Београдске џамије

Додај везе
С Википедије, слободне енциклопедије
Барјакли џамија, једина преостала џамија од 56 колико их је било у Београду у време Османлијске власти

Београдске џамије су исламске богомоље којих је у овом граду за време вишевековне владавине Османлија, било више од 50, а данас само једна.[1] Као део богатог вишевековног историјског, културног и верског наслеђа, ове исламске богомоље, иако највећим делом ишчезле, за собом су оставиле бројне материјалне и духовне трагове, јер су биле визуелни симбола развоја оријенталног Београда, у периодуу од око три века, када су њихови минарети доминирали панорамом српске престонице.[2][3][4]

У два историјска периода — половина оријенталне структуре Београда, укључујући и џамије је нестала током владавине Аустријанаца у првој половини 18. века, а друга половина — применом нове регулације у другој половини 19. века,[5][6] када је паралелно са стварања Краљевине Србије Српски народ решио да се ослободи османлијске заоставштине, и у победничкој еуфорији која је завладала у ноовооснованој Кнежевини а потом и Краљевини Србији, по окончању Српско-турски ратови или Српских ратова за независност који су вођени између 1876. и 1878. године против Османског царства од стране Кнежевине Србије и Кнежевине Црне Горе, након којих је Србија добила пуну међународно признате независности на Берлинском конгресу. Иако се са једне стране српски народ постепено ослобађао османлијске заоставштине, са друге стране и Османлије нису желеле да у српске руке оставе џамије па су оне на њихов захтев порушене највећим делом између 1863. и 1864. године. Тако су до краја 19. века у Београду порушене све џамије осим Барјакли џамије, а и она је све до обнове била у јако лошем стању.[7]

Са побољшањем српско-турских односа Краљевина Србија и гардска управа Београда, с краја 19. века пружа помоћ турском хоџи, а касније и мујезину, и у том раздобљу обновљена је Барјакли џамија.

Око три века панорамом Београдом доминирале су џамије

Историја[уреди | уреди извор]

Београд је пред крај средњег века због одличног географског положаја и јаког утврђења још из античког периода, доласком Османлија постао важан економски и војни центар ових простора Балканског полуострва.[8][9]

Освајање Србије и Београда[уреди | уреди извор]

Након осбвајања јужних крајева данашње Србије почетком 15. века Османско царство је Деспотовину Србију поробило 1459. године. Након пада Смедерева, Османиле су напале Београд, који је тек после неуспелих покушаја Мурата II 1440. године и Мехмеда II 1456. године, освојио султан Сулејман I 1521. године.[10] До 1552. била је освојена и цела Војводина, а Београд на Дунаву или Туна Белгради постао је „Дар-ул-џихад“ (Врата рата, Кућа рата, Капија рата или Тврђава џихада).[11]

Београд се постепено од средњовековне вароши коју је одликовао несметани развој скоро два пуна века, за време владавине Османлија трансформисао у оријенталну варош.

Изградња Београда[уреди | уреди извор]

Према цртежу Ференца Ватаја, Београд je 1603. године био добро заштићен град, подељен на на пет делова: два y Горњем и три y Доњем граду, сваки омеђен снажним бедемима са зупцима при врху Високи бедеми са зупцима и низом кула утопљених y градска платна штитили су подједнако Горњу тврђаву и подграђе y Доњем граду, а око тврђаве ширила су се предграђа, уз дунавску и савску обалу, заштићени палисадама на прилазу са река.[12]

У Београд су Османлије доста улагале у његову изградњу и он се убрзано развијао — што најбоље илуструју подаци, да од 4 махале колико је било 1536. године, већ 1571. године у Београду је било 27 махала, а до краја 16 века 41.[13] А у тим махалама, које су чиниле основну карактеристику балканско-оријенталне урбане културе Београда, која је за разлику од европског урбанизма који полази од правилног ортогоналног система улица, овде је она прилагођено топографији терена, а комплекс јавних грађевина, чаршија и махале чине основну карактеристику — балканско-оријенталне урбане културе.

Под утицајем такве урбане културе у Београду настаје читав комплекс јавних грађевина и чаршија. У њима су за јавне грађевине, попут џамија, увек бирана места на неком узвишењу, где је џамија са својим минаретом требло да доминира околином.[14]

Изградња џамија[уреди | уреди извор]

Након 1521. године када је Београд постао освојена варош, под влашћу Османлијске царевине, у њему настају прве џамије, које су у почетку биле преуређене хришћанске цркве претворене у џамије. Најпознатија међу њима била је стара српска Митрополитска црква која је постала Велика џамија у Доњем граду.

