Бањалучки партизански одред

С Википедије, слободне енциклопедије
Бањалучки партизански одред
Борци Козарског НОП одреда 1941/42. године
Постојањемај 1943[1] — мај 1945.[2]
Место формирања:
околина Бањалуке
Формација4 чете, 2 батаљона
Јачинаоко 400 бораца (августа 1943)[2]
ДеоНародноослободилачке војске Југославије

Бањалучки НОП одред био је јединица НОВЈ од маја 1943. до маја 1945, када је ушао у састав 53. ударне дивизије Југословенске армије (ЈА).[2]

Увод[уреди | уреди извор]

Устанак у Босанској крајини[уреди | уреди извор]

Устанак у Босанској крајини (на територији НДХ) почео је 27. јула 1941. и до краја августа устаници (већином локално српско становништво, делимично предвођено од локалних чланова КПЈ) су потисли снаге НДХ и ослободили велику територију, са средиштем у ослобођеном Дрвару (тзв. Дрварска република). Победа устаника натерала је власти НДХ да затраже помоћ Италије: ослањајући се на српске избеглице на својој територији и позивајући на мир, гарантујући безбедност и претећи народу репресалијама свуда где наиђу на отпор, италијанске трупе су 10. септембра прешле у наступање према ослобођеној територији. До половине октобра 1941, Италијани су, не наилазећи на отпор, заузели читаву јужну (италијанску) окупациону зону НДХ, продревши дуж друмова у Босански Петровац, Кључ, Сански Мост, Бихаћ, Босанску Крупу, Мркоњић Град, Јајце, Доњи Вакуф, Бугојно, Купрес, Прозор и низ других места, успостављајући свуда своје гарнизоне. То је довело до кризе устанка у Босанској крајини.[3]

Напорима организација КПЈ и војних штабова одржало се језгро партизанских одреда око Дрвара, Босанског Петровца, у Подгрмечу, Јању, Пливи, Кључу и Ливну, док је устанак на Козари (у немачкој окупационој зони) и даље напредовао. Националистичке снаге обезбедиле су доминантан утицај око Босанског Грахова и Гламоча, где су формирани четнички одреди.

Стварање партизанских одреда[уреди | уреди извор]

На Саветовању у Столицама (код Крупња), 26. септембра 1941, у присуству делегата из БиХ, одлучено је да се приступи реорганизацији устаничких јединица у читавој земљи: формиран је Врховни штаб НОВЈ са Титом на челу, са потчињеним Главним штабовима у свим покрајинама Југославије; усвојен је заједнички назив "партизани" за све борце у читавој земљи, обавезна црвена петокрака и партизанска заклетва, а основне борбене јединице постали су партизански одреди (састављени од батаљона и чета) са јединственом командом у саставу: командант, политички комесар и њихови заменици.[4]

Одлуке Саветовања у Столицама, које су стигле у Босанску крајину половином октобра 1941, спровођене су у знаку оштре политичке борбе између КПЈ и националиста за превласт у устаничким јединицама. Све јединице у Босанској крајини и средњој Босни обједињене су крајем октобра 1941. у три партизанска одреда: 1. крајишки НОП одред (7 чета) обухватао је крајеве између Уне и Сане, а на југу закључно са Босанским Граховом; 2. крајишки НОП одред (6 чета) крајеве између доњег тока Уне, Сане, Врбаса и линије Приједор-Бањалука; 3. крајишки НОП одред (5 батаљона и више самосталних чета) остали део Босанске крајине и средњу Босну.[3]

У новембру, после саветовања у Главном штабу НОПО БиХ на Романији, којем су присуствовали и представници обласног руководства Босанске крајине, формиран је Оперативни штаб НОВ и ПОЈ за Босанску крајину. У јануару 1942. у три одреда Босанске крајине било је 17 батаљона. Упорна борба водила се против схватања да се остане при ранијим сеоским одредима, да борци буду код својих кућа, а да се скупљају само у случају потребе одбране свога села (ова ситуација сликовито је описана у роману Глуви барут, Бранка Ћопића). Свакодневна борба за увођење војничког живота и реда у устаничким јединицама, непрекидна офанзивна активност и постигнути војни успеси, поред политичке активности комуниста, имали су пресудан значај у изградњи војне организације. Комунисти су радили на објашњавању циљева НОБ, на стварању јединственог система нове народне власти, омладинских и организација жена; на јачању братства Срба, Хрвата и Муслимана и спречавању усташких и (касније) четничких покоља. Ради тога, одржане су крајем 1941. и почетком 1942. окружне и среске конференције КПЈ и војна саветовања на Козари, у Подгрмечу, Крњеуши и Скендер Вакуфу, као и многи зборови са војском и народом. У фебруару 1942. образовани су свуда срески и окружни комитети КПЈ.[3]

