Београдска митрополија
Београдска митрополија | |
---|---|
Основни подаци | |
Оснивање | 1831 — аутономија |
Аутокефалност | 1879. |
Канонско признање | канонски призната |
Предстојатељ | архиепископ београдски и митрополит Србије |
Сједиште | Београд |
Канонска јурисдикција | Кнежевина Србија, Краљевина Србија |
Календар | јулијански календар |
Статистика | |
Епархија | 8 |
Београдска митрополија је била црквена област у Кнежевини Србији односно Краљевини Србији од 1831. до 1920.
У периоду од 1831. до 1879. била је самоуправна (аутономна) црквена област под врховним старешинством Цариградске патријаршије. Црквену самосталност (аутокефалност) стекла је канонским путем 1879. године и као таква је 1920. године ушла у састав уједињене Српске православне цркве.[1] Архиепископска катедра налазила се при Саборном храму Светог арханђела Михаила у Београду, а поглавари митрополије носили су наслов: „архиепископ београдски и митрополит Србије”.[2]
Историја
[уреди | уреди извор]Након преговора између Кнежевине Србије и Цариградске патријаршије који су вођени током 1831. године, канонским путем је донета одлука о стварању самоуправне Београдске митрополије као црквене области за целокупно подручје Кнежевине Србије.[3] За првог поглавара Београдске митрополије постављен је дотадашњи архимандрит Мелентије Павловић коме је додељен наслов: архиепископ београдски и митрополит Србије. При богослужењима митрополит је и даље спомињао цариградског патријарха, а митрополита сви епископи у Србији.
Године 1879. Београдска митрополија је постала потпуно самостална (аутокефална) црквена област пошто је од Цариградске патријаршије канонским путем стекла пуну црквену аутокефалност.[4] Тада је у састав Београдске митрополије ушла Епархија нишка.
Противно ставу Светог архијерејског синода и потребама Православне цркве у Краљевини Србији, влада Милутина Гарашанина је 1886. године издејствовала и спровела укидање двају српских православних епархија, Шабачке и Неготинске. Главни заговорник укидања је био Милан Кујунџић Абердар, тадашњи министар просвете и црквених дела. Одмах након пада Гарашанинове и Кујунџићеве владе, Свети архијерејски синод је у јесен 1887. године затражио да се ове епархије обнове, али то је учињено тек 1891. и 1898. године.[5]
Након ослободилачких ратова (1912-1913) покренути су преговори са Цариградском патријаршијом о прикључењу епархија у ослобођеним областима, али почетне преговоре је омело избијање Првог светског рата и они су настављени тек након 1918. године, а окончани су успешно током 1920. године, стварањем уједињене Српске православне цркве.
Устројство
[уреди | уреди извор]У саставу Београдске митрополије налазиле су се епархије Београдска, Ужичка и Шабачка, нешто касније и Тимочка епархија, а послије присаједињења (1878) и Нишка епархија. У 20. вијеку постојале су сљедеће епархије: Београдска (Београд), Шабачка (Шабац), Жичка (Чачак), Нишка (Ниш) и Тимочка (Зајечар). Београдски епископ је био архиепископ и митрополит Србије.
Након балканских ратова (1912—1913) у под привремену управу Београдске митрополије потпале су и епархије у ослобођеним крајевима: Рашко-призренска, Скопска, Велешко-дебарска и мањи делови неких других епархија Цариградске патријаршије.
Архијерејски сабор је био највиша црквена власт у Краљевини Србији. Предсједник му је био митрополит, а чланови сви епархијски епископи. Редовно се састајао једанпут годишње у прољеће или јесен. Сједницама је обично присуствовао и референт за црквене послове при Министарству просвјете, а касније главни начелник Министарства вјера. Поред вјерских, духовно-дисциплинских, литургијских и вјеронаучних послова, у дјелокруг Архијерејског сабора спадао је и избор епископâ, организовање епархија, парохија и манастира, те руковање црквеним фондовима и утицање на доношење државних закона и уредаба за Цркву и свештенство. Осим тога, као црквено-судска власт, Сабор је судио и расправљао све међусобне размирице епископâ и митрополита, као и њихове кривице и брачне спорове краља и чланова Краљевскога дома.
