Бахаи вера

Из Википедије, слободне енциклопедије
Бахајска звезда

Бахаи вера или бахаизам је синкретичка и мисионарска религија настала у Ирану, која преузима елементе других религија и тежи ка стварању једне универзалне аполитичке светске заједнице. Као и остале откривене религије, бахаизам трага за Богом, откривењем у вери и моралом у људском друштву. Бахаије су монотеисти и верују у све Божије посланике, почев од Аврама и Мојсија, па преко Мухамеда и Буде, све до својих посланика Баба и Бахаулаха. Сматрају да су све светске вере потекле од истог Бога и да су у међусобној хармонији. Не верују ни у тројство ни у анђеле, немају ни свештенство ни неке посебне ритуале, осим што обављају заједничку молитву првог дана у месецу и посте деветнаест дана у марту. Њихова година се састоји од деветнаест месеци, од којих сваки има деветнаест дана.

Бахајска теологија говори о три јединства: јединство Божије (монотеизам), јединство његових пророка и порука, и једнакост човечанства (глобализам). Ова три начела имају значајан утицај на теолошка и социјална учења ове религије.

Религија се, како је виде бахајци, посматра као бескрајан процес унапређења образовања људи од стране Бога, преко његових посланика (пророка). Бахаулах се сматра за најскоријег, али не и последњег Божијег посланика. Он је објавио да је његова главна сврха да положи духовне основе за нову свеопшту цивилизацију мира и склада, коју бахајци очекују да ће настати.

Званични сибол бахаизма је петокрака звезда, мада је деветокрака много чешће у употреби. Често се користи и арапском калиграфијом исписано име „Баха“ (величанство).

Бахаулах[уреди]

Мирза Хусеин Али Нури је рођен у Персији, данашњем Ирану, 12 новембра 1817. године. Био је потомак старих персијских краљева. Међутим, одбио је место министра како би се посветио проповедању и у двадесет седмој години живота се прогласио за Божијег посланика и носиоца божанског откровења које испуњава обећања дата у ранијим религијама. У својим списима, Бахаулах је осудио агресивни прозелитизам који су практиковале друге религије, промовишући расну интеграцију, једнакост полова и ненаоружавање. Називали су га «Оцем сиромашних». 1863. године је узео име «Бахаулах» (тј. «слава Божија») и основао бахаизам као нову веру.

Сејид Али Мухамед „Баб“[уреди]

Отприлике у исто време, тачније 20. октобра 1819, у персијском граду Ширазу се родио и Сејид Али Мухамед «Баб», (досл. «врата»), који је током девет година (1844-1853) научавао да се приближава крај света, те да је он обећани имам Махди (тј. «правилно усмерени вођа») који се спомиње у муслиманским књигама. Тврдио је да је његова мисија да припреми човечанство за долазак универзалног Божијег посланика којега очекују припадници свих откривених религија. Наишао је на жучан отпор муслиманских верских вођа, који су подсећали да је Мухамед последњи Божији посланик. Тако је дошло до верског прогона, а Баб је јавно погубљен 9. јула 1850. године. Многи европски интелектуалци су саосећали са Бабовим покретом, међу којима су били Ернст Ренан, Сара Бернар или Лав Толстој. Педесетих година двадесетог века, велики британски историчар Арнолд Тојнби је приметио да једна таква нова, универзална религија онолико позната савременом западном човеку колико је то било хришћанство једном Римљанину у другом веку нове ере.

Принципи[уреди]

Бахаизам се заснива на следећих 12 принципа. Они су сакупљени из Бахаулахових говора из 1912.

  • једност Бога
  • једност религије
  • једност човечанства
  • једнакост полова
  • искорење предрасуда
  • мир у свету
  • хармонија вере и науке
  • потрага за истином
  • опште и обавезно образовање
  • универзални помоћни језик
  • поштовање власти
  • елиминација екстремне беде и екстремног богатства

Сви бахаји старији од 15 година би требало да се једном дневно моле, тако што ће изабрати једну од три молитве. Од 2. до 19. марта, одрасли и здрави припадници религије посте од јутра до вечери. Бахајима је забрањено да се коцкају, пију алкохол и узимају дроге (лекови су дозвољени). Сексуални односи су дозвољени само у браку.

Однос према другим религијама[уреди]

Детаљ са бахајског храма (видљиви су симболи хришћанства, јудаизма и ислама: крст, Давидова звезда и звезда и полумесец)

Бахајци верују у процес трајајућег откровења признајући као своје и велике личности других религија као своје. Ту спадају: Адам, Ноје, Заратустра, Кришна, Аврам, Мојсије, Буда, Исус Христос и Мухамед. Као и муслимани и бахајци тумаче религиозну историју као сталну појаву нових пророка који доносе проширено и унапређено откровење.

Због веровања у божанственост још неколико светских религија поред своје сопствене, Бахаизам можемо посматрати као синкретизам у суштини. Бахајци, међутим, не посматрају своју религију као комбинацију других религија, већ као посебну верску традицију са својим сопственим светим писмом, учењима, законима и историјом.

Рађање бахаизма[уреди]

Бахаулах је доживео прво откровење у затвору у Техерану. Након што је протеран из Ирана, отишао је у ирачки Курдистан и тамо написао књижицу афоризама под насловом Скривене речи (Hidden words) и расправу о природи вере под насловом «Књига сигурности» (The Book of certitude). Затим је својим друговима одржао говор у врту Ридван у коме је објаснио своју мисију и најавио долазак Дана Божијег који претходи смаку света и успостављању Божијег царства. После одласка у Истанбул и Андрианополис, почео је да пише писма светским владарима како би их опоменуо на долазак царства Божијег и проповедао «највећи мир». У њима је претсказао да ће Турци изгубити територије у Европи и да ће Наполеон Трећи изгубити власт после погубног француско-пруског рата. Међутим, није добио ниједан одговор на своја писма. Након тога је персијски амбасадор у османској држави затражио од султана да протера Бахаулаха у неко мање место, што му је и услишено. Тако се у августу 1868. године Бахаулах обрео у приобалном граду Аки, у данашњем Израелу, где су Турци у то време протеривали осуђенике. У том граду-затвору је нешто касније написао своју Најсветију књигу (Al-Kitab al-Aqdas). 1877. године је са породицом отишао да живи на једном имању на неколико километара од града и ту наставио да пише и прима ходочаснике. Умро је 29. маја 1892. године. Данас су његови списи преведени на око осам стотина језика. Након Бахаулахове смрти, водство је преузео његов син Абдул Баха, а након њега праунук Шоги Ефенди Рабани. Од 1963. године, водство је преузела Универзална кућа правде. Бахаијски главни центар и светилиште налази се у Хаифи, Израел.

Прогони[уреди]

Бахајци су од свог настанка прогоњени од држава са исламским законодавством, што је случај и данас. Ово је посебно изражено у Ирану где је због своје верске припадности преко 200 бахајаца избачено са универзитета између 1978-1998. Њима је такође забрањен рад у државним органима, а многи су завршили у затвору после Исламске револуције 1979. године. Бахајска гробља су често оскрнављавана, као и кућа Мирзе Бозорга, оца Бахаулаха. Кућа Баба у Ширазу је била двапут уништена (ово је једно од три места где бахајци ходочасте).

Демографија[уреди]

Бахајски храм у Њу Делхију

Бахајаца данас у свету има између 5-8 милиона.

После свога настанка у Персији и Османском царству први већи број следбеника на Западу стекли су после Првог светског рата. Други велики талас преобраћеника је био током 1970-их година, овог пута у земљама Трећег света. Овај пораст је нарочито приметан у Индији, Африци, Јужној Америци и јужном Пацифику.

Већина бахајаца живи у Азији (3,6 милиона), Африци (1,8 милиона) и Латинској Америци (900 000). Највећа бахајска заједница у свету је у Индији (2,2 милиона), затим следе Иран (350 000) и САД (150 000). Не постоји ниједна земља са већинским бахајским становништвом, док је земља са највећим процентом бахајаца Гијана са 7%.

Први храм бахаја је изграђен 1902-1908. у Ашхабаду (Туркменистан). Совјетски режим га је 1938. претворио у галерију. Земљотрес 1948. је дестабилизовао зграду, па је она касније уклоњена. Тренутно у свету постоји само седам храмова ове религије; по један на сваком континенту. Они се налазе у (по реду изградње): Вилмету код Чикага (САД), Кампали (Уганда), Сиднеју (Аустралија), Франкфурту (Немачка), Панами, Тиапапати (Самоа) и Њу Делхију (Индија).

Одабрани цитати[уреди]

«Када посматрам, о мој Боже, однос који ме веже за Тебе, толико сам дирнут да проглашавам свим створењима: заиста, ја сам Бог! А када погледам самога себе, налазим да сам неугледнији од глине.» (World order, стр. 94-6)

«Ја сам краљевски соко на руци Свемоћнога. Ја развијам клонула крила свакој сломљеној птици и омогућавам јој да полети.» (Tablets, стр. 169).

Библиографија[уреди]

  • Bahaullah, A statement prepared by the Bahai International Community, Office of public information, New York, Bahai Canada Publications, 1991.
  • Arnold Toynbee, A study of History, vol. VIII, London, Oxford, 1954, pp. 117.
  • Shoghi Effendi, God passes by, Bahai publishing trust, 1987.
  • Hasan Balyuzi, Bahaullah: The King of Glory, Oxford, 1980.
  • Mankind's search of God, Watch Tower Bible and Tract Society of Pennsylvania, USA, 1995, pp. 304-305.

Спољашње везе[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Бахаи вера