Интензивнија изградња џамија почела је после пада Будима 1541. када је Београд престао да буде погранична варош. Из једног турског пописа види се да је Београд већ 1560. имао шеснаест џамија, од којих десет у вароши и шест у тврђави.

Следила је у 16. и 17. веку градња нових џамија. Године 1673. Ханс Куниц у својим путописима износи претпоставку да у Београду има око 30 или 40 турских храмова... или џамија...и да су све прекривене оловом.[15][16] Каснија су истраживања показала да је Београд 1688. године имао 51 џамију.

Након што су с краја 17. и с почетка 18. века изграђене још 4 џамије, сматра се да је у Београду свеукупно изграђено 56 џамија, једна мусала џамија и 22 месџида. Разлика између месџида, џамије и мусала џамија је у томе — што се у месџидима не клања „џума намаз“ петком и бајрам-намаз тако да није било потребе за минбером са ког су се говориле хутбе, пнису имали ни минарете, док је мусала представља пространо место опасано зидом са михрабом, и уздигнутим местома за хатиба где се одржава посебан салат (молитва).

Од наведеног броја џамија, у Београду је било :

  • 17 неубицираних (зна се под којим називом су постојале али им се не зна тачна локација),
  • 27 убицираних (непознатог изгледа),
  • 12 убицираних (познатог изгледа).[17]

Златно доба београдских џамија (16. и 17. век)[уреди | уреди извор]

У другој половини 16. века Османско царство било је на врхунцу своје моћи. Његова доминантна позиција у оновременом поретку европских држава није се заснивала само на ефикасности државне организације и великом богатству земље, већ и на чињеници да по снази и величини државе сличне њему на Западу готово да није било. У њему доминира дворска култура, као и видљив лични утицај султана као мецене и директног инспиратора културних процеса у друштвеном животу.

У таквим условима, када је у Београду било 365 муслиманска домаћинства и 109 хришћанских, настало је златно доба београдских џамија, након интензивније изградња џамија, која је почела после пада Будима 1541. године, тако да је Београд већ 1560. године (према једном османском попису) имао изграђених шеснаест џамија, од којих десет у вароши и шест у Београдској тврђави.[18] Међу њима су највеће и најзначајније биле:

Џамија султана Сулејмана Величанственог у Горњем граду

Ова џамија саграђена по пројекту највећег турског архитекте Синана саграђена с краја 16. или спочетка 17. века. Она не само да је била највећа и најлепша већ је имала и доминантан положај у панорами Београда. Ова једнопросторна поткуполна џамија класичног цариградског стила с високим и витким минаретом, није била дугог века.

Срушена је за време аустријске власти у Београду од 1717-1739. године.

Мехмед-паше Јахјапашића џамија у Доњој чаршији

Ова џамија, позната и као Имарет џамија грађена је од 1548 до 1549. на простору код дорћолског угла, између данашњих улица Цара Душана, Дубровачке, Скендер-бегове и Книћанинове. Њен ктитор је Мехмед-паша Јахјапашић, смедеревски санџак-бег. Била је једна од највећих и најлепших џамија у вароши, а налазила се у комплексу јавних грађевина које је Мехмед-паша подигао као прву групу јавних зграда после 1521.

За време аустријске окупације од 1717 до 1739. године адаптирана је у фрањевачку цркву. Обновљена је 1741. као Јахја-пашина џамија, а порушена 1878.

Према Евлији Челебији, имала је главну куполу од лаког материјала, четири бочне куполе покривене оловом, предворје и бочне тремове с куполама које су такође биле покривене оловом. Обновљена џамија је била уобичајеног типа, грађена од камена, с квадратном основом и зиданом калотом. Дужина квадратне стране основе износила је око 14 метара.

Бајрам-бегова џамија у Горњој чаршији

Саграђена је између 1557. и 1560. на углу данашњих улица Доситејеве и Браће Југовића, у блоку Народног позоришта. Налазила се у склопу јавних грађевина које је подигао Бајрам-бег, смедеревски санџак-бег.

За време аустријске власти од 1717. до 1739. служила је као магацин и као зграда за становање.