Духовни суд (конзисторија) је постојао у свакој епархији као стална судска и управна власт. Предсједник му је био један протопрезвитер, а чланови најмање два редовна и неколико почасних судија свештеника и калуђера. Именовао их је краљ на предлог епископа и министра вјера. Велики духовни суд је био призивна (апелациона, жалбена) власт против одлука духовних судова. Сједиште му је било у Београду, а предсједник му је био један епископ кога је Архијерејски сабор бирао на годину дана. Чланови су обично били по један окружни прота или архимандрит из сваке епархије, а секретар референт за црквене послове при Министарству просвјете. Именовао их је краљ.[6]
Епархије
[уреди | уреди извор]У саставу Београдске митрополије биле су се следеће епархије:
Епархија | Сједиште | Напомене |
---|---|---|
Београдска епархија | Београд | Раније називана и Сервијска епархија; данас Архиепископија београдско-карловачка |
Жичка епархија | Чачак | Епархија се до 26. јуна 1884. звала Ужичка Данас сједиште у Краљеву |
Шабачка епархија | Шабац | Једно време (1886—1898) епархија је била укинута и припојена Београдској |
Тимочка епархија | Зајечар | формирана после 1833, а извесно време (1886—1891) је била укинута и припојена Нишкој Пре формирања територија епархије је била у саставу цариградске Видинске и мањим делом Нишке епархије |
Нишка епархија | Ниш | додата 1879. 1. новембра 1880. проширена припајањем дотадашње Нишавске (пиротске) епархије |
Нишавска епархија | Пирот | додата 1879. 1. новембра 1880. укида се као засебна епархија и припаја се Нишкој епархији |
Епархија рашко-призренска | Призрен | администрација од 1912. (статус решен 1920.) |
Скопска епархија | Скопље | администрација од 1912. (статус решен 1920.) |
Велешко-дебарска епархија | Кичево | администрација од 1912. (статус решен 1920.) Тадашњи викарни епископ ове епархије је истовремено управљао и српским деловима суседних епархија: Преспанско-охридске, Пелагонијске, Воденске, Пољанске и Струмичке |
Митрополити (1831—1920)
[уреди | уреди извор]Портрет | Име и презиме (Време старешина) |
Напомене |
---|---|---|
митрополит Мелентије Павловић 1831—1833 | Србин | |
митрополит Петар Јовановић (1833—1859) | ||
митрополит Михаило Јовановић (1859—1881) | 1879. митрополија је добила аутокефалност Када је аустрофилска српска влада 1881. протерала митрополита Михаила Мојсеј Вересић је био админитратор митрополије до 1883, када је српска влада наметнула митрополита Теодосија. | |
митрополит Теодосије Мраовић (1883—1889), | ||
митрополит Михаило Јовановић (1889—1898), | Поново београдски Митрополит | |
митрополит Инокентије Павловић (1898—1905), | ||
митрополит Димитрије (1905—1920), | 1920. уздигнут у ранг патријарха |
Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Слијепчевић 1966, стр. 421-422.
- ^ Зборник правила, уредаба и наредаба Архијерејског сабора Православне српске цркве у Краљевини Србији, Београд: Архијерејски сабор, 1900, стр. 252
- ^ Слијепчевић 1966, стр. 349-350.
- ^ Војводић 2003, стр. 87-98.
- ^ Пузовић 1995, стр. 143-158.
- ^ Радослав М. Грујић, Православна српска црква (Савремена српска црква, Српска црква у Србији), Београд, 1921.
Извори
[уреди | уреди извор]- Берић, Душан М. (2008). „Митрополит Михаило и Аустроугарска 1875–1880”. Живот и дело митрополита Михаила (1826-1898). Београд: САНУ. стр. 187—203.
- Војводић, Михаило (2003). „Како је Српска црква добила независност 1879. године” (PDF). Историјски часопис (50): 87—98. Архивирано из оригинала (PDF) 24. 03. 2018. г. Приступљено 17. 11. 2015.
- Вуковић, Сава (1996). Српски јерарси од деветог до двадесетог века. Београд: Евро.
- Јагодић, Милош (2012). „Православна црква у новим крајевима Србије (1912-1915)” (PDF). Српске студије (3): 101—135. Архивирано из оригинала (PDF) 06. 05. 2019. г. Приступљено 06. 05. 2019.
- Новаковић, Драган (2009). „Црквена политика кнеза Милоша и борба за аутономију Православне цркве у Србији”. Црквене студије (6): 365—382.
- Пузовић, Предраг (1995). „Укидање Неготинске и Шабачке епархије 1886. године” (PDF). Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. 39 (1-2): 143—158. Архивирано из оригинала (PDF) 20. 01. 2022. г. Приступљено 25. 03. 2018.
- Пузовић, Предраг (2000). Кратка историја Српске православне цркве (1219-2000). Крагујевац: Каленић.[мртва веза]
- Пузовић, Предраг (2013). „Улога свештенства у Балканским ратовима” (PDF). Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. 72 (1): 93—111. Архивирано из оригинала (PDF) 05. 06. 2020. г. Приступљено 06. 02. 2018.
- Пузовић, Предраг (2014). „Стотину осамдесет година Тимочке епархије” (PDF). Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. 73 (2): 87—92. Архивирано из оригинала (PDF) 05. 06. 2020. г. Приступљено 06. 02. 2018.
- Пузовић, Предраг (2015). „Пострадали свештеници током Првог светског рата са простора Тимочке епархије” (PDF). Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. 74 (1): 261—268. Архивирано из оригинала (PDF) 05. 06. 2020. г. Приступљено 06. 02. 2018.
- Пузовић, Предраг (2015). „Страдање свештеника током Првог светског рата на подручију Шабачко-Ваљевске епархије” (PDF). Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. 74 (2): 221—232. Архивирано из оригинала (PDF) 05. 06. 2020. г. Приступљено 06. 02. 2018.
- Радић, Радмила; Исић, Момчило (2015). Српска црква у Великом рату 1914-1918. Београд-Гацко: Филип Вишњић, Просвјета.
- Пекић, Миленко (1996). „Митрополит Михаило и Далмација”. Зборник Матице српске за историју. 53: 39—78.
- Радосављевић, Недељко В. (2007). Православна црква у Београдском пашалуку 1766-1831: Управа Васељенске патријаршије. Београд: Историјски институт САНУ.
- Радосављевић, Недељко В. (2009). Шест портрета православних митрополита 1766-1891. Београд: Историјски институт САНУ.
- Радосављевић, Недељко В. (2014). „Аутономија Православне цркве у Кнежевини Србији и арондација епископија 1831-1836”. Истраживања. Филозофски факултет у Новом Саду. 25: 233—248.
- Раковић, Александар (2009). „Предлози и расправе о високим богословским студијама у Краљевини Србији 1899-1914” (PDF). Српска теологија у двадесетом веку. 4: 104—116. Архивирано из оригинала (PDF) 07. 10. 2019. г. Приступљено 07. 10. 2019.
- Раковић, Александар (2010). „Високо образовање Српске православне цркве 1899-1936: Путеви и раскршћа”. Универзитет и српска теологија: Историјски и просветни контекст оснивања Православног богословског факултета у Београду (истраживања, документација, библиографија) (PDF). Београд: Православни богословски факултет. стр. 37—118. Архивирано из оригинала (PDF) 20. 01. 2022. г. Приступљено 07. 10. 2019.
- Слијепчевић, Ђоко М. (1966). Историја Српске православне цркве. књ. 2. Минхен: Искра.
- Слијепчевић, Ђоко М. (1980). Михаило, архиепископ београдски и митрополит Србије. Минхен: Искра. Архивирано из оригинала 23. 10. 2016. г. Приступљено 23. 10. 2016.
- Стојанчевић, Владимир (1981). „Српска национална револуција и обнова државе од краја XVIII века до 1839”. Историја српског народа. књ. 5, св. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 5—158.
- Стојанчевић, Владимир (2004). „Митрополит Михаило и питање аутономије српске цркве у Турској 1878. године”. Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор. 68-69 (2002-2003): 235—240.
- Шемјакин, Андреј Л. (2003). „Митрополит Михаило у емиграцији: Заједно са Николом Пашићем против Милана Обреновића” (PDF). Зборник Историјског музеја Србије. 31: 219—238.