Белокљуни делфин

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу

Белокљуни делфин
Witsnuitdolfijn - Lagenorhynchus albirostris.jpg
Lagenorhynchus albirostris
ModelWhite-beaked Dolphin.jpg
Lagenorhynchus albirostris
Научна класификација
Царство:
Тип:
Класа:
Ред:
Подред:
Инфраред:
Парворед:
Породица:
Род:
Врста:
L. albirostris
Биномијално име
Lagenorhynchus albirostris
Gray, 1846
Cetacea range map White-beaked Dolphin.PNG
Ареал белокљуног делфина

Белокљуни делфин (лат. Lagenorhynchus albirostris, енгл. White-beaked dolphin, рус. Беломордый дельфин) је врста сисара из породице океанских делфина (Delphinidae) и парвореда китова зубана (Odontoceti).

Таксономија[уреди | уреди извор]

Врсту је први описао британски таксономиста Џон Едвард Греј 1846. године. Због релативно великог броја у европским водама, била је међу првима из рода Lagenorhynchus (lagenos, латински "боца" или "пљоска"; rhynchos, "кљун" "или" њушка ") која је постала позната науци. Њен специфичан назив albirostris, значи "бели кљун", референца на боју кљуна врсте, дијагностичка (иако променљива) особина корисна у идентификацији.[2]

Опис[уреди | уреди извор]

Скелет

Белокљуни делфин је робусна врста делфина са кратким кљуном. Одрасли могу достићи од 2,3 до 3,1 м и тежити од 180 до 354 кг. Младунче је дугачко 1,1 до 1,2 м при рођењу и тешко око 40 кг.[3] Горњи део тела и бокови су тамносиве боје са светлосивим мрљама, укључујући „седло“ иза леђног пераја, док је доња страна светлосиве до готово беле боје. Пераја, репно и високо, кукасто леђно пераје све су тамније сиве од тела. Као што име говори, кљун/њушка је обично беле боје, али код неких старијих појединаца може бити тамне, пепељасто сиве боје.[4]

Белокљуни делфин имају 25 до 28 зуба у свакој вилици, мада три зуба која су најближа предњем делу уста често нису видљива и не успевају да изађу из десни. Имају до 92 пршљена, више него било која друга врста океанског делфина. Иако се млади рађају са два до четири брка са сваке стране горње усне, оне нестају како расту, а као и код осталих китова зубана, одрасли су потпуно без длаке.[5] Забиљежено је да је рамена кост десног пераја дужа и робуснији од оног на левој страни, што указује на латерализовано понашање.[6]

Распрострањеност и станиште[уреди | уреди извор]

На обали Исланда

Ареал белокљуног делфина обухвата морско подручје већег броја држава.[7] Врста је ендемска на подручју северног Атлантика, најчешће у морима дубоким мање од 1.000 м.[8] Налазе се у појасу који се протеже преко океана од Кејп Кода, ушћа реке Сен Лорен и јужног Гренланда на западу, око Исланда у центру, и од северне Француске до Свалбарда. Врста је присутна у Белгији, Гренланду, Данској, Ирској, Исланду, Канади, Немачкој, Норвешкој, Русији, Сједињеним Америчким Државама, Уједињеном Краљевству, Француској, Холандији и Шведској, повремено као миграторна врста у Пољској.[7] Међутим, нису добро прилагођени истински арктичким условима. [9] Због чињенице да нису у потпуности прилагођени арктичким условима, они су рањивији на грабљивице, од којих су најистакнутији бели медведи. [10] У овој широј регији белокљуни делфини најчешће се налазе на четири локалитета: на спруду Лабрадор близу југозападног Гренланда, око Исланда, крај северне и источне обале Британских острва, и уз обале Норвешке.[5] Не постоје препознате подврсте.

Делфин се може погрешно идентификовати као атлантски белобоки делфин, мада је белокљуни обично на северу. Белокљуни делфин је такође обично већи и нема жуте пруге са стране.

Угроженост[уреди | уреди извор]

Ова врста је широко распрострањена и наведена је као најмање угрожена врста.[7]

Биологија и понашање[уреди | уреди извор]

Уз обалу Шкотске

Популација, образац размножаавања и животни век делфина су непознати, мада већина извора процењује неколико стотина хиљада јединки, гушће насељених у источном делу северног Атлантика него на западном.

Белокљуни делфин хране се претежно рибама иѕ породице Гадида, посебно бакаларима, вахњама и уготицама.[11][12]

То су друштвене животиње, које се најчешће налазе у групама до десет,[5] али понекад и у много већим од преко стотину јединки.[13] Њихови сонарни кликови имају фреквенцију од 115kHz,[14] док су им друштвени звиждуци на око 35kHz, и друге једнике њихове врсте могу их чути на удаљеностима до 10 км.[15]

Белокљуни делфин су акробате. Често јашу на таласима изазваним брзим бродовима и скачу по површини мора. Иако су обично пуно спорији, могу пливати брзином до 30km/ и могу заронити на дубину од најмање 45м.[5] Воле да се хране у друштву и често су примећени да се хране са китовима убицама, перајарима и грбавима китовима, као и другим врстама делфина.

