Белореченск

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Белореченск
Белореченск
Центральная площадь. Фото Виктора Белоусова. - panoramio (8).jpg
Главни градски трг
Административни подаци
Држава Русија
Федерални округЈужни ФО
Покрајина Краснодарска
РејонБелоречењски рејон
Основан1862.
Статус града1958.
Становништво
Становништво
 — 2018.52.082
 — густина1.353,48 ст./km2
Географске карактеристике
Координате44°45′27″ СГШ; 39°53′36″ ИГД / 44.7576° СГШ; 39.8933° ИГД / 44.7576; 39.8933Координате: 44°45′27″ СГШ; 39°53′36″ ИГД / 44.7576° СГШ; 39.8933° ИГД / 44.7576; 39.8933
Временска зонаUTC+3
Ндм. висина120 м
Површина38,48 км2
Белореченск на мапи Русије
Белореченск
Белореченск
Белореченск на мапи Краснодарског краја
Белореченск
Белореченск
Остали подаци
Поштански број353290
Позивни број+7 86155
ОКАТО код03 406
ОКТМО код03 608 101 001
Веб-сајт
http://www.gorodbelorechensk.ru/

Белореченск (рус. Белореченск) званични је град на југу европског дела Руске Федерације. Налази се на југу Краснодарске покрајине и административно припада њеном Белоречењском рејону чији је уједно и административни центар. Званичан статус града има од 1958. године.

Према статистичким подацима Националне статистичке службе Русије за 2018. у граду је живело 52.082 становника и четрнаести је по величини град у Покрајини.

Географија[уреди]

Град Белоречењск се налази у јужном делу Краснодарског краја, на месту где се северна подгорина Великог Кавказа постепено спушта ка алувијалној Закубањској равници. Град се налази на обалама реке Белаје, на месту где она прима своју најважнију притоку Пшеху, на око 80 километара југоисточно од покрајинске престонице Краснодара, односно на око 27 километара северозападно од града Мајкопа, престонице Адигеје.

Историја[уреди]

Градска Успењска црква из 1892. године.

Све до друге половине XIX века на месту савременог града налазило се черкеско насеље Шитхала (адиг. Шытхьалэ). По окончању Кавкаских ратова и успостављањем коначне руске власти на том подручју највећи део локалног становништва је депортован, а уместо њих насељене су козачке породице. Припадници 42. козачког пешадијског пука су почетком 1862. на том месту основали мање војничко утврђење, које је у наредних неколико месеци претворено у станицу Белоречењску. У почетку је станица административно припадала Мајкопском оделу Кубањске области .

Две године по оснивању, 1864, у станици је живело 1.415 становника, а у наредних двадесетак година тај број се утростручио. Године 1910. кроз станицу је прошла железничка пруга на линији Армавир-Туапсе, а њена градња довела је до интензивнијег развоја индустрије и трговине у насељу и његовој околини. Привредни узлет пратио је и убрзан пораст броја становника, па је тако 1913. у станици живело нешто преко 21.000 житеља.

Почетком јуна 1924. станица Белоречењска постаје административни центар новоуспостављеног Белоречењског рејона. Званичан статус града добија 28. маја 1958. године, а током новембра 1979. постаје градом покрајинске субординације.

Одлуком локалних власти од 29. маја 2007. званично су усвојени градски симболи − грб и застава.

Демографија[уреди]

Према статистичким подацима са пописа становништва из 2010. у граду је живело 53.892 становника, што је за око петстотињак житеља мање у односу на попис из 2002. године. Тренд благог пада броја становника настављен је и у наредном периоду, па је тако према проценама из 2018. у граду живело 52.082 становника.[1] Етничку основу у граду чине Руси са уделом у укупној популацији од око 84%, док су највеће мањинске заједнице Јермени са око 10% и Украјинци са 1,4%.

Кретање броја становника
1926.1939.1959.1970.1979.1989.2002.2010.2018.
14.94719.82635.86435.97042.96051.177[2]54.028[3]53.892[4]52.082

По броју становника град Белоречењск се 2017. налазио на 315. месту међу 1.112 званичних градова Руске Федерације.

Међународна сарадња[уреди]

Галерија[уреди]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ „Оценка численность населения на 1 января 2018 года по муниципальным образованиям Краснодарского края”. Приступљено 2. 4. 2018. 
  2. ^ „Всесоюзная перепись населения 1989 г. Численность наличного населения союзных и автономных республик, автономных областей и округов, краёв, областей, районов, городских поселений и сёл-райцентров.”. Всесоюзная перепись населения 1989 года (на језику: руски). Demoscope Weekly. 1989. Приступљено 4. 9. 2012. 
  3. ^ Федеральная служба государственной статистики (21. 5. 2004). „Численность населения России, субъектов Российской Федерации в составе федеральных округов, районов, городских поселений, сельских населённых пунктов – районных центров и сельских населённых пунктов с населением 3 тысячи и более человек”. Всероссийская перепись населения 2002 года (на језику: руски). Федерални завод за статистику. Приступљено 4. 9. 2012. 
  4. ^ Федеральная служба государственной статистики (Федерални завод за статистику) (2011). „Всероссийская перепись населения 2010 года. Том 1 (Национални попис становништва 2010, 1. свезак)”. Всероссийская перепись населения 2010 года (Национални попис становништва 2010) (на језику: руски). Федерални завод за статистику. Приступљено 4. 9. 2012. 

Спољашње везе[уреди]