Бездржавно друштво

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Бездржавно друштво је друштво којим не управља држава, или друштво које не поседујуе управу/владу.[1] У бездржавним друштвима, постоји веома мала концентрација власти; већина органа власти који постоје имају веома ограничену моћ и не задржавају трајно те позиције, а друштвена тела која решавају спорове на основу предодређених правила су углавном мала.[2] Бездржавна друштва су веома варијабилна у економској организацији и ккултурној пракси.[3] Док су бездржавна друштва била правило у људској праисторији, данас постоји само неколико бездржавних друштва, а скоро читава популација спада у надлежност суверених држава. У одређеним регионима државна управа/органи поседују јако малу или уопште не поседују моћ. Кроз историју већина бездржавних народа била је интегрисана у друштва држава у њиховој околини.[4] Неке политичке филозофије, нарочито анархизам, сматарају државу недобродошлом институцијома а бездржавно друштво као идеал.

Праисторијски народи[уреди]

У археологији, културној антропологији и историји, бездржавно друштво означава мање сложену људску заједницу без државе, као што су племе, клан, или група на челу са поглавицом. Главни критеријум комплексности јесте степен до којег се дошло поделом рада тако да су много људи билни стално специјализовани за одређене облике производње или друге активности, и зависили од других за робу или услиге кроз реципрочну трговину која је заснована на обичајима и законима. Још један критеријум јесте величина популације, што је популација већа односи су све сложенији. Докази о првим познатим градовима-државама пронађени су у древној Месопотамији око 3700 године пре нове ере, што указује на то да је историја државе стара нешто мање од 6000 година, односно, да у већем делу људске праисторије држава није постојала. У 99.8 процената људске историје људи су живели искључиво у аутономним групама и селима. На почетку палеолита односно каменог доба број оваквих политичких заједница мора да је било мали, али од 1000. Године пре нове ере он се повећао на 600 000. За само 3 миленијум број политичких заједница са 600.000 спао је на 157.[5] Уопштено говорећи, археолошки докази сугеришу да је држава произашла из бездржавних заједница само када је већи део полуплације (најмање 10 000 људи) био мање или више насељен на одређеној територији и бавио се пољопривредом. Једна од основних функција државе јесте одбрана територије. Наравно, постоје и изузеци: на пример Лоренс Крадер( Lawrence Krader) описује случај татарске државе, као политички ауторитет који је настао између кланова номадских или полуномадских пастира.[6] Карактеристично је да државни функционери (Краљевске династије, војници, књижевници, службеници, администратори, итд.) углавном нису самоодрживи већ су материјално подржани и финансирани од стране радно способног становништва. Ово подразумева довољан ниво продуктивности по глави становника што у најмању рку омогућава стални вишак производа (пре свега прехрамбрених производа) који се издваја за одржавање активности државних функционера. Такви стални вишкови нису произведени у значајним размерама у мањим племенским или кланским друштвима.[7] Археолог Грегори Луј Посел (Gregory Louis Possehl) је тврдио да не постоје докази да је релативно софистицирана, урбанизована харапанска цивилизација која је процветала у периоду од 2500 до 1900. године пре нове ере у региону Инда поседовала нешто као централизовани државни апарат. Још увек нису пронађени докази на локалном нивоу о платама, храмовима, краљевским гробницама, централизованој административној евиденцији или државној религији – што све иначе указује на постојање државног апарата.[8] На сличан начин у најранијим људским насељима из каменог доба, као што су Çatal Höyük и Jericho, нису пронађени било какви докази о постојању државне власти. Пољопривредна заједница, однсно насеље Çatal Höyük (од 7.300 година пре нове ере до око 6.200. године пре нове ере) обухватало је око 13 хектара и вероватно је имало између 5.000 до 10.000 становника.[9] Модерна државна друштва су истискивала староседеоце односно бездржавно становништво док су се њихова насеља ширила.[10] Ова друштва могу се сматрати праисторијским остацима бездржавних друштава.

Политички идеал[уреди]

Неке политчке филозофије сматрају да је држава непожељна и да је формирање бездржавног друштва циљ који треба остварити. Главно начело анархизма је заговарање бездржавног друштва.[11] Тип друштва за којим се трага варира између анархистичких школа мишљења, од екстремног индивидуализма до потпуног колективизма.[12] У марксизму, Марксова теорија државе сматра да би у посткапиталистичком друштву држава била непожељна институција, и да би почела да одумире.[13] Сродан концепт јесте комунизам без државе или бездржавни комунизам, израи који се користи за описивање марксовог пост-капиталистичког друштва.

