Батања

Из Википедије, слободне енциклопедије
Battonya
Административни подаци
Држава  Мађарска
Регија Регија велике јужне равнице
Жупанија Бекеш (жупанија)
Становништво
Становништво
 —  6447
 — густина 44,23/km2
Положај
Координате 46°17′00″ СГШ; 21°01′00″ ИГД / 46.2833333° СГШ; 21.0166667° ИГД / 46.2833333; 21.0166667Координате: 46°17′00″ СГШ; 21°01′00″ ИГД / 46.2833333° СГШ; 21.0166667° ИГД / 46.2833333; 21.0166667
Временска зона UTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Површина 145,77 km2
Battonya на мапи Мађарска
Battonya
Battonya
Battonya на мапи Мађарска
Остали подаци
Поштански број 5830
Позивни број 68

Батања (мађ. Battonya, рум. Bătania) је мањи град у жупанији Бекеш у Мађарској. По последњем попису из 2001. године Батања има 6.447 становника.

Географске одлике[уреди]

Насеље Батања се налази у источној Мађарској, близу границе са Румунијом. Град се налази у Поморишју, које је некада имало бројну српску популацију. Батања је позната по присутности српске мањине, некада знатно бројније, а данас и даље присутне (5,1% по датом попису). Атар насеља обухвата 46,34 km2.

Историја[уреди]

Батањска црква

Најстарији остаци насеља потичу 11. века. Отоманске власти, које су владале овим делом Паноније током 16. и 17. века, населиле су Србе на овом месту 1718. године. По потпадању места под хабзбуршку власт у Батању се насељавају и Мађари, Румуни и Словаци и тако Батања постаје вишенародна. Срби су били већина у насељу до средине 19. века. Мојсије Лудајић је био крајем 19. века један од велепоседника у Батањи.

По државном шематизму православног клира у Угарској из 1846. године види се да је православна парохија основана и матичне књиге се воде од 1794. године. Срби су своју цркву изградили 1778-1779. године. Храм је посвећен Рођењу Пресвете Богородице (Мала Госпојина). Претплатнички пункт за набавку српске књиге у Батањи су 1841. године чинили угледни Срби грађани: Константин Георгијевић парох, батањски капелани Синесије Петровић и Јован Надашки, Арон Сабо биров и месни школски управитељ, Михаил Сабо трговац и арендатор от Башараге, Мата Поповић земљеделац и ешкут, Емануил Марић перцептор, Арон Рацков црквени тутор, Радоја Пандак црквени син, итд. Године 1846. у Батањи је било 3464 православне душе, а чинодејствовало је неколико свештеника. Били су то пароси Константин Георгијевић, Георгије Георгијевић и Нићифор Божидар, затим помоћник парохијски или капелан Синесије Петровић и ђакон Леонтије Петровић. Батања се јавља 1847. године као пренумерантски пункт за набавку српске књиге. На списку купаца води се ко су угледни становници места. Ту се налазе свештеници - оба Георгијевића и Леонтије Петровић, затим адвокати - Павао и Георгије Сабо, кметови општински (поротници) Јаков Панић и Арон Георгијевић, црквењак Радивој Пандак и Јован Павловић ислужени стражмештер.[1] Канонска подела између Срба и Румуна довела је 1868. године, до преласка Батање и других парохија, из арадске (која је постала румунска) у суседну темишварску епархију. Години 1869. у Батањи су се Румуни из места оделили од српске заједнице. Истакао се том приликом Србин, свештеник Леонтије Поповић, који је за српску ствар, приложио својих 1000 ф. Сматрало се 1893. године у једном црквеном извештају да Батања спада у најјаче и најимућније српске црквене општине у Поморишју. Месни стари парох Арсеније Божидар, рођени Батањац (1818-1896) "преселио се у вечност" фебруара 1896. године. Од како је 1847. године запопљен, служио је непрекидно у цркви родног места. Прво је био десет година капелан, а затим изабран за пароха у Батањи и чинодејствовао јш пуних 39 година. Црквено-општинске ствари су 1896. године биле у нереду, манипулисало се на лош начин овлашћењима, па је наредбом виших власти морао бити изабран нови ваљани председник те општине. Расписан је маја 1897. године конкурс за капелана у батањској парохији четврте платежне класе. Поп Леонтије Поповић је и даље, 1897. године у Батањи, као протопрезвитер, и бунио се због расписаног стечаја за капелана и администратора у упражњеној другој парохији. Стари прота Леонтије умро је августа 1900. године у родном месту Батањи, где је и радио. Родио се 1822. године у батањској старој свештеничкој породици; попови су били пре њега — прандеда, деда и отац. Као већ ђакон батањски, рукоположен је пред мађарску буну 1847. године и дотад служио као свештеник. Био је добар проповедник, дугогодишњи члан конзисторије. Одликован је правом ношења црвеног појаса 1870. године и тада је и именован за протонамесника Арадског протопрезвирата.[2] После смрти старог пароха расписан је стечај за стално попуњење упражњеног места пароха. Јован Сувајчџић је био парох у Батањи 1898. године, и добијао је припомоћ од епархије. Михајло Пандуровић је био 1906. године капелан у батањској парохији. Он је 1898. године постављен за личног помоћника старог пароха Леонтија Петровића, а 1901. године једногласно изабран од администратора — за јереја. Биће он у Батањи и 1910. године, када се помиње као кандидат Српске народне самосталне странке за посланика, новог сазива Црквено-народног сабора у Карловцима. Он је требао да представља арадски и сент-миклушки срез. Свештеник у Батањи, која припада Арадском протопрезвирату, 1907. године је био Јефта Петровић, који се ту налазио као лични капелан од 1891. године. Поп Јефтимије Петровић је рукоположен 1891. године и постављен за личног парохијског помоћника у Батању. Касније, док је био и привремени парох у Батањи 1898. године, дато му је и да буде администратор у Нађлаку.