Јачање НОП[уреди | уреди извор]

У међувремену је учвршћена комунистичка војна организација и елиминисан националистички (четнички) утицај у углу између река Уне и Сане и на Грмечу. Мање четничке групе биле су изоловане и потиснуте, углавном, на територију око италијанских гарнизона. У јануару 1942. партизанске јединице на том подручју почеле су нападе на италијанске трупе. После неколико напада на италијанске колоне, од којих је у Меденом Пољу код Босанског Петровца био најуспешнији, италијански гарнизони изоловани су и блокирани. Почетак борбе са Италијанима означио је коначан прелом устанка у том делу Босанске крајине у корист НОП.[5]

У фебруару 1942. због прилива нових снага формирани су 4. (на подручју Мањаче и средње Босне) и 5. крајишки НОП одред (на простору јужно од Грмеч планине). Почетком марта 1942. партизанске снаге у Босанској крајини и средњој Босни биле су наоружане са 6.500 пушака, 163 пушкомитраљеза, 41 митраљезом, 5 минобацача и 5 топова.[5] Партизани су тада држали простране слободне територије између Уне и Сане, на Козари, око Јајца и у средњој Босни. У марту је од дела бораца 1. и 5. крајишког НОПО формиран Ударни батаљон и упућен на територију 4. крајишког НОПО ради борбе против четника.[5]

Формирање[уреди | уреди извор]

Бањалучки НОП одред формиран је у првој половини маја 1943.[1] на територији средње Босне од дела 4. крајишког НОП одреда. Када је 1. јуна 1943. формирана 11. ударна дивизија НОВЈ (раније 12. дивизија), Бањалучки НОПО је ушао у њен састав. Наредбом штаба 12. ударне дивизије НОВЈ, из одреда је издвојен Прњаворски батаљон.[2]

Ратни пут[уреди | уреди извор]

1943[уреди | уреди извор]

Одред је дејствовао у средњој Босни, југоисточно од Бања Луке, између Врбаса и Врбање, на територији под јаким утицајем четника. Имао је задатак да се бори против четника, сузбија њихов утицај и ради на мобилизацији нових бораца за партизанске јединице. Борбе са четницима водио је у више наврата око Карановца, Осмаче, Челинаца, Мемића, Јаворана, Крмине, Соколина, Живиница. По наређењу Врховног штаба НОВЈ Одред је 19. јула 1943. ушао у састав 1. босанског ударног корпуса. Августа 1943. Одред је имао 4 чете (од којих две муслиманске), а ускоро 2 батаљона. Средином октобра, 1. батаљон је ушао у састав 14. средњобосанске бригаде.[2]

1944[уреди | уреди извор]

За време немачких операција на територији средње Босне почетком јануара 1944. Одред је претрпео знатне губитке, па је 13. јануара расформиран, а његово људство, као 4. батаљон, ушло је у састав 12. крајишке бригаде 11. дивизије. Од 50 бораца из 12. крајишке ударне бригаде, поново је, у Котор Вароши, 18. фебруара формиран Бањалучки НОПО. Наредбом Врховног штаба НОВ ушао је 26. марта 1944. у 29. дивизију 5. корпуса НОВЈ. Расформиран је у првој половини маја 1945, а људство је ушло у састав 53. ударне дивизије ЈА.[2]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б Гажевић, Никола (1974). Војна енциклопедија (том 6). Београд: Војноиздавачки завод. стр. 573. 
  2. ^ а б в г д ђ Гажевић, Никола (1974). Војна енциклопедија (том 1). Београд: Војноиздавачки завод. стр. 483. 
  3. ^ а б в Гажевић 1974, стр. 749 harvnb грешка: више циљева (10×): CITEREFГажевић1974 (help)
  4. ^ Гажевић, Никола (1974). Војна енциклопедија (том 9). Београд: Војноиздавачки завод. стр. 167. 
  5. ^ а б в Гажевић, Никола (1974). Војна енциклопедија (том 1). Београд: Војноиздавачки завод. стр. 750. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Гажевић, Никола (1974). Војна енциклопедија (том 1). Београд: Војноиздавачки завод. стр. 483. 
  • Гажевић, Никола (1974). Војна енциклопедија (том 6). Београд: Војноиздавачки завод. стр. 573. 
  • Гажевић, Никола (1974). Војна енциклопедија (том 1). Београд: Војноиздавачки завод. стр. 750. 
  • Гажевић, Никола, ур. (1974). Војна енциклопедија (том 9). Београд: Војноиздавачки завод. стр. 167. 
  • Гажевић, Никола, ур. (1974). Војна енциклопедија (том 1). Београд: Војноиздавачки завод. 
  • Гажевић, Никола, ур. (1974). Војна енциклопедија (том 6). Београд: Војноиздавачки завод.