Бели Југ (1919—1920)

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Приближне границе белогардејског Југа Русије

Бели Југ (рус. Бе́лый Юг), у совјетској литератури познат и као Деникија и Доброволија (рус. «Дени́кия», «Доброво́лия») назив је за део територије на југу некадашње Руске Империје који се током Руског грађанског рата једно време налазио под управом контрареволуционарног Белог покрета, односно формација Добровољачке армије касније трансформисаних у Оружане снаге југа Русије (рус. Вооружённые силы Юга России; ВСЮР). Бели Југ је у периоду између 1919. и 1920. егзистирао као фактички независна држава, функцију председника обављао је главнокомандујући ОСЈР-а, штампали су властити новац и имали засебну судску и законодавну власт. Због војничких и политичких турбуленција на том подручју, Југ Русије није имао стабилне границе и територијално се мењао у зависности од тренутних успеха на бојном бољу. Тако су се у једном моменту у саставу ове територије налазили Кубањ, Крим, источни, централни и западни делови Украјине, Новорусија, Черноземје, доње Поволжје, Северни Кавказ и друге територије.

Добровољачка армија која је основана на подручју Ростова на Дону, у почетку није бележила веће супехе у сукобима са знатно бројнијом и боље наоружаном Црвеном армијом, те је до краја 1918. под њеном управом било искључиво подручје Кубањске регије. Пораз Централних сила у Првом светском рату омогућио је војну и логистичку подршку сила Антанте, а успеси које је генерал Антон Дењикин остварио на фронту потакли су и Козаке Донске армије да им се прикључе почетком 1919. године. У наредних неколико месеци ОСЈР је постала најјача антисовјетска формација на подручју некадашње Руске Империје и за кратко време је успела да под своју управу постави цело подручје Северног Кавказа на југу, на северу градове Курск, Орел и Вороњеж, те на запад све до Одесе.

Међутим политички успеси нису пратили војничке и генерал Дењикин никако није успевао да успостави чврсту везу између етнички и идеолошки диференцираних фракција у држави. Југ Русије је тако био класична војна диктатура, а локални званичници су над неистомишљеницима често спроводили крајње насилне методе. Локално становништво незадовољно тзв. „Белим терором” убрзо су окренуле локално становништво против Дењикина, што је омогућило Црвеноармејцима да у јесен 1919. започну опсежну контраофанзиву која је довела до сузбијања контрареволуционарног покрета на подручје Кубања. У пролеће 1920. Дењикин је команду предао Петру Врангелу, а ОСЈР се потом повукла на Крим, односно даље у емиграцију. То је уједно био и крај Белог Југа.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

Препоручена литература[уреди]