Џамију је после поновног пада Београда под Османлијску валст, 1739. обновио румелијски дефтердар хаџи Мустафа-ефенди Атиф-заде. Припадала је уобичајеном једнопросторном поткуполном типу грађевине од тесаног камена чија је дужина квадратне стране основе износила око 15 метара

За време изградње зграде Народног позоришта у Београду 1869. џамија је претворена у плинару за осветљавање позоришта. Пошто је поцрнела од дима прозвана је Кара-џамијом. Тридесетак година касиније (између 1897. и 1900. године) џамија је срушена.

Ејнехан-бегова џамија

Џамију је око 1585. саградио Ејнехан-бег, на простору данашњег Булевара Револуције, у близини раскрснице са Влајковићевом улицом, некад у оквиру Малог пазара, и треће београдске чаршије, од притесаног камена. Била је монументалније од осталих београдских џамија и боље осветљена јер је за разлику од других џамија имала већи број прозора. Припадала је уобичајеном једнопросторном поткуполном типу, а дужина стране квадратне основе износила је око 15 метара.

За време аустријске окупације од 1717. до 1739. у њој се налазило складиште униформи.

Прилично је страдала у борбама 1789, па је отад добила име Батал-џамија. До темеља је срушена 1869. године

Како градња џамија у 17. веку није престајала Београд је у 1688. години имао 51 џамију и 22 месџида.

Џамије у време аустроугарске власти[уреди | уреди извор]

Београд је три пута од Турака освајала Аустрија (1688—1690, 1717—1739, 1789—1791), а Османлије су га поново заузимале, уз велика разарања, када су највише страдале и џамије.[19]

У рату под вођством принца Евгенија Савојског 1717. половина оријенталне структуре Београда укључујући и џамије је нестала
Џамија султана Махмуда, изграђена 1739.
Београд је 1789. освојен, и био до 1791. под Аустроугарском влашћу

Први већи пораз Османлија догодио се када је Београд пао под аустријску власт 1688. године. У снажној артиљеријској борби не само да је масовно страдала београдска варош, већ су у њеним махалама страдале и њихове џамије. Део џамија који нису страдале уступљено је језуитима за „латинске школе”, и осталим црквеним редовима, фрањевци, капуцини, минорити и др. за њихове манастире и школе са немачким наставним језиком, јер су досељеници углавном били Аустријанци. [20] Све турске зграде и џамије Аустријанци су реновирали у знаку бечке архитектуре из доба љубитеља уметности цара Карла.[21] Османлије, после две године, враћају у своје руке Београд, али је град из ових сукоба изашао разорен, а његово становништво, због сарадња заједно са Аустријанцима, изложено убијању, прогону и пљачкама. После 1688. године број београдских џамија је драстично опао — са 51 на свега петнаестак. То говори о масовности разарања која је Београд доживео од стране аустријске војске.

После тога Београд је поново погранична варош, и то све до 1717. године, када га Аустријанци под вођством принца Евгенија Савојског поново заузимају. Тада се на месту већ порушене Београдске тврђаве гради нова према савременим војно-стратешким потребама. Аустријска владавина Београдом у периоду од 1717. до 1739. године означена је правом трансформацијом града. У том историјском раздобњу половина оријенталне структуре Београда је нестала током владавине Аустријанаца у првој половини 18. века. Београд губи дотадашње турско-источњачки изглед и поприма обележје средњевропског град али и као једна европска метропола. Поред тврђаве и варош је опасана бедемима, а изграђена су и нова здања, руше се или пренамеју џамије, а хришћански Београд почиње опет да цвета, након што су хришћанске цркве биле обесвећене и претворене у скровиште стида и срама турског.

Герхард Корнелијус фон Дриш записао је 1719. године у свом путопису, између осталог: Ко је видео Београд под Турцима, па би га видео сад опет, не би никад рекао да је то исти онај Београд.[22]

Након поновног заузећа Беогрда, 1739. године од стране Османлија, Франц Филип Гуденус је 1740. године записао...све је некада било немачко, а сада је европска култура нестала, град и његове становнике као да је прогутала земља, све је заменила страна, азијатска култура.[23]

Османлије руше бедеме око Београда, потом аустријске касарне и друге објекте и куће, а многе хришћанске цркве претварају у џамије. Београд поново постаје варош оријенталних обележја и то са пограничним положајем, јер је Београдским мировним уговором граница повучена на реци Сави.

Крајем 19. века у последњем аустро-турском рату, Београд је октобра 1789. освојен, и био под Аустроугарском влашћу све до потписивањем Свиштовског мира 1791. године. У периоду окупације (1789 — 1791. godine) страдало је 30 џамија. У плану Београда, који је сачинио аустријски поручник Бруш 1789. године, уцртано је 15 џамија, од којих неке нису идентификоване. У плану се не наводи Батал џамија која се налазила у близини садашње Савезне народне скупштине. Овај број џамија углавном је остао контстантан до Првог српског устанка.

Када су се Аустријанци повукли у Земун, јаничарима је забрањен улазак у београдски пашалук.

Џамије у 19. веку[уреди | уреди извор]

После погибије Мустафа-паше, 1801. године, јаничари успостављају своју власт у Београду и околним селима. То је било време потпуног безвлашћа, јаничарског насиља и пљачки. Оно је било завршено познатом сечом кнезова и других виђенијих Срба, што је било повод за подизање Првог српског устанка.[24]

У Првом српском устанку устаници су ослободили Београд 1806. године, и држали град од 8. јануара 1806. до 1813. под својом влашћу, када су га поново заузеле Османлије.[25]

У току борби за ослобођење Београда 1806. године, многе џамије су страдале, а оне преостале биле су претворене у бакалнице, у неким су свиње затваране (држане), једна је била претворена у православну цркву, а Карађорђевић је многим турским женама ”које су немилосрдно и нечовјечно војници остављали наге... указао милосрђе и одредио им двије џамије за становање”.[25]
Џамије на Дорћолу 1846.

Након повратка у Београд 1813. године Османлија су обнављањале и поправљале мање оштећене џамије, док са обнављањем више оштећених и полупорушених у минулим ратовима није могло да се отпочне због тадашњих финансијских прилика у Отоманској империји, а посебно у Београдском пашалуку.

Јоаким Вујић, који је боравио у Београду 1826. године, наводи...до 30 џамија које су највећим дијелом батал, порушене и поваљане.

Српске власти су 1836. године пописале џамије у Београду, и у том списку се налазило 16 џамија. Како је у Београду било, према приповедачу Лазару Комерчићу, имао неких 15-16 џемата (махала), он сматра да је сваки џемат имао своју џамију.[13]

У путопису Вилијaма Дентона, који је слободно превео са енглеског на немачки језик београдски евангелистички пастор Данијел фон Келн, и објавио у Берлину 1865. године, у кратким цртама сажео је сво оно што је читаоца могло да интересује.

Београд је тада имао 22.000 становника, у њему је била резиденција кнеза, седиште владе, страних конзулата и митрополије. Ту су, потом, три српске цркве, једна католичка капела, једанаест џамија, три синагоге, затим, лицеј, гимназија, основне школе, музеј, читаоница са страним новинама и магазинима итд... и на крају, Данијел фон Келн помиње... утврђење са 4.000 људи у којем је седиште паше.[26]

Бомбардовање Београда 1862. године представљало је прекретницу за преостало турско становништво у вароши. Промене које је бомбардовање изазвало у турском делу Београда описао је Ф. Каниц:

„Слике некадашњег шароликог живота и живописна панорама џамија у тамном зеленилу кипариса, са жубором шедрвана, које су још биле свеже у мом сећању, нису више имале ничег заједничког с овом опустелошћу ‚Булбулдера‘ – ‚Славујеве долине‘, како су Турци назвали горњи део Дорћола – покривеног баштама и воћњацима из којих се ширио чисти миомирис.[27]

Седамдесетих година 19. века Београд постаје центар младе Кнежевине и он ће се као такав, као главно средиште, и развијати. Град почиње да се урбанизује европским узорима: нове зграде, цркве, институције културе, школе.[28] Срби су после одласка Турака показали посебну ревност у рашчишћавању трагова пропадања некадашње славе Београда, па и трагова турског боравка у Београду. Кнез Михаило је убрзо по њиховом одласку наредио да се поруше градски бедеми и шанац, и како је то сликоавито забележи Феликс Каниц,[29] а Г. Раш, поредећи утиске из 1866. и 1872. године приметио: Турског града је нестало и свуда су били запослени постављањем нових линија улица, уклањањем рушевина, рушењем... У тој еуфорији нестале су и готово све турске џамије.[30]

Архитектура[уреди | уреди извор]

Класични цариградски стил

Џамије на тлу Београда закључно са 17 веком грађене су у класичном цариградском стилу, који се заснива углавном на једнопросторној поткуполној џамији под утицајем Аја Софије.[31] Спољним изгледом џамија доминирало је сивило камена и олова којим су хбиле прекриване куполе. Камен за њихову изградњу, као и за сва остