Бар Кохбин устанак

Бар Кохбин устанак
Део Јеврејско-римских ратова
Приказ Симон бар Кохбе на споменику у Израелу
Време 132 — 136. Место Јудеја, Римско царство, Узрок Изградња паганског светишта на месту некадашњег Јерусалимског храма, забрана обрезивања од стране цара Хадријана. Исход Римска победа. Одвођење већине Јевреја Јудеје у ропство, масакр многих Јевреја, гушење политичке и верске аутономије Јевреја, прогон Јевреја из Јерусалима и преименовање провинције у Сирију Палестину.
Сукобљене стране
Римско царство	Јевреји из Јудеје
Команданти и вође
Хадријан, Тинејус Руфус, Секст Јулије Север, Публикус Марцелјус, Т. Хетерјус Непос, К.Лолјус Урбикус,
Јачина
60.000-120.000	300.000 јеврејских војника + 100. 000 милиције.
Жртве и губици
велики	580.000 Јевреја убијено (огромни губици међу цивилима), 50 утврђених градова и 985 села разорено (по Касију Диону).

Бар Кохбин устанак 132–136; (хебр. מרד בר כוכבא) је назив за трећи и последњи велики устанак Јевреја против римске власти у тадашњој провинцији Јудеја и посљедњи од јеврејско-римских ратова. Име је добио по свом покретачу и команданту устаничких снага, Симону бар Кохби који је себе називао Месијом, односно херојском личношћу која ће обновити Израел.

Побуњеници, предвођени Симоном бар Кохбом, основали су независну јеврејску државу која је трајала више од три године. Побуну су на крају угушили Римљани, што је резултирало скоро потпуним исељавањем становништва у самом делу Јудеје, као и масовним убиствима, широко распрострањеним ропством и расељавањем.

Назив

Устанак је такође познат под називима Бетански рат, Други јеврејско-римски рат и Други јеврејски устанак, односно Трећи јеврејско-римски рат и Трећи јеврејски устанак (ако се међу јеврејско-римске ратове као други рачуна Китосов рат 115 - 117).

Избијање устанка

Негодовање према римској власти и националним тежњама остало је велико у римској провинцији Јудеји након Првог јеврејског устанка. Око 130. године нове ере, цар Хадријан планирао је да обнови Јерусалим као Елију Капитолину, римску колонију посвећену Јупитеру, угасивши наде за обнову Храма. Ово је можда било праћено забраном обрезивања, иако се мишљења научника разликују око тога да ли је претходило побуни или је уследило као казна. Ове мере су подстакле припреме за герилску кампању, укључујући изградњу подземних комплекса у селима. Симон бар Кохба је проглашен за насија (принца) Израела, а његова администрација је издала стандардизоване тегове и сопствени ковани новац.

Ток устанка

Устаници су накратко имали успеха, па су успоставили независну јеврејску државу Израел у деловима Јудеје. По предању, Бар Кохба је кажњавао хришћане јер га нису признавали за месију. Након само две године огромна римска је војска успела да угуши устанак и поновно успоставити римску власт. Око 135. године, када су Римљани заузели град Бефер, Бар Кохба је убијен а његова глава је пренета у римски логор. Након тога Римљани су забранили Јеврејима да се враћају у Јерусалем, осим за време светковина Тиша беава.

„"Тако запустеше јеврејски градови. Нико од старих житеља не остаде, а на њихово место дођоше страни народи. Ту је затим подигнут римски град са другим именом; њега су звали Елија у част императора Елија Адријана."“ (Јевсевије)

Разарања су била стравична. По речима Диона Касија (69, 14) онда је страдало до 580 хиљада Јевреја, који су ухваћени са оружјем у руци, осим оних које је поморила глад и болест. Срушено је 50 градова и 985 јеврејских села.

Последице

Последице рата, укључујући одбијање јеврејских хришћана да прихвате Бар Кохбу као месију, су имале значајну улогу у издавајању хришћанства као религије битно различите од јудаизма. Након рата, патријарси Јерусалима више нису потицали "од оних из обрезања", тј. од Јевреја. Старешине Цркве које су после разарања Јерусалима носили звање епископа тог града су живели у Пели.

Види још

• Елија Капитолина