регија	Средња Европа
Земља	1. Краљевина Угарска 2. Хабзбуршка монархија — Краљевина Угарска 3. Аустријско царство — Краљевина Угарска 4. Аустроугарска — Угарски део Монархије 5. Краљевина Србија — Банат, Бачка и Барања 6. Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца
Површина	5.177 км2
Становништво	352.478 (1910)
Догађаји
Статус	Бивша жупанија
Историја
• Успостављено	11. век / 16. век
• Укинуто	17. век / 1918. година
Претходник Следбеник Будимски пашалук (Османско царство) Барањска жупанија (Краљевина Мађарска) Бачко-бодрошка жупанија (Краљевина СХС)

Не поистовећивати са Барањска жупанија (Мађарска).

Барањска жупанија (лат. Comitatus Baraniensis, мађ. Baranya vármegye, хрв. Baranjska županija, нем. Komitat Branau) је била жупанија, односно управна јединица средњовековне Краљевине Угарске (11—16. век), а потом и нововековне Краљевине Угарске (од краја 17. века до 1918. године). Обухватала је историјску област Барању, а управно седиште жупаније био је град Печуј. Након 1918. године жупанија је подељена на северни (мађарски) и јужни (југословенски) део, а нова граница је утврђена Тријанонским споразумом (1920). Већи део територије старе Барањске жупаније данас је у оквиру Мађарске и припада савременој Барањској жупанији, док се мањи (јужни) део налази у оквиру Хрватске.

Географија

Барањска жупанија крајем 19. века

У време Аустроугарске, Барањска жупанија се граничила са жупанијама Шомођ, Толна, Бачко-бодрошком и Вировитичком (ова последња је била у саставу Хрватске-Славоније). Жупанија се налазила у регији Барања, дуж река Дунав и Драва. 1910. године је површина жупаније износила 5.176 km².

Историја

Барањска жупанија 1370. године.

За више информација погледајте: Историја Барање

Жупанија је формирана у 11. веку као једна од жупанија Угарске и првобитно је обухватала подручја са обе стране реке Драве (данашњу Барању и део данашње Славоније). Након османског освајања у 16. веку, жупанија престаје да постоји, а овде се формира Мохачки санџак, административна јединица Османског царства.

Крајем 17. века, ово подручје постаје део Хабзбуршке монархије, а Барањска жупанија се обнавља у оквиру Краљевине Угарске. Нова жупанија је, међутим, за разлику од средњовековне, обухватала само подручја на левој обали Драве, а такво стање је остало на снази све до 1918. године.

Подела

У завршној фази Првог светског рата, када је широм Краљевине Угарске дошло до друштвених превирања, у Будимпешти је 31. октобра 1918. године извршен политички преврат, што је убрзало процес распада Аустроугарске монархије. Недуго након аустроугарске капитулације (4. новембар) и склапања Београдског примирја (13. новембар), највећи део Барањске жупаније запосела је војска Краљевине Србије, док су само најсевернији делови остали под мађарском влашћу. У међувремену је 16. новембра у Будимпешти проглашено укидање монархије и стварање Мађарске Народне Републике, чиме је историјска Краљевина Угарска престала да постоји.

Пошто је већ 25. новембра (1918) на Великој народној скупштини у Новом Саду проглашено уједињење Баната, Бачке и Барање са Србијом, запоседнути део Барањске жупаније са седиштем у Печују интегрисан је у привремени систем управе који је на том подручју успостављен под влашћу новостворене Краљевине СХС.

У исто време, у преосталом (најсевернијем) делу Барањске жупаније, изван зоне запоседнуте од стране војске Краљевине СХС, наставила је да функционише мађарска власт. Такво стање је трајало до склапања Тријанонског споразума (1920), када је централни део жупаније са Печујем враћен под мађарску власт, док је крајњи јужни део (око 1163 km²) трајно припао Краљевини СХС.

Одредбе Тријанонског споразума спроведене су у дело тек током 1921. године, услед закашњења због покушаја формирања Барањско-бајске републике, након чега је мађарски део жупаније, са седиштем у Печују, наставио да постоји као савремена Барањска жупанија у Краљевини Мађарској, док је јужни део у Краљевини СХС накратко наставио да функционише као југословенска Барањска жупанија, са два среза (Дарда и Батина), који су недуго потом прикључени Бачко-бодрошкој жупанији (1923), чиме је у административном систему Карљевине СХС престала да постоји Барањска жупанија.

Демографија

Говорни језици, 1910. године:

• мађарски = 199.659 (56,6%)
• немачки = 112.297 (31,9%)
• српски = 13.048 (3,7%)
• хрватски = 10.159 (2,9%)

Религија, 1910. године:

• Католици = 272.866 (77,4%)
• Калвинисти = 41.201 (11,7%)
• Лутерани = 14.617 (4,2%)
• Православни = 14.114 (4,0%)
• Јевреји = 8.828 (2,5%)

Управна подела

Почетком 20. века, управна подела Барањске жупаније била је следећа:

Срез
Срез	Седиште
Брањин Врх	Дарда
Хеђхат	Шашд
Мохач	Мохач
Печуј	Печуј
Печварад	Печварад
Шиклош	Шиклош
Сентлоринц	Сентлоринц
Градови — срезови
Печуј

Види још

• Историја Барање
• Банат, Бачка и Барања

Литература

• Димић, Љубодраг (2001). Историја српске државности. 3. Нови Сад: Огранак САНУ. 
• Ивић, Алекса (1929). Историја Срба у Војводини. Нови Сад: Матица српска. 
• Касаш, Александар (2002). „Mађарска у 20. веку”. Историја Мађара. Београд: Clio. стр. 530—616. 
• Кризман, Богдан (1967). „Београдско примирје од 13. новембра 1918.”. Зборник за друштвене науке. 47: 111—134. 
• Mitrović, Andrej (1975). Razgraničenje Jugoslavije sa Mađarskom i Rumunijom 1919-1920: Prilog proučavanju jugoslovenske politike na Konferenciji mira u Parizu. Novi Sad: Institut za izučavanje istorije Vojvodine. 
• Хорват, Александар (2013). Барања 1918-1922. Нови Сад: Мало историјско друштво. 
• Хорват, Александар (2018). „Барања у време новосадске Велике народне скупштине и стварања југословенске државе 1918. године” (PDF). Култура: Часопис за теорију и социологију културе и културну политику. 159: 93—110.