Бартолинијева жлезда

С Википедије, слободне енциклопедије
Бартолинијева жлезда
Skenes gland.jpg
Женски генитални органи
Детаљи
Прекурзорурогенитални синус
Артеријаспољна пудендална артерија[1]
Нервилиоингвинални нерв[1]
Лимфаповршински ингвинални лимфни чворови
Идентификатори
Латинскиglandula vestibularis major
MeSHD001472
TAA09.2.01.016
FMA9598
Анатомска терминологија

Бартолинијеве жлезде су парне алвеоларне жлезде величине грашка[2] које се налазе мало позади у лево и десном од отвора вагине.[3] Они луче слуз за подмазивање вагине и пандан су Куперовим (Cowper’s) булбоуретралним жлездама код мушкараца. И, док су Бартолинијеве жлезде смештене у површинској перинеалној врећици код жена, булбоуретралне жлезде код мушкарца налазе се у дубокој перинеалној врећици. Дужина изводног канала бертолинијевих жлазда који се отварају у навикуларној јами, је 1,5 до 2,0 цм .[3]

Канали бертолинијевих жлезда су упарени и отварају се на површини вулве.

Синоними[уреди | уреди извор]

Бартолинијеве жлезде - Бартолинове жлезде - Веће вестибуларне жлезде

Историја[уреди | уреди извор]

Бартолинове жлезде је први пут описао у 17. веку дански анатом Каспар Бартолин Млађи (1655–1738).[4][5] Неки извори своје откриће погрешно приписују његовом деди, теологу и анатому Каспару Бартолинију Старијем (1585–1629).[6]

Ембриологија[уреди | уреди извор]

Бартолинијева анатомија

Током ембрионалног развоја Бартолинијеве жлезде се развијају из урогениталног синуса.

Анатомија[уреди | уреди извор]

Бартолинијеве жлезде су јајоликог облика, дужине 1,5 цм и ширине 0,5 цм. Налазе се између вагине и припоја клиториса , који их делимично покрива.  Изводни канал сваке жлезде дугачак је 1,5-2 цм и отвара се бочно до вагиналног отвора, у лабиохименалном жлебу / вагиналном предсобљу ) вулве.

Исхрањује их крвљу спољашња пудендална артерија.

Лимфна дремнажа врши се преко површинске ингвиналне и карличне ганглије.

Инервацију обезбеђује пудендални живац .

Физиологија[уреди | уреди извор]

Бартолинове жлезде луче слуз да би обезбедиле вагинално подмазивање током сексуалног узбуђења.[5][7] Течност која благо влажи лабијални отвор вагине, служи да контакт са овим осетљивим местом на женским гениталијама учини угоднијим.[8]

Течност из Бартхолинијевих жлезда комбинује се са осталим вагиналним секретима као „течност за подмазивање“ у количини од око 6 грама дневно и садржи високе концентрације калијума и ниске концентрације натријума у ​​односу на крвну плазму, и благо је кисела пХ од 4,7.[9]

Клиничка патологија[уреди | уреди извор]

Као и друге жлезде у телу бартхолинијеве жлезде могу да се зачепе и упале што резултира болом.[8] Ово стање је познато као бартолинитис или Бартолинова циста.[10][5] Бартолинова циста због ограничене дренажа може да се зарази и тада формира апсцес.

Аденокарцином жлезде је редак, а бенигни тумори и хиперплазија су још ређи.[11] Карцином жлезде је ретка малигна болест која се јавља код 1% карцинома вулве.[4] На ово можда утиче присуства три различите врсте епителног ткива.[12] Упала Бартолинијевих жлезда може понекад бити слична цистокели.

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б „Greater Vestibular (Bartholin) gland”. Stanford. Архивирано из оригинала на датум 2. 6. 2012. Приступљено 4. 6. 2018. 
  2. ^ Muralidhar, Prahalad & Daftary 2015, стр. 1–16
  3. ^ а б Manual of Obstetrics. (3rd ed.). Elsevier. pp. 1-16. ISBN 9788131225561.
  4. ^ а б Heller, Debra S.; Bean, Sarah (2014). "Lesions of the Bartholin Gland". Journal of Lower Genital Tract Disease. 18 (4): 351–357. doi:10.1097/LGT.0000000000000016. ISSN 1089-2591.
  5. ^ а б в Lee, M. Y; Dalpiaz, A; Schwamb, R; Miao, Y; Waltzer, W; Khan, A (2015). "Clinical Pathology of Bartholin's Glands: A Review of the Literature". Current Urology. 8 (1): 22–25.
  6. ^ C. C. Gillispie (ed.): Dictionary of Scientific Biography, New York 1970
  7. ^ Chrétien, F.C.; Berthou J. (September 18, 2006). "Crystallographic investigation of the dried exudate of the major vestibular (Bartholin's) glands in women". Eur J Obstet Gynecol Reprod Biol. 135 (1): 116–22. doi:10.1016/j.ejogrb.2006.06.031. PMID 16987591.
  8. ^ а б „Discovery Health :: Bartholin Gland”. web.archive.org. 2008-08-04. Приступљено 2021-03-16. 
  9. ^ Pastor Z, Chmel R (2017). "Differential diagnostics of female "sexual" fluids: a narrative review". International Urogynecology Journal. 29 (5): 621–629. doi:10.1007/s00192-017-3527-9. PMID 29285596. S2CID 5045626.
  10. ^ Lee, MY; Dalpiaz, A; Schwamb, R; Miao, Y; Waltzer, W; Khan, A (May 2015). "Clinical Pathology of Bartholin's Glands: A Review of the Literature". Current Urology. 8 (1): 22–5. doi:10.1159/000365683. PMC 4483306. PMID 26195958
  11. ^ Argenta PA, Bell K, Reynolds C, Weinstein R (Oct 1997). "Bartholin's gland hyperplasia in a postmenopausal woman". Obstetrics & Gynecology. 90 (4 part 2): 695–7. doi:10.1016/S0029-7844(97)00409-2. PMID 11770602. S2CID 8403143.
  12. ^ Heller, Debra S.; Bean, Sarah (2014). "Lesions of the Bartholin Gland". Journal of Lower Genital Tract Disease. 18 (4): 351–357.
  13. ^ Omole, Folashade; Simmons, Barbara J.; Hacker Yolanda (2003). "Management of Bartholin's duct cyst and gland abscess". American Family Physician. 68 (1): 135–40. PMID 12887119.
  14. ^ Clinical gynecologic oncology, Phillip Saia, editor. Chapter 8, Invasive Cancer of the Vulva, Jeanne M. Schilder, and Frederick B. Stehman. Pages 219-244. Elsevier/Saunders.(2012). ISBN 978-0-323-07419-3; Access provided by the University of Pittsburgh.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Star of life.svgМолимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).