Краљ Жигмунд Луксембуршки је поклонио Бачко Градиште 1387. породици Горјански. У турско доба припадало је сегединској нахији. Године 1580. било је српско место и имало је 4, а 1519. има 12 порезних домова. По ослобођењу од Турака постало је Бачко Градиште шанац у потиској граници. Године 1720. било је још потпуно српско место и имало је 39 пописаних српских домова.
После развојачења потиске границе почело је у Бачком Градишту насељавање Мађара. У буни 1848/1849. године село је много страдало.
Подигнуто је 1857. године звоно на торањ православног храма. Звоно тешко 12 центи и 38 фунти излио је новосадски звоноливац Павле Валер.[1] Ново темпло урадио је иконорезац Јован Ситкеј из Старог Бечеја.[2]
Купили су претплатом Вукову књигу "Српске народне приповетке" 1870. године први умни људи из места: поп Стеван Кирић парох и учитељи, мушке школе - Симеон Нинковић, а женске школе - Милан Летић.[3]
У насељу Бачко Градиште живи 4215 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 39,1 година (37,0 код мушкараца и 41,1 код жена). У насељу има 2029 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 2,68.
Становништво у овом насељу веома је нехомогено, а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.