Бачко-бодрошка жупанија

Бачко-бодрошка жупанија Comitatus Bacsiensis et Bodrogiensis Bács-Bodrog vármegye Komitat Batsch-Bodrog
средина 18. века—1918.
Грб
Положај жупаније у бившој Угарској
Главни град	Сомбор
Званични језик(ци)	латински, немачки, касније мађарски, српски, говорни језик: српски
Религија	православље, католицизам, протестантизам
Регија	Средња Европа
Земља	1. Хабзбуршка монархија — Краљевина Угарска 2. Аустријско царство — Краљевина Угарска 3. Аустроугарска — Краљевина Угарска 4. Краљевина Србија — Банат, Бачка и Барања 5. Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца — Банат, Бачка и Барања
Површина	10.362 км2
Становништво	812.400 (1910)
Догађаји
Статус	Бивша жупанија
Историја
• Успостављено	средина 18. века
• Укинуто	1918.
Претходник Следбеник Бачка жупанија (Хабзбуршка монархија) Бодрошка жупанија (Хабзбуршка монархија) Војна граница (Хабзбуршка монархија) Бачко-бодрошка жупанија (Краљевина СХС) Бачко-бодрошка жупанија (Краљевина Мађарска)

Бачко-бодрошка жупанија (лат. Comitatus Bacsiensis et Bodrogiensis, мађ. Bács-Bodrog vármegye; нем. Komitat Batsch-Bodrog) је била жупанија у саставу Краљевине Угарске, од прве половине 18. века до 1918. године. Настала је спајањем старијих жупанија, Бачке и Бодрошке. Процес њиховог управног обједињавања започео је већ током прве половине 18. века, а спајање је озваничено 1802. године. Средиште жупанијске управе налазило се у Сомбору, где је подигнута знаменита управна зграда Бачко-бодрошке жупаније. Након привременог укидања у време оснивања Војводине Србије и Тамишког Баната (1849), Бачко-бодрошка жупанија је 1860. године обновљена, након чега је наставила да постоји све до распада Аустроугарске монархије у јесен 1918. године.

Жупанија је обухватала 10.362 km², а према попису из 1910. године имала је 812.400 становника, са густином насељености од 78,4 становника по km². Простор Бачко-бодрошке жупаније данас је подељен између Србије и Мађарске.

Процес поделе жупанијског подручја започео је у крајем 1918. године, непоседно након склапања Београдског примирја (13. новембар), када је војска Краљевине Србије запосела готово целокупну територију Бачко-бодрошке жупаније, осим њеног крајњег (најсевернијег) дела. Након доношења одлуке о уједињењу Баната, Бачке и Барање са Краљевином Србијом (25. новембар) и стварања Краљевине СХС (1. децембар), жупанијска управа је интегрисана у нове политичке оквире, што је озваничено Тријанонским уговором (1920), када је територија ове жупаније и званично подељена на већи (јужни) део у саставу Краљевине СХС, са седиштем у Сомбору и мањи (северни) део у саставу Краљевине Мађарске, са седиштем у Баји. Коначном поделом, озваничено је постојање посебних жупанија, које су носиле исто име: јужна Бачко-бодрошка жупанија у Краљевини СХС и седиштем у Сомбору наставила је да постоји све до коначног укидања 1927. године, док је северна Бачко-бодрошка жупанија у Краљевини Мађарској и седиштем у Баји постојала све до 1950. године, када је у слопу административног преуређења укључена у састав новоформиране Бачко-кишкунске жупаније.

Назив

Бачка и бодрошка жупанија 1370. године.

Мапа жупанија у Бачкој, Банату и Срему 1881—1882. године

Бачко-бодрошка жупанија је добила име спајањем имена ранијих засебних жупанија, Бачке и Бодрошке. Име Бачке жупаније настало је од имена града Бача (мађ. Bács), док је име Бодрошке жупаније настало од имена средњовековног града Бодрог (налазио се близу данашњег Бачког Моноштора), чије име води порекло од мађарског облика имена некадашњег словенског племена Бодрића (мађ. Bodrog), које је у време досељења Мађара у Панонску низију живело у Бачкој.

У српском језику се као ознака за територију на којој се ова жупанија налазила појавио назив "Бачка", који су касније прихватили и Мађари (мађ. Bácska), иако је назив „Бач“ (мађ. Bács) у мађарском језику првобитно означавао и град и територију.

