Бартоломео Кристофори

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Бартоломео Кристофори
Bartolomeo Cristofori.jpg
Портрет Бартоломеа Кристофорија из 1726. године. Оригинал је изгубљен у Другом светском рату.
Пуно имеБартоломео Кристофори ди Франческо
Датум рођења(1655-05-04)4. мај 1655.
Место рођењаПадова
  Млетачка република
Датум смрти27. јануар 1731.(1731-01-27) (75 год.)
Место смртиФиренца
  Млетачка република

Бартоломео Кристофори ди Франческо (итал. Bartolomeo Cristofori di Francesco; Падова, 4. мај 1655Фиренца, 27. јануар 1731) је био италијански произвођач музичких инструмената. Најпознатији је по томе што се сматра изумитељем клавира, инструмента са диркама код којег се тон производи ударима филцем прекривеног чекића о металну затегнуту жицу. Један од примерака клавира који је направио Кристофори чува се у Музеју Метрополитен у Њујорку, док се други налазе у Лајпцигу и Риму.

Биографија[уреди]

Доступни извори о Кристофоријевом животу укључују записе о његовом рођењу и његовој смрти, два тестамента, рачуне које је подносио својим послодавцима, те један интервју који је обавио италијански писац и критичар Шипионе ди Мафеи. Од осталих докумената сачуване су неке Мафеине белешке и објављени новински чланци.

Кристофори је рођен у Падови, у Млетачкој републици. О његовом раном животу зна се веома мало. Причало се да је радио као шегрт великог произвођача виолина Никола Аматија, и то на основу појављивања Кристофоријевог имена у записима пописа становништва из 1680. године; у попису је писало да је „Кристофаро Бартоломеи” (итал. Christofaro Bartolomei) живио у кући Аматија у Кремони. Међутим, како истиче њујоршки произвођач виолина Стјуарт Поленс,[1] Кристофаро никако није могао да буде Бартоломео Кристофори, јер се у попису из 1680. наводи да Кристофари има 13 година, док је Бартоломео Кристофори — према сачуваној крштеници — у то време имао 25 година. Поленс такође износи и чврсте (често непобитне) доказе који доводе у питање аутентичност неких од виолончела и других инструмената за чији се настанак везује Кристофоријево име.[2]

Можда најважнији догађај из Кристофоријевог живота јесте први о ком постоји запис: 1688. године, с навршене 33 године живота, Кристофори почиње да ради на двору Фердинанда де Медичија, великог војводе Тосканског и једног од чланова лозе славне банкарске породице Медичи, која је Фиренцом владала од 14. до 18. века. Тоскана је у то доба још била мала независна држава.

Није познато како је Фердинандо запослио Кристофорија, али се са сигурношћу зна да је 1688. године кнез путовао у Венецију на карневал који се тада одржавао. То би могло да значи да је упознао Кристофорија при проласку кроз Падову на путу кући, али доказа за то нема. Фердинандо је тражио новог мајстора који би се бринуо о бројним дворским музичким инструментима, јер је претходни умро непосредно пред кнежев пут. Било како било, чини се као сасвим могуће да је принц желео да доведе Кристофорија не само као слугу и мајстора, него баш као изумитеља музичких инструмената. Било би помало чудно да се код Кристофорија до 33. године није испољила иновативност која га је касније прославила.

Смрт[уреди]

Кристофори је умро у Фиренци, 27. јануара 1731. године. Тачан узрок смрти није познат.

Кристофоријеви клавири[уреди]

Тачан број клавира које је направио Бартоломео Кристофори није познат. Само су три, међутим, сачувана до данас, а датирају из двадесетих година 18. века:

  • Клавир из 1720. године, који се налази у Музеју Метрополитен у Њујорку, накнадно су дорађивали каснији произвођачи; облоге кућишта замењене су 1938. године, а 54-октавни распон померен је за отприлике половину октаве, од F', G', A'—c' до
    C—f
    . Иако је клавир и данас исправан, према речима произвођача музичких инструмената Дензила Рајта „његово оригинално стање је неповратно изгубљено”, а немогуће је да се изнађе начин на који би се клавир обновио и звучао као онда кад је био нов.[3]
  • Клавир из 1722. године налази се у Националном музеју музичких инструмената у Риму. На њему је било могуће свирати у распону од четири октаве (C—c³), а имао је и una corda педал (леви педал који се користи за постизање меког и баршунастог звука). Овај клавир су оштетили црви, тако да данас није у исправном стању.
  • Клавир из 1726. године чува се у Музеју музичких инструмената Лајпцишког универзитета. Има распон од четири октаве (C—c³) као и клавир из 1722. године, са уграђеним una corda педалом. На том инструменту није могуће свирати, али су сачувани трајни снимци звука који је производио.[3]

Сва три интрумента носе исти латински натпис:

BARTHOLOMAEVS DE CHRISTOPHORIS PATAVINUS INVENTOR FACIEBAT FLORENTIAE [датум],

уз датум исписан римским бројевима. Значење натписа је следеће: „Бартоломео Кристофори од Падове, изумитељ, израдио [клавир] у Фиренци на дан... [датум].”

Сачувани инструменти[уреди]

Девет инструмената сачуваних до данас приписује се Кристофорију,[4] а они укључују:

Међу инструментима који датирају из позног периода Кристофоријевог живота вероватно има и оних које је израдио његов помоћник Ђовани Ферини, који је наставио са израдом клавира и после Кристофоријеве смрти, користећи исту конструкцију.

Референце[уреди]

  1. ^ Pollens 1995, стр. 49—51
  2. ^ Pollens 1995, стр. 51.
  3. 3,0 3,1 Рајт 2006, стр. 635
  4. ^ Број је узет из Kottick-а (2003, стр. 211), који наводи осам инструмената, али мало пре тога пише како је откривен и девети, вални спинет из 1690. године.
  5. 5,0 5,1 Ван дер Меер. (2005). стр. 275.
  6. ^ Котик и Луктенберг. (1997). стр. 99.

Литература[уреди]

  • (на језику: италијански) Fabbri, M. (1964). »Nuova luce sull'attivita fiorentina di Giacomo Antonio Perti, Bartolomeo Cristofori e Giorgio Federico Haendel Valore storico e critico di una Memoria di Francesco M Mannucci.« Chigiana. pp. 143—190. [Извор данас сумњивог Манучијевог дневника...]
  • (на језику: немачки) Furnari, A. & Vitali, C. (1991). »Handels Italienreise neue Dokumente, Hypothesen und Interpretationen« Gottingen Handel-Beitrage. Kassel
  • (на језику: италијански) Gai, Vinicio (1969). »Gli strumenti musical della orte Medicea e il Museo del Conservatorio 'Luigi Cherubini' di Firenze« (у преводу на српски: »Музички инструменти Медичијевог суда и музеја конзерваторије у Фиренци Луиђија Керубинија«). Florence. pp. 6—22.
  • (на језику: енглески) Good, Edward (2005). »What did Cristofori call his invention?« Early Music. 33-1. стр. 95—97.
  • Hubbard, Frank (1967). Three Centuries of Harpsichord Making. Cambridge, MA: Harvard University Press. ISBN 978-0-674-88845-6. 
  • Kottick, Edward (2003). A history of the harpsichord. Bloomington: Indiana University Press. ISBN 978-0-253-34166-2. 
  • Kottick, Edward; Lucktenberg, George (1997). Early Keyboard Instruments in European Museums. Bloomington, Indiana University Press. 
  • (на језику: енглески) Montenari, Giuliana (1991). »Bartolomeo Cristofori: A list and historical survey of instruments« Early Music
  • (на језику: енглески) O'Brian, Michael. Bartolomeo Cristofori. Чланак у New Grove Dictionary of Music and Musicians, доступан и као веб-сајт за плаћање, те у школским библиотекама.
  • Pollens, Stewart (1991). „Three Keyboard Instruments Signed by Cristofori's Assistant, Giovanni Ferrini”. 'The Galpin Society Journal (44): 77—93. 
  • Pollens, Stewart (1995). The Early Pianoforte. Cambridge University Press. 
  • Parakilas, James (1999). Piano Roles: Three Hundred Years of Life with the Piano. Yale University Press. ISBN 978-0-300-08055-1. 
  • Restle, Conny (1991). Bartolomeo Cristofori und die Anfänge des Hammerclaviers. Munich: Editio Maris. 
  • (на језику: енглески) Pianoforte. Чланак у New Grove Dictionary of Music and Musicians, доступан и као веб-сајт за плаћање, те у школским библиотекама.
  • (на језику: енглески) Vogel, Benjamin (2003). »Action« Robert Palmieri, ed. The Piano: An Encyclopedia. Routledge
  • (на језику: енглески) Wraight, Denzil (2006). »Recent approaches in understanding Cristofori's fortepiano« Early Music. 34. стр. 635—644.
  • (на језику: италијански) Puliti, Leto (1874). »Della vita del Serenissimo Ferdinando dei Medici Granprincipe di Toscana e della origine del pianoforte«. Atti dell'Accademia del R. Istituto musicale di Firenze. 12. pp. 92—240.

Спољашње везе[уреди]