Белоградчишке стене

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Белоградчишке стене
Белоградчишки скали
Червените Белоградчишки скали - Белоградчик.jpg
Географске карактеристике
Координате43°37′23″ СГШ; 22°40′40″ ИГД / 43.6231928° СГШ; 22.67781500000001° ИГД / 43.6231928; 22.67781500000001 Координате: 43°37′23″ СГШ; 22°40′40″ ИГД / 43.6231928° СГШ; 22.67781500000001° ИГД / 43.6231928; 22.67781500000001
Димензије
Површина6.4131 km2
Географија
Белоградчишке стене на мапи Бугарске
Белоградчишке стене
Белоградчишке стене
Државе Бугарска
РегијеВидинска област
ГрупаСтара Планина

Белоградчишке стене (буг. Белоградчишки скали) су група везаних седиментних стена и конгломератских формација које се налазе на западним падинама Старе планине, у севернозападном делу Бугарске у близини града Белоградчика, по којем су ове стене и добиле име. Боје стена варирају од црвене до жуте, а неке достижу висину и до 200 м. Белоградчишке стене су необичног облика, повезане су са занимљивим легендама и у историји често именоване по људима или предметима на које их подсећају. За природну баштину проглашене су од стране бугарске Владе и представљају главну туристичку атракцију у Видинској области. На овим стенама расте угрожена и ендемска биљна врста у Бугарској, Hieracium belgradense.[тражи се извор]

Географија[уреди]

Белоградчишке стене се простиру преко западног дела Старе планине и покривају површину од 50 km². Протежу се од села Рабиша на западу до села Белотинци на истоку.

Централна група ових стена налази се у јужном делу, надомак града Белоградчика. Друга група стена налази се западно од града Белоградчика и окружене су стрмим падинама. Трећа група налази се 4 km источно од града Белоградчика и обухвата стене око Латинске капије и Липеничке пећине, док је четврта група стационирана између села Боровица и Фалковец. Пета група стена налази се између села Гургич и Белотинци.[1]

Геологија[уреди]

Многе од ових стена са стрмим вертикалним падинама формирале су се пре неколико стотина милиона година, као резултат природних процеса ерозије, делувијалног процеса и других природних фактора.

Током тријаског периода, овај предео је био под морем. Истовремено, уништавање ранијих палеозојских стена формирало је огромне количине шљунка, песка и глине, које су реке депоновале у морски базен. Седимент се нагомилао и постепено постао дебљи слој конгломерата и пешчара.

Током Јура периода, сува клима и велике температуре формирале су велику количину гвожђа оксида, што је стенама дало црвену боју.[2]

Туризам[уреди]

Белоградчишке стене су главна туристичка дестинација на северозападном делу Бугарске, заједно са градом Белоградчик, Белоградчишком тврђавом, Магура пећином, која се налази у околини села Рабиша и Баба Вида тврђавом која се налази у непосредној близина града Видина.

Бугарски комитет за зашититу природног окружења, прогласио је стене спомеником природе 1949. године, а оне су наведене у Бугарском националном регистру природних знаменитости 1987. године.[3]

Године 1984. Белоградчишке стене и пећина Магура постављене су на привремену листу светске баштине Унекса.[4] Белоградчишке стене се налазе у процесу разматрања стављања под геопарк у оквиру Европске геопарк мреже и у оквиру Унеско геопарк мреже.[5][3]
У септембру 2008. године, Белоградчишке стене ушле су међу 20 финалних локација у оквиру Европске дестинације изврности, а у јануару 2009. године, именоване су у кампањи за 7 чуда природе у Бугарској.[6][7]

Галерија[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Belogradchik, Published by the Municipality of Belogradchik, The Council of Tourism in Belogradchik, & The Ministry of Environment and Water, 2009
  2. ^ Mihaylov, Mihail & Kinka, Belogradchik Rocks and the Fortress, p.2, 2009
  3. 3,0 3,1 „Archived copy” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) на датум 26. 7. 2011. Приступљено 23. 6. 2009. 
  4. ^ Bulgaria - UNESCO World Heritage Centre
  5. ^ http://www.globalgeopark.org/english/tabid/111/InfoID/4166/frtid/139/Default.aspx
  6. ^ „Archived copy”. Архивирано из оригинала на датум 13. 2. 2009. Приступљено 23. 6. 2009. 
  7. ^ „Archived copy”. Архивирано из оригинала на датум 25. 2. 2008. Приступљено 23. 6. 2009. 

Спољашње везе[уреди]