Данас се географско-историјски назив Бачка (мађ. Bácska) користи у Србији и Мађарској као ознака за подручје које је обухватала некадашња жупанија, а у административном смислу, назив се користи и у именима три округа на подручју Војводине (севернобачки, западнобачки, јужнобачки), као и у имену жупаније Бач-Кишкун у данашњој Мађарској.

Природне одлике

Бачка тврђава

Бачко-бодрошка жупанија била је смештена у јужном делу Панонске низије између река Дунава и Тисе. Дунав је чинио западну и јужну границу, а Тиса источну. По својој површини од 10.362 km² ова жупанија била је једна од најпространијих у тадашњој Краљевини Угарској. Северна граница није била природна, већ је одређена с обзиром на административне потребе.

Предео ове жупаније био је низијски и раван, а у северном делу делимично заталасан (Телечка пешчара). Поред ободних токова Дунава и Тисе, који су били од великог (надрегионалног) значаја, на подручју жупаније је постојало само неколико мањих природних токова (Криваја, Јегричка). Због тога је током хабзбуршке владавине прокопано више канала, нарочито у јужном делу жупаније.

Историја

Бачко-бодрошка жупанија око 1910. године

У средњем веку на овом подручју су постојале две засебне жупаније, Бачка и Бодрошка. Бачка жупанија основана је у 11. веку и спада у најстарије жупаније средњовековне Угарске, а први познати жупан ове жупаније, забележен 1074. године Вид из племе Гуткелед.

После Мохачке битке 1526. године, подручје обеју жупанија дошло је под управу самозваног српског цара Јована Ненада, а затим и под управу Османског царства, у чијем ће саставу остати све до краја 17. века. Током османског раздобља овај простор је био саставни део Сегединског санџака.

Северни део Бачко-бодрошке жупаније, након 1920. године (љубичасто, уз јужну границу Мађарске)

1699. године Хабзбурзи протерују Турке из дела јужне Паноније, а подручје некадашњих жупанија постаје део Хабзбуршке монархије. Један део овог простора укључен је у састав хабзбуршке војне границе, која је била подређена директно Бечу, док се на преосталом подручју поново образују Бачка и Бодрошка жупанија, које улазе у састав хабзбуршке Краљевине Угарске. Током прве половине 18. века, ове две жупаније се уједињују у јединствену Бачко-бодрошку жупанију, а процес обједињавања је окончан и озваничен 1802. године.

Каснијим „развојачењем“ већег дела војне границе у Бачкој 1750. године, дотадашњи граничарски простори такође постају део жупаније. У саставу војне границе остао је тада само југоисточни део Бачке, познат као Шајкашка, али ће и он касније (1873. године) бити припојен Бачко-бодрошкој жупанији.

Током Револуције 1848—1849. године, Бачко-бодрошка жупанија била је поприште жестоких борби, а Срби су је укључили у састав прокламоване Српске Војводине. Бечки двор је, после револуције, образовао на овом подручју једну засебну круновину Аустријске царевине, под именом Војводство Србија и Тамишки Банат (нем. Wojwodschaft Serbien und Tamisch Banat), која је постојала од 1849. до 1860. године. Током овог раздобља, Бачко-бодрошка жупанија је била укинута, а на њеном некадашњем подручју се најпре образује Бачко-Торонталски округ, који је затим подељен између четири округа, од којих су се два (Новосадски и Сомборски) налазили на подручју некадашње Бачко-Бодрошке жупаније.

После укидања Војводства Србије 1860. године, Бачко-бодрошка жупанија је поново успостављена и укључена у састав хабзбуршке Краљевине Угарске, која 1867. године постаје један од два самоуправна дела Аустроугарске монархије.

Подела

За више информација погледајте: Бачко-бодрошка жупанија (Краљевина СХС)

У јесен 1918. године, у време распада Аустроугарске, башко-бодрошка жупанијска управа постаје део покрајине Банат, Бачка и Барања, која се присаједињује Краљевини Србији, чија је војска по одредбама Београдског примирја запосела готово целокупно подручје жупаније, осим крајњег (најсевернијег) дела који је остао под мађарском управом. Стварањем Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца, бачко-бодрошка жупанијска управа у Сомбору наставила је да функционише у саставу Баната, Бачке и Барање. Након склапања Тријанонског уговора из 1920. године, повучене су коначне границе између Краљевине СХС и Краљевине Мађарске, што је спроведено у дело током 1921. године, када је мањи део жупаније (око 15% старе територије) трајно припао Мађарској, док је већи (јужни) део припао Краљевини СХС.

Спровођењем поделе, по слову Тријанонског споразума, оба дела жупније наставила су да функционишу као посебне и потпуно одвојене жупаније: jужна Бачко-бодрошка жупанија (у саставу Краљевине СХС) проширена је 1923. године прукључењем срезова у јужној Барањи, а жупанијска администрација са седиштем у Сомбору наставила је да функционише све до априла 1927. године, када је донета "Уредба о ликвидацији Торонталско-тамишке и Бачко-бодрошке жупаније", чиме је са петогодишњим закашњењем у дело спорведена ранија одлука из 1922. године о подели тог подручја између две планиране области: Бачке и Београдске.

На другој страни границе, северна Бачко-бодрошка жупанија (у Мађарској) такође је наставила да функционише, са седиштем у Баји. У пролеће 1941. године, након успостављања мађарске окупације југословенског дела Бачке у Другом светском рату, мађарска Бачко-бодрошка жупанија се поново проширила на целокупно подручје Бачке (1941-1944), али то окупационо проширење је било привременог карактера и поништено је ослобођењем Бачке у јесен 1944. године. Након рата, мађарска Бачко-бодрошка жупанија је наставила да постоји све до 1950. године, када је укинута и укључена у састав новоформиране Бачко-кишкунске жупаније са седиштем у Кечкемету.

Југословенски део некадашње Бачко-бодрошке жупаније укључен је 1945. године у састав Аутономне Покрајине Војводине у НР Србији. На том подручју данас постоје три округа (Севернобачки, Јужнобачки, Западнобачки) са седиштима у Суботици, Новом Саду и Сомбору.

Становништво

По првом попису становништва из 1715. године становништво је било малобројно (око 100.000) и углавном јужнословенско (97,6%), а верски подељено на православне, односно Србе (70%) и римокатолике, односно Буњевце и Шокце (30%).

После консолидације власти, Хабзбурзи су започели са интензивним насељавањем становништва. Највише су се досељавали Мађари и Немци, али и Срби, Словаци и Русини. Јављају се и нове вероисповести, попут протестаната и гркокатолика („унијата“). Због овог насељавања, већ у првој половини 19. века процентуални удео Јужних Словена је пао на мање од половине становништва (Према попису из 1820. године, Срби, Буњевци и Шокци чинили су 44% становништва, Мађари 31,5%, а Немци 24,5%).

После развојачења Потиско поморишке војне границе 1751. године, део Срба из бачког Потисја одселио се у Русију (углавном на подручје Нове Србије и Славено-Србије) и Банат.

Због интензивне мађарске колонизације и политике мађаризације немађарског становништва, етнички односи у жупанији променили су се током 19. века у корист Мађара, али је становништво остало етнички мешовито. Попис из 1910. године је забележио да 363.518 (44,75%) становника жупаније говори мађарски језик, 190.697 (23,47%) немачки језик и 145.063 (17,86%) српски језик. Од других језика говорили су се словачки (30.137), русински (10.760), хрватски (1.279) и румунски (386), док је 70.545 становника забележено у категорији „остали језици“, а ту су највећим делом спадали буњевачки и шокачки говор.

Иако је на целом подручју Бачко-Бодрошке жупаније дошло до мешања становништва различитог етничког порекла, вероисповести и времена доласка, могу се уочити неке демографске одлике:

• Срби су више насељавали села и јужну трећину жупаније;
• Мађари су били више насељени у северном (Телечка) и источном делу (Потисје);
• Немци су се више насељавали по градовима и више на подручју дуж Дунава, јер је он био главни правац досељавања;
• Буњевци и Шокци живели су у северозападном делу жупаније, у такозваном „Бачком троуглу“, који су уоквиривали градови Суботица, Сомбор и Баја;
• Најмалобројнији Словаци и Русини имали су већину у неколико насеља средишње Бачке.

Ово етничко и верско богатство и измешаност становништва очувало се на некадашњем подручју Бачко-Бодрошке жупаније и после њеног укидања 1918. године.