Друштвена и Економска организација[уреди]

Антрополози су установили да друштвена стратификација није стандард међу свим друштвима. Џон Гауди (John Gowdy) пише: "Претпоставке о људском понашању за које чланови тржишних друштава вјерују да су универзалне, јесте да су људи природно конкурентни и привлачни, те да је друштвено раслојавање природно. Не примјењују се на многе ловачке-сакупљачке народе."[14] Економија пољопривредних бездржавних друштава има тенденцију да се фокусира на организацији егзистенцијалне пољопривреде и да диверсификује своју производњу, без специјализације за одређену врсту усева.[15] У многим бездржавним друштвима, конфликт између породица или појединаца решавао се унутар заједнице. Свака од страна у спору ће изразити своју забринутост, а заједница, често изражавајући своју вољу преко сеоских старешина, ће донети одлуку. Чак и када не постоји закон или неки облик принуде, људим имају тенденцију да се придржавају одлуке, због жеље да их заједница поштује.[16]

Референце[уреди]

  1. ^ Anarchism". The Shorter Routledge Encyclopedia of Philosophy. 2005. p. 14. Anarchism is the view that a society without the state, or government, is both possible and desirable.
  2. ^ Ellis, Stephen (2001). The Mask of Anarchy: The Destruction of Liberia and the Religious Dimension of an African Civil War. NYU Press. p. 198. ISBN 978-0-8147-2219-0 – via Google Books.
  3. ^ Béteille, André (2002). "Inequality and Equality". In Ingold, Tim (ed.). Companion Encyclopedia of Anthropology. Taylor & Francis. pp. 1042–1043. ISBN 978-0-415-28604-6 – via Google Books.
  4. ^ Faulks, Keith (2000). Political Sociology: A Critical Introduction. NYU Press. p. 23. ISBN 978-0-8147-2709-6 – via Google Books.
  5. ^ Carneiro, Robert L. (1978). "Political Expansion as an Expression of the Principle of Competitive Exclusion". In Cohen, Ronald & Service, Elman R. (eds.). Origins of the State: The Anthropology of Political Evolution. Philadelphia: Institute for the Study of Human Issues. p. 219.
  6. ^ Krader (1968). Formation of the State. Englewood Cliffs, NJ: Prentice-Hallm. ch. 6.
  7. ^ Claessen, Henri J.M. & Skalnik, Peter, eds. (1978). The Early State. The Hague: Mouton. ISBN 9789027979049 – via Google Books.
  8. ^ Possehl, Gregory L. (1998). "Sociocultural Complexity Without the State: The Indus civilization". In Feinman, Gary M. & Marcus, Joyce (eds.). Archaic States. Santa Fe: School of American Research Press. pp. 261–291.
  9. ^ Scarre, Chris, ed. (2009). The Human Past (2nd ed.). Thames & Hudson. p. 222.
  10. ^ Richards, John F. (2004). The Unending Frontier: An Environmental History of the Early Modern World. University of California Press. pp. 4–5. ISBN 978-0-520-24678-2 – via Google Books.
  11. ^ Sheehan, Sean (2004). Anarchism. London: Reaktion Books. p. 85.
  12. ^ Slevin, Carl (2003). "Anarchism". In McLean, Iain & McMillan, Alistair (eds.). The Concise Oxford Dictionary of Politics. Oxford University Press.
  13. ^ Engels, Frederick (1880). "Part III: Historical Materialism". Socialism: Utopian and Scientific – via Marx/Engels Internet Archive (marxists.org). State interference in social relations becomes, in one domain after another, superfluous, and then dies out of itself; the government of persons is replaced by the administration of things, and by the conduct of processes of production. The State is not "abolished". It dies out...Socialized production upon a predetermined plan becomes henceforth possible. The development of production makes the existence of different classes of society thenceforth an anachronism. In proportion as anarchy in social production vanishes, the political authority of the State dies out. Man, at last the master of his own form of social organization, becomes at the same time the lord over Nature, his own master—free.
  14. ^ Gowdy, John (2006). "Hunter-Gatherers and the Mythology of the Market". In Lee, Richard B. & Daly, Richard H. (eds.). The Cambridge Encyclopedia of Hunters and Gatherers. New York: Cambridge University Press. p. 391. ISBN 978-0-521-60919-7.
  15. ^ Chase, Diane Z. & Chase, Arlen F. (2003). Mesoamerican Elites: An Archaeological Assessment. University of Oklahoma Press. p. 23. ISBN 978-0-8061-3542-7 – via Google Books.
  16. ^ Fleming, Thomas (1993). The Politics of Human Nature. Transaction Publishers. pp. 165–166. ISBN 978-1-56000-693-0.

Спољашње везе[уреди]

  • "Stateless Society". DebatedWisdom. 3IVIS GmbH. Приступљено 29. октобра 2016.