Почетак рада српске православне вероисповедне школе датиран је 1793. године. Батањски биров (кнез) Арон Сабо је био у исто време и општински школски управитељ. Купац српске књиге је 1841. године био Стефан Лунгуловић. Године 1846-1847. у батањској вероисповедној народној школи има 39 ђака, које учи поменути Стефан Лунгуловић. Учитељ Василије Симоновић из Батање је 1860. године био претплатник новосадског српског листа.[3] Декрет о сталном намештењу дат је 1882. године учитељици Олги Стојановић, која ради у Батањи. Стеван Вукадиновић је месни учитељ био је 1882. године на течају мађарског језика у Сегедину. Важио је за спремног учитеља и доброг организатора који 1894. године председник учитељског збора у Поморишју. Јуна 1897. године расписан је стечај за место учитеља првог и другог разреда, у српској вероисповедној мушкој школи у месту. У поновљеном конкурсу 1898. године, види се да је реч о "новоустановљеној" вероисповедној мушкој школи" Један извештач примећује 1898. године да и у Батањи раде изванредни учитељи у сваком погледу, и да се по томе може мерити са градовима. Те године један од учитеља у месту био је Душан пл. Јован Которач. Батањска школа је нормирана 1907. године да има четири учитељска места. Учитељско тело у Батањи 1907. године чине: Стеван Вукадиновић (од 1882. ту и 1912), Душан Ћирић (ту и 1912), Олга Вукадиновић (рођ. Стојановић)(од 1882) и Милка Лунгулова-Пандовљева (положила учитељски испит 1899. у месту од тад).[4] Супружници учитељи Вукадиновић су се истицали у свом раду па је епархијска власта тражила извештај о њима из Батање, намеравајући да им да похвалне дипломе. У Батањи је постојала (1907) и Државна основна и шегртска школа, у којој је српски парох био катихета. У српској вероисповедној школи због тескобних учионица дозволиле су епархијске власти 1907. године да се деца по полу не раздвајају. Батањска српска школа није имала 1908. године никакву књижницу, иако је то богата и напредна средина.

На пештанској изложби женских ручних радова одржаној 1885. године, у Батању је стигла једна од награда за најбољу рукотворину.

Непосредно пре Првог светског рата било је 2600 Срба у Батањи. Они су 1902. године први у околини, основали месну Српску земљорадничку задругу, са неограниченом одговорношћу. Задруга је имала у почетку 15 задругара, а 1910. године већ 66 чланова, од којих су 56 ратара (и три удовице), пет занатлија, два свештеника, један учитељ, једна учитељица и један трговац. То је била врло узорна задруга шији број чланова стално расте, јер је то село са око 3000 Срба. Чланови заруге поседују 1910. године својих 525 јутара земље, а обрађују у закупу 1227 јутара (ту је и манастирска земља бездинска). Код Савеза СЗЗ у Загребу имају капитал депонован од 100000 круна. Годишњи обрт те сељачке задруге прелазио је 800.000 круна.[5] Али интензивна мађаризација и ужасни Први светски рат, уништили су полет том дичном великом српском месту. На крају рата дочекало је своју пропаст, која их је навела на исељавање. После рата већи део српског становништва је оптирао и иселио се у српске делове новоформиране Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Између два рата по мишљењу једног аграрног стручњака, општанти из Машарске и Бачке су "страдали" у Јужној Србији. Мислио је да насељени Срби из Мађарске који су ту засновали колонију "Нову Батању", економски нису добро просперирали. Од 160 домова у том највећем насељу, већ 1925. године остало је само 60. Проблем главни им је био болест маларија, недостатак воде и сушне године.[6] Један део Батањаца, тридесетак породица населило се 1924. године код Новог Сада на поседу грофа Котека, али су убрзо морали да се иселе, што је изазвало протесте у Новом Саду. Батањски насељени у Банату су се одржали, и њихови потомци данас живе у Војвода Степи, Мужљи и Банатском Вишњићеву, већином у Банату.

О оптацији батањских Срба научну књигу објавио је Милан Мицић „Одисеја батањских Срба“ (Зрењанин,2003).

Инспирисан историјским, уједно и трагичним догађањима приликом исељења батањских Срба у Краљевину СХС 1923. године, српски писац из Мађарске Драгомир Дујмов написао је роман „Воз савести“ (Будимпешта, 2005) који је Матица исељеника Србије у Београду 2006. године наградила књижевном наградом „Растко Петровић“.

Савремени положај Срба у насељу[уреди]

Ово је најисточније насеље у републици Мађарској у коме живе Срби (око 300 припадника). У месту постоји српска православна црква из 1778-9. године, чији се иконостас сматра једним од највреднијих у српским црквама у Мађарској. У месту постоји основна школа на српском језику и месна Српска мањинска самоуправа. Такође, месни Срби и даље чувају свој језик и обичаје.

Поред српске мањине, у Батањи је присутна и румунска (3,7% становништва) и ромска (1,7%) мањина. Због тога је говор месних Срба веома посебан, јер се у њему поред утицаја мађарског језика може приметити и утицај румунског.

Референце[уреди]

  1. Новак Јоксић: "Лазарица или Бој на Косову", Нови Сад 1847. године
  2. "Српски сион", Карловци 1900. године
  3. "Србски дневник", Нови Сад 1860. године
  4. "Школски лист", Сомбор 1907. године
  5. "Српско коло", Загреб 1910. године
  6. "Време", Београд 1925. године

Спољашње везе[уреди]