• 
  Етничка мапа Бачке и Бодрошке жупаније према попису из 1715. године
• 
  Етничка мапа Бачке и Бодрошке жупаније према попису из 1720. године

Управна подела

Град Суботица 1914. године

Почетком 20. века, управна подела Бач-Бодрошке жупаније била је следећа:

Котари
Котар	Седиште
Апатински срез	Апатин
Бачкојабучки срез	Бачка Јабука
Бачкопаланачки срез	Бачка Паланка
Бачкотополски срез	Бачка Топола
Бајски срез	Баја
Жабаљски срез	Жабаљ
Куљански срез	Кула
Новосадски срез	Нови Сад
Оџачки срез	Оџаци
Сенћански срез	Сента
Сомборски срез	Сомбор
Старобечејски срез	Стари Бечеј
Тителски срез	Тител
Слободни краљевски градови
Нови Сад
Сомбор
Суботица
Градови — котари
Баја
Сента

Градови

Почетком 20. века, највећи градови жупаније били су: Суботица (82.000 становника), Нови Сад (30.000) и Сомбор (30.000). Ово преимућство Суботице треба узети с обзиром, будући да је под градом било низ салашарских насеља (нпр. Палић, Келебија), која су данас самостална насеља у окружењу Суботице.

Види још

• Историја Бачке
• Историја Војводине
• Историја Србије
• Историја Мађарске
• Јужнобачки округ
• Севернобачки округ
• Западнобачки округ
• Бачко-кишкунска жупанија

Литература

• Бјелица, Слободан (2022). . „Административно-територијална организација војвођанског простора 1918-1941. године”. Attendite: Гласник Историјског архива у Кикинди. 16: 137—153. Архивирано из оригинала 14. 05. 2024. г. Приступљено 07. 12. 2025. CS1 одржавање: Неподобан URL (веза)
• Димић, Љубодраг (2001). Историја српске државности. 3. Нови Сад: Огранак САНУ. 
• Јакшић, Дејан (2017). . „Једно архивско истраживање из XVIII века - Предмохачки акти везани за раздвајање Бачке и Бодрошке жупаније”. Споменица Историјског архива Срем. 16: 193—202. 
• Јакшић, Дејан (2018). . „Обнова и утврђивање граница Бодрошке жупаније (1699-1730)” (PDF). Споменица Историјског архива Срем. 17: 11—21. 
• Кризман, Богдан (1967). . „Београдско примирје од 13. новембра 1918.”. Зборник за друштвене науке. 47: 111—134. 
• Mitrović, Andrej (1975). Razgraničenje Jugoslavije sa Mađarskom i Rumunijom 1919-1920: Prilog proučavanju jugoslovenske politike na Konferenciji mira u Parizu. Novi Sad: Institut za izučavanje istorije Vojvodine. 
• Палић, Миленко (1964). . „Преглед административно-територијалних промена у Војводини 1918-1941.”. Зборник за друштвене науке. 38: 125—162. 
• Поповић, Душан Ј. (1952). Срби у Бачкој до краја осамнаестог века: Историја насеља и становништва. Београд: Научна књига. 
• Поповић, Душан Ј. (1957). Срби у Војводини. књ. 1: Од најстаријих времена до Карловачког мира 1699. Нови Сад: Матица српска. 
• Поповић, Душан Ј. (1959). Срби у Војводини. књ. 2: Од Карловачког мира 1699 до Темишварског сабора 1790. Нови Сад: Матица српска. 
• Поповић, Душан Ј. (1963). Срби у Војводини. књ. 3: Оо Темишварског сабора 1790 до Благовештенског сабора 1861. Нови Сад: Матица српска. 
• Пузовић, Љиљана И. (2023). . „Анализа државног пописа из 1720. године на подручју угарских жупанија: Бачка и Бодрошка жупанија” (PDF). Зборник Матице српске за историју. 108: 59—73. 
• Рокаи, Петер; Ђере, Золтан; Пал, Тибор; Касаш, Александар (2002). Историја Мађара. Београд: Clio. 
• Точанац-Радовић, Исидора Б. (2013). . „Бачка епархија у другој половини XVIII века: Реформисање мреже парохија” (PDF). Зборник Матице српске за историју. 87: 87—108. 
• Хорват, Александар (2013). Барања 1918-1922. Нови Сад: Мало историјско друштво. 

Спољашње везе

• Историјске административне мапе Угарске од 1038. до 1920. године