Бекдел тест

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Јунакиња стрипа Dykes to Watch Out For објашњава правила која су касније постала позната под називом Бекдел тест

Бекдел тест (енгл. Bechdel test) појам је у филмској теорији који се бави питањем присутности и улоге женских ликова у филмовима, али се може односити и на друга дела фикције. Овим тестом поставља се питање да ли се у филму појављују бар два женска лика који разговарају један са другим, а да при томе мушкарац није главна тема њиховог разговара. Многи савремени филмски пројекти не испуњавају ове услове, а филмови који добију пролазну оцену на тесту углавном имају мање буџете од оних са којима то није случај, мада упркос томе успевају да остваре задовољавајућу зараду на биоскопским благајнама.

Тест је добио име по америчкој цртачици Алисон Бекдел у чијем стрипу Dykes to Watch Out For из 1985. једна од јунакиња износи наведена правила, чији је идејни творац Лиз Волас, пријатељица Бекделове. Иако је тест у почетку настао са циљем евалуације филмских пројеката, касније је почео да се примењује и приликом тестирања присутности жена у другим медијима.

Историја[уреди]

Приказ рода у популарној фикцији[уреди]

У свом есеју Сопствена соба из 1929. Вирџинија Вулф се осврнула на одређене појаве у литератури тог времена, које је Бекдел тест касније истакао у савременој фикцији:[1]

Сви ти односи међу женама, помислила сам, присетивши се на брзину дивне галерије измишљених жена, сувише су једноставни... И пробала сам да се сетим било ког случаја из моје лектире где су две жене представљене као пријатељице... Ту и тамо су мајке и кћерке, али скоро без изузетка су приказане у односу према мушкарцима. Чудно је кад помислиш да је све велике жене из романа, све до Џејн Остин, не само приказао други пол, већ су увек приказане у односу према другом полу. А колико је то мали део жениног живота...[2]

Студија приказивања родова у 855 најпрофитабилнијих филмова у САД у периоду између 1950. и 2005. показала је да у просеку има дупло више мушких него женских ликова, а та размера се није битно мењала током времена. Женски ликови су дупло више пута били укључени у сцене секса, а размера експлицитних сексуалних сцена у којима се појављују временом се повећавала. Број сцена насиља је временом такође растао, без обзира на то да ли су у њих укључени мушкарци или жене.[3]

Према студији из 2014. коју је објавио Институт Џина Дејвис о роду у медијима, у 120 филмова који су се приказивали у биоскопима широм света од 2010. до 2013. године само 31% именованих ликова су биле жене, а у 23% филмова нашле су се на месту главног протагонисте или једног од главних ликова. Жене су режирале само 7% ових филмова.[4]

Бекдел тест[уреди]

Алисон Бекдел је у свом стрипу Dykes to Watch Out For из 1985. први пут представила оно што је данас познато под називом Бекдел тест. У епизоди Правило (енгл. The Rule)[5][6] једна јунакиња стрипа говори другој да гледа филмове само ако успуњавају следеће услове:[7]

  1. У филму морају да постоје бар два женска лика,
  2. који разговарају један са другим,
  3. а да при томе тема њиховог разговора није мушкарац.[6][8]

Бекделова као идејног творца теста наводи своју пријатељицу и карате партнерку, Лиз Волас.[8][9] Бекделова је касније изјавила како је приличо сигурна да је Воласова била инспирисана есејом Сопствена соба Вирџиније Вулф.[10]

Оно што је у почетку према речима Бекделове била „мала лезбејска шала у алтернативним феминистичким новинама“,[11] прерасло је у тест који је 2010их година постао део мејнстрим филмске критике и често се наводи као „стандард на основу кога феминистички критичари оцењују телевизију, филмове, књиге и друге медије.“[12] Године 2013. интернет новине описале су га као „готово одомаћену фразу, уобичајену методу на основу које се утврђује да ли је филм пријатељски настројен према женама“,[13] а медији су доста писали о немогућности великих Холивудских блокбастера међу којима је Битка за Пацифик да прођу на тесту.[14] Према Ниди Улаби, тест и даље има велики значај „зато што јасно говори о нечему што недостаје у популарној култури: не броју жена које видимо на екрану, него дубини њихових прича, величини њихових проблема.“[8]

Касније су се развиле нове варијанте теста, у којима се наводе и неки нови услови, на пример да жене чији се разговор узима као предмет тестирања морају бити именовани ликови[15] или да њихов разговор мора да траје најмање 60 секунди.[16]

