Пређи на садржај

Баријум-карбонат

С Википедије, слободне енциклопедије
Баријум-карбонат
Називи
Други називи
витерит
Идентификација
3Д модел (Jmol)
ChemSpider
ECHA InfoCard 100.007.426
MeSH Barium+carbonate
UNII
  • InChI=1S/CH2O3.Ba/c2-1(3)4;/h(H2,2,3,4);/q;+2/p-2 ДаY
    Кључ: AYJRCSIUFZENHW-UHFFFAOYSA-L ДаY
  • InChI=1/CH2O3.Ba/c2-1(3)4;/h(H2,2,3,4);/q;+2/p-2
  • [Ba+2].[O-]C(=O)[O-]
Својства
BaCO3
Моларна маса 197,336 g/mol
Агрегатно стање бели кристал
Густина 4,2865 g/cm3, основно
Тачка топљења 811 °C
Тачка кључања 1555 °C
Уколико није другачије напоменуто, подаци се односе на стандардно стање материјала (на 25°C [77°F], 100 kPa).
Референце инфокутије

Баријум-карбонат је неорганско хемијско једињење хемијске формуле BaCO3.

Добијање

[уреди | уреди извор]

Јавља се у природи у виду минерала витерита, али се може добити индустријским путем из барита.[3]

Историјат

[уреди | уреди извор]

Минерал витерит је назван према Виљему Витериту који је 1784. утврдио да је хемијски различит од баријум-сулфата. Витерит кристалише у орторомбичном кристалном систему.[3]

Својства

[уреди | уреди извор]

То је бео прах, који подсећа на креду. Нерастворан је у води, мада се у малој мери раствара у присуству вишка угљен-диоксида. Реагује са киселинама дајући растворљиве баријумове соли[3]:

BaCO3(s) + 2 HCl(aq) → BaCl2(aq) + CO2(g) + H2O(l)

Са сумпорном киселином слабо реагује.[3]

Особина Вредност
Партициони коефицијент[4] (ALogP) -2,0
Растворљивост[5] (logS, log(mol/L)) 1,3
Поларна површина[6] (PSA, Å2) 153,4

Употребљава се за справљање отрова за пацове, керамике и цемента.[3]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Li Q, Cheng T, Wang Y, Bryant SH (2010). „PubChem as a public resource for drug discovery.”. Drug Discov Today. 15 (23-24): 1052—7. PMID 20970519. doi:10.1016/j.drudis.2010.10.003.  уреди
  2. ^ Evan E. Bolton; Yanli Wang; Paul A. Thiessen; Stephen H. Bryant (2008). „Chapter 12 PubChem: Integrated Platform of Small Molecules and Biological Activities”. Annual Reports in Computational Chemistry. 4: 217—241. doi:10.1016/S1574-1400(08)00012-1. 
  3. ^ а б в г д Паркес, Г. Д. & Фил, Д. 1973. Мелорова модерна неорганска хемија. Научна књига. Београд.
  4. ^ Ghose, A.K.; Viswanadhan V.N. & Wendoloski, J.J. (1998). „Prediction of Hydrophobic (Lipophilic) Properties of Small Organic Molecules Using Fragment Methods: An Analysis of AlogP and CLogP Methods”. J. Phys. Chem. A. 102: 3762—3772. doi:10.1021/jp980230o. 
  5. ^ Tetko IV, Tanchuk VY, Kasheva TN, Villa AE (2001). „Estimation of Aqueous Solubility of Chemical Compounds Using E-State Indices”. Chem Inf. Comput. Sci. 41: 1488—1493. PMID 11749573. doi:10.1021/ci000392t. 
  6. ^ Ertl P.; Rohde B.; Selzer P. (2000). „Fast calculation of molecular polar surface area as a sum of fragment based contributions and its application to the prediction of drug transport properties”. J. Med. Chem. 43: 3714—3717. PMID 11020286. doi:10.1021/jm000942e. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]