Бачко Градиште

Координате: 45° 31′ 52″ С; 20° 01′ 24″ И / 45.531109° С; 20.023382° И / 45.531109; 20.023382
С Википедије, слободне енциклопедије
Бачко Градиште
Улица и католичка црква у Бачком Градишту
Административни подаци
ДржаваСрбија
Аутономна покрајинаВојводина
Управни округЈужнобачки
ОпштинаБечеј
Становништво
 — 2011.Пад 5110
 — густина73/km2
Географске карактеристике
Координате45° 31′ 52″ С; 20° 01′ 24″ И / 45.531109° С; 20.023382° И / 45.531109; 20.023382
Временска зонаUTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Апс. висина81 m
Површина69,8 km2
Бачко Градиште на карти Србије
Бачко Градиште
Бачко Градиште
Бачко Градиште на карти Србије
Остали подаци
Поштански број21217
Позивни број021
Регистарска ознака

Бачко Градиште, раније Фелдварац (мађ. Bácsföldvár) је насеље у општини Бечеј, у Јужнобачком округу, у Србији. Смештено је покрај реке Тисе. Према попису из 2011. године, насеље је имало 5110 становника.

Историја[уреди | уреди извор]

Краљ Жигмунд Луксембуршки је поклонио Бачко Градиште 1387. породици Горјански. У турско доба припадало је сегединској нахији. Године 1580. било је српско место и имало је 4, а 1519. има 12 порезних домова. По ослобођењу од Турака постало је Бачко Градиште шанац у потиској граници. Године 1720. било је још потпуно српско место и имало је 39 пописаних српских домова.

После развојачења потиске границе почело је у Бачком Градишту насељавање Мађара. У буни 1848/1849. године село је много страдало.

Подигнуто је 1857. године звоно на торањ православног храма. Звоно тешко 12 центи и 38 фунти излио је новосадски звоноливац Павле Валер.[1] Ново темпло урадио је иконорезац Јован Ситкеј из Старог Бечеја.[2]

Купили су претплатом Вукову књигу "Српске народне приповетке" 1870. године први умни људи из места: поп Стеван Кирић парох и учитељи, мушке школе - Симеон Нинковић, а женске школе - Милан Летић.[3]

Демографија[уреди | уреди извор]

Етнички састав 1910.[4][уреди | уреди извор]

Мађари Срби Јевреји
3934 2890 98

Демографија[уреди | уреди извор]

У насељу Бачко Градиште живи 4215 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 39,1 година (37,0 код мушкараца и 41,1 код жена). У насељу има 2029 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 2,68.

Становништво у овом насељу веома је нехомогено, а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.

График промене броја становника током 20. века
Демографија[5]
Година Становника
1948. 6.512
1953. 6.178
1961. 6.106
1971. 5.986
1981. 5.764
1991. 5.625 5.495
2002. 5.445 5.519
2011. 5.110
Етнички састав према попису из 2002.[6]
Мађари
  
2.519 46,26%
Срби
  
2.417 44,38%
Југословени
  
151 2,77%
Хрвати
  
67 1,23%
Роми
  
51 0,93%
Црногорци
  
40 0,73%
Муслимани
  
12 0,22%
Словаци
  
3 0,05%
Русини
  
3 0,05%
Буњевци
  
3 0,05%
Словенци
  
2 0,03%
Немци
  
2 0,03%
Албанци
  
2 0,03%
Украјинци
  
1 0,01%
Македонци
  
1 0,01%
Бошњаци
  
1 0,01%
непознато
  
84 1,54%


Домаћинства
Становништво старо 15 и више година по брачном стању и полу
Становништво по делатностима које обавља

Галерија[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ "Србски дневник", Нови Сад 1857. године
  2. ^ "Србски дневник", Нови Сад 1858. године
  3. ^ "Вук Ст. Караџић: "Српске народне приповетке", Беч 1870. године
  4. ^ Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka, I. knjiga., Zagreb : Bibliografski zavod d.d., 1925, str. 114.
  5. ^ „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима (PDF). webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9. 
  6. ^ „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9. 
  7. ^ „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]