Примена[уреди]

Размера пролазности на тесту[уреди]

Вебсајт bechdeltest.com је корисничка интернет база са преко 4.500 филмова сврстаних на основу тога да ли пролазе на тесту или не (поред три основана услова, женски ликови такође морају бити именовани). У новембру 2013. 56% ових филмова су прошли на тесту испуњавајући све услове, 11% филмова нису испунили један, 23% филмова нису испунили два услова, док 10% филмова не испуњава ниједан од услова.[17]

Према речима новинара Марка Хариса из Ентертејмент виклија, уколико би пролазна оцена на тесту била обавезна, то би угрозило више од пола номинованих филмова за Оскара за најбољи филм 2009. године.[15] Сајт Вокатив тестирао је најкомерцијалније филмове из 2013. године и утврдио да једва пола њих испуњавају услове теста.[18]

Критичар Чарлс Строс нагласио је да половини филмова који пролазе на тесту, то полази за руком јер жене разговарају о браку или деци.[19] Пројекти који падају на тесту су често филмови о женама, намењени женама или они у којима се појављују значајни женски ликови. У ТВ серији Секс и град цитатом „Како је могуће да четири паметне жене немају другу тему разговора осим момака? Као да смо у седмом основне, само што имамо отворене рачуне у банци!“ који изговара један од четири протагонисткиње наглашен је неуспех овог пројеката да прође на тесту.[8]

Тест се осим на филмове примењивао и на друге медије, као на пример видео игре[20][21] и стрипове.[22]

Финансијски аспект[уреди]

Аутори сајта Вокатив такође су приметили да су филмови који су прошли на тесту зарадили укупно $4,22 милијарди у САД, док су они који су пали зарадили $2,66 милијарди, на основу чега су закључили да се холивудским продуцентима више исплати да дају женама више простора на филмским екранима.[18] У студији из 2014. коју је објавио сајт FiveThirtyEight анализирано је око 1.615 филмова приказаних у периоду између 1990. и 2013. и дошло се до закључка да је буџет филмова који су прошли на тесту био 35% мању од оних који нису. Такође се показало да су филмови који су прошли на тесту имали 37% већи поврат уложеног капитала од оних који нису, како у САД тако и у свету.[23]

Објашњење[уреди]

Релативни недостатак родне разноликости међу сценаристима и другим филмским професионалцима наводи се као један од разлога због кога велики број филмова не добијају пролазну оцену на Бекдел тесту.[8] Године 2012. анализирано је 100 комерцијално најуспешнијих филмова у САД и показало се да се жена само шест пута појавила на месту редитеља, сценаристе или продуцента.[14] Претпоставке професионалаца о преференцијама публике такође могу да играју важну улогу: једна студенткиња писања сценарија на Универзитету Калифорнија у Лос Анђелесу је 2008. писала о томе како су је професори упутили на то да публика „жели само мушке главне ликове који су белци и стрејт“, а не „гомилу жена које говоре о чему год жене иначе говоре“ како је навео један филмски професионалац са којим је била у прилици да разговара.[24]

Ограничења и критике[уреди]

Бекдел тест само у одређеној мери показује да ли су жене присутне у делима фикције. Неки филмови могу проћи на тесту упркос сексистичком садржају, док неки пројекти са централним и значајним женским ликовима могу пасти на тесту.[25] Родна дискриминација не мора бити једини разлог због кога неки пројекти падају на тесту, јер одређене околности под којима се радња одвија могу бити разлог искључености жена (на пример Име руже Умберта Екоа чија се радња одвија у средњевековном манастиру).[26] Из ових разлога Роби Колин из Дејли телеграфа критиковао је тест наводећи да се више фокусира на бројчане податке него на анализу, и сугерисао да би проблем недостатка комплексних женских ликова на филму требало да буде предмет анализе дискурса и да неће бити решен само ако већи број филмова прође на Бекдел тесту.[27] Волт Хики који пише за сајт FiveThirtyEight навео је да се тестом не може утврдити да ли неки филм приказује добар пример родне равноправности и да то што ће проћи на тесту не мора да значи да је квалитетно написан и да има значајне и комплексне женске ликове. Упркос овоме, Хики је додао да је „то најбољи тест о родној равноправности на филму који имамо - и што је још важније једини тест на основу кога можемо прикупити неке податке.“[23]