Парење се вероватно одвија у лето [16] , а младунци се рађају следеће године, између јуна и септембра.[12] Женке достижу своју одраслу величину са око пет година старости, а сексуално су зреле у доби од шест до десет година, док мужјаци достижу величину одрасле особе са око десет година, а сексуалну зрелост достижу око две године касније него женке.[5]

Очување[уреди | уреди извор]

Популације белокљуног делфина Северног и Балтичког мора су наведене у Додатку II [17] Конвенције о очувању миграторних врста дивљих животиња, јер имају неповољан статус очувања или би имале велику корист од међународних операција организована према прилагођеним споразумима.[18]

Поред тога, белокљуни делфини је обухваћен Споразумом о очувању малих китова Балтичког, североисточног Атлантика, ирског и северног мора. [19]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Kiszka, J. & Braulik, G. (2018). Lagenorhynchus albirostris. IUCN Red List of Threatened Species. Version 2020.1. International Union for Conservation of Nature. Приступљено 12. 5. 2020.  База података укључује и доказе о ризику угрожености. (језик: енглески)
  2. ^ Reeves, Randall; Brent Stewart; Phillip Clapham & James Powell (2002). National Audubon Society Guide to Marine Mammals of the World. Knopf. стр. 395–397. ISBN 0-375-41141-0. 
  3. ^ Shirihai, H. & Jarrett, B. (2006). Whales, Dolphins and Other Marine Mammals of the World. Princeton Field Guides. стр. 199—200. ISBN 9780691127569. 
  4. ^ Bertulli, C.G.; et al. (јул 2016). „Color patterns in white-beaked dolphins (Lagenorhynchus albirostris) from Iceland”. Marine Mammal Science. 32 (3): 1072—1098. doi:10.1111/mms.12312. 
  5. 5,0 5,1 5,2 5,3 5,4 Galatius, A. & Kinze, C.C. (август 2016). „Lagenorhynchus albirostris (Cetacea: Delphinidae)”. Mammalian Species. 48 (933): 35—47. doi:10.1093/mspecies/sew003Слободан приступ. 
  6. ^ Galatius, A. (2006). „Bilateral directional asymmetry of the appendicular skeleton of the white-beaked dolphin (Lagenorhynchus albirostris)”. Aquatic Mammals. 32 (2): 232—235. doi:10.1578/AM.32.2.2006.232. 
  7. 7,0 7,1 7,2 Црвена листа (језик: енглески)
  8. ^ Hansen, R.G. & Heide-Jørgensen, M.P. (новембар 2013). „Spatial trends in abundance of long-finned pilot whales, white-beaked dolphins and harbour porpoises in West Greenland”. Marine Biology. 160 (11): 2929—2941. doi:10.1007/s00227-013-2283-8. 
  9. ^ Polar bears eating dolhins as waters warm Bloomberg News, retrieved June 12, 2015
  10. ^ Aars, J.; Andersen, M; Brenière, A.; Blanc, S. (2015). „White-beaked dolphins trapped in the ice and eaten by polar bears”. Polar Research. 34. doi:10.3402/polar.v34.26612Слободан приступ. 
  11. ^ Jansen, O.E.; et al. (децембар 2010). „Are white-beaked dolphins Lagenorhynchus albirostris food specialists? Their diet in the southern North Sea”. Journal of the Marine Biological Association of the United Kingdom. 90 (8): 1501—1508. doi:10.1017/S0025315410001190. 
  12. 12,0 12,1 Canning, S.J.; et al. (септембар 2008). „Seasonal distribution of white-beaked dolphins (Lagenorhynchus albirostris) in UK waters with new information on diet and habitat use”. Journal of the Marine Biological Association of the United Kingdom. 88 (6): 1159—1166. doi:10.1017/S0025315408000076. 
  13. ^ Fall J. & Skern-Mauritzen, M. (мај 2014). „White-beaked dolphin distribution and association with prey in the Barents Sea”. Marine Biology Research. 10 (10): 957—971. doi:10.1080/17451000.2013.872796. 
  14. ^ Rasmussen, M.H. & Miller, L.A. (2002). „Whistles and clicks from white-beaked dolphins, Lagenorhynchus albirostris, recorded in Faxaflói Bay, Iceland” (PDF). Aquatic Mammals. 28 (1): 78—89. 
  15. ^ Rasmussen, M.H.; et al. (јануар 2006). „Source levels and harmonic content of whistles in white-beaked dolphins (Lagenorhynchus albirostris)”. The Journal of the Acoustical Society of America. 120 (1): 510—517. doi:10.1121/1.2202865. 
  16. ^ Galatius, A.; Jansen, O.E. & Kinze, C.C. (јул 2012). „Parameters of growth and reproduction of white-beaked dolphins (Lagenorhynchus albirostris) from the North Sea”. Marine Mammal Science. 29 (2): 348—355. doi:10.1111/j.1748-7692.2012.00568.x. 
  17. ^ "Appendix II Архивирано 2011-06-11 на сајту Wayback Machine" of the Convention on the Conservation of Migratory Species of Wild Animals (CMS). As amended by the Conference of the Parties in 1985, 1988, 1991, 1994, 1997, 1999, 2002, 2005 and 2008. Effective: 5 March 2009.
  18. ^ „Convention on Migratory Species page on the White-beaked dolphin”. Архивирано из оригинала на датум 18. 1. 2012. Приступљено 12. 5. 2020. 
  19. ^ Agreement on the Conservation of Small Cetaceans of the Baltic, North East Atlantic, Irish and North Seas

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]