Када је у питању квантитативна анализа, Фејт Лоренс је приметила да резултати зависе од тога колико се ригорозно тест примењује. Једно од питања која се јављају током његове примене јесте да ли се помињањем мушкарца током разговора који се такође бави другим темама поништава читав дијалог и крши треће правило Бекдел теста. Уколико то није случај, поставља се питање како дефинисати почетак и крај разговора.[28]

Нина Пауер написала је да нас тест тера да поставимо питање да ли дела фикције морају да представе жену на реалистичан начин, као и да тек треба да буде утврђено колико често стваран живот пролази на Бекдел тесту.[19]

Изведени тестови[уреди]

Бекдел тест инспирисао је људе да осмисле друге тестове који по родној основи оцењују дела фикције и новинске текстове.

Русо тест[уреди]

Године 2013. америчка ЛГБТ медијска организација ГЛААД представила је Вито Русо тест, намењен анализи начина на који су ЛГБТ ликови представљени у филмској индустрији. Инспирисан Бекдел тестом, добио је име по филмском историчару Витоу Русоу и обухвата три критериујма:[29][30]

  1. У филму постоји лик који је идентификован као ЛГБТ особа,
  2. који није дефинисан само својом сексуалном оријентацијом и родним идентитетом
  3. и значајно утиче на ток радње.

Финкбајнер тест[уреди]

Бекдел тест такође је инспирисао креацију Финкбајнер теста, листе ставки која помаже новинарима да избегу сексизам у текстовима о научницама.[31]

Мако Мори тест[уреди]

Мако Мори тест је добио име по протагонисткињи (и једином женском лику који има већи значај) из блокбастера Битка за Пацифик, који је добио негативну оцену на Бекдел тесту. Како би указали на оно што сматрају предношћу филмске приче у погледу родне равноправности, љубитељи су предложили Мако Мори тест који позитивно оцењује филм уколико је испунио следеће услове:

  1. Има бар једног женског лика,
  2. који има сопствену причу
  3. и није ту само да би послужио као споредни лик у причи неког мушкарца.[32][33]

Извори[уреди]

  1. ^ „Bechdel-Test: Frauen spielen keine Rolle”. Kurier. 08. 08. 2012. Приступљено 19. 8. 2012. 
  2. ^ Вулф, Вирџинија. Thomas, Stephen, ур. „A Room of One's Own: Chapter 5”. The University of Adelaide Library. University of Adelaide Press. Приступљено 24. 12. 2012. 
  3. ^ Trends of Sexual and Violent Content by Gender in Top-Grossing U.S. Films, 1950–2006, Journal of Adolescent Health
  4. ^ Sakoui, Anousha; Magnusson, Niklas (22. 9. 2014). „'Hunger Games' success masks stubborn gender gap in Hollywood”. Chicago Tribune. Архивирано из оригинала на датум 24. 09. 2014. Приступљено 22. 9. 2014. 
  5. ^ Bechdel, Alison. „The Rule”. Приступљено 26. 7. 2012. 
  6. 6,0 6,1 „The Rule”. DTWOF: The Blog. 16. 8. 2005. Приступљено 11. 9. 2011. 
  7. ^ Иако се тест некада наводи под назиовом Mo Movie Measure, лик који изговара ове услове није Бекделина јунакиња Мо. Епизода у којој се Бекдел тест први пут појављује објављена је пре него што је у стрипу постојала устаљена постава ликова.
  8. 8,0 8,1 8,2 8,3 8,4 Ulaby, Neda (02. 09. 2008). „The 'Bechdel Rule,' Defining Pop-Culture Character”. All Things Considered. National Public Radio. Приступљено 26. 7. 2012. 
  9. ^ Friend, Tad (11. 4. 2011). „Funny Like a Guy: Anna Faris and Hollywood's woman problem”. The New Yorker. Condé Nast: 55. Приступљено 17. 9. 2011. 
  10. ^ Bechdel, Alison (08. 11. 2013). „Testy”. Dykes to Watch Out For. Приступљено 15. 11. 2013. 
  11. ^ Morlan, Kinsee (23. 7. 2014). „Comic-Con vs. the Bechdel Test”. San Diego City Beat. Архивирано из оригинала на датум 16. 03. 2015. Приступљено 15. 8. 2014. 
  12. ^ Steiger, Kay (2011). „No Clean Slate: Unshakeable race and gender politics in The Walking Dead”. Ур.: Lowder, James. Triumph of The Walking Dead. BenBella Books. стр. 104. ISBN 9781936661138. Приступљено 20. 4. 2014. 
  13. ^ Romano, Aja (18. 8. 2013). „The Mako Mori Test: 'Pacific Rim' inspires a Bechdel Test alternative”. The Daily Dot. Приступљено 15. 9. 2013. 
  14. 14,0 14,1 McGuinness, Ross (18. 7. 2013). „The Bechdel test and why Hollywood is a man’s, man’s, man’s world”. Metro (British newspaper). Приступљено 15. 9. 2013. 
  15. 15,0 15,1 Harris, Mark (06. 08. 2010). „I Am Woman. Hear Me... Please!”. Entertainment Weekly. Приступљено 26. 7. 2012. 
  16. ^ „The Oscars and the Bechdel Test”. Feminist Frequency. 15. 2. 2012. Приступљено 08. 11. 2013. 
  17. ^ „Statistics”. bechdeltest.com. Приступљено 13. 11. 2013. 
  18. 18,0 18,1 Sharma, Versha; Sender, Hanna (2. 1. 2014). „Hollywood Movies With Strong Female Roles Make More Money”. Vocativ. Архивирано из оригинала на датум 03. 01. 2014. Приступљено 2. 1. 2014. 
  19. 19,0 19,1 Power, Nina (2009). One-dimensional woman. Zero Books. стр. 39et seq. ISBN 978-1-84694-241-9. Приступљено 20. 4. 2014. 
  20. ^ Anthropy, Anna (2012). Rise of the videogame zinesters: How freaks, normals, amateurs, artists, dreamers, dropouts, queers, housewives, and people like you are taking back an art form (Seven Stories Press 1st изд.). Seven Stories Press. ISBN 9781609803735. Приступљено 20. 4. 2014. 
  21. ^ Agnello, Anthony John (01. 07. 2012). „Something other than a man: 15 games that pass the Bechdel Test”. Gameological. Приступљено 26. 6. 2012. 
  22. ^ Zalben, Alex (22. 2. 2012). Witchblade/Red Sonja #1 Passes The Bechdel Test”. MTV Geek!. Приступљено 26. 7. 2012. 
  23. 23,0 23,1 Hickey, Walt (01. 04. 2014). „The Dollar-And-Cents Case Against Hollywood’s Exclusion of Women”. FiveThirtyEight. 
  24. ^ Kesler, Jenifer (30. 6. 2008). „Why film schools teach screenwriters not to pass the Bechdel test”. The Hathor Legacy. Приступљено 26. 7. 2012. 
  25. ^ Wilson, Sarah (28. 6. 2012). „Bechdel Rule still applies to portrayal of women in films”. The Oklahoma Daily. 
  26. ^ Stross, Charles (28. 7. 2008). „Bechdel's Law”. Charlie's Diary. Приступљено 26. 6. 2012. 
  27. ^ Collin, Robbie (15. 11. 2013). „Bechdel test is damaging to the way we think about film”. The Telegraph. Приступљено 15. 11. 2013. 
  28. ^ Lawrence, Faith (01. 06. 2011). „SPARQLing Conversation: Automating The Bechdel-Wallace Test” (PDF). Paper presented at the Narrative and Hypertext Workshop, Hypertext 2011. Приступљено 26. 6. 2012. 
  29. ^ „GLAAD introduces 'Studio Responsibility Index', report on LGBT images in films released by 'Big Six' studios”. GLAAD. 20. 8. 2013. Приступљено 24. 8. 2013. 
  30. ^ John, Arit (21. 8. 2013). „Beyond the Bechdel Test: Two (New) Ways of Looking at Movies”. The Atlantic. Приступљено 15. 9. 2013. 
  31. ^ Brainard, Curtis (22. 3. 2013). „‘The Finkbeiner Test’ Seven rules to avoid gratuitous gender profiles of female scientists”. Columbia Journalism Review. Приступљено 31. 3. 2013. 
  32. ^ Peterson, Price (21. 8. 2013). „Beyond the Bechdel Test: Two (New) Ways of Looking at Movies”. The Wire. Приступљено 15. 8. 2014. 
  33. ^ Klee, Miles (18. 8. 2013). „The Mako Mori Test: 'Pacific Rim' inspires a Bechdel Test alternative”. Dailydot.com. Приступљено 15. 8. 2014. 

Спољашње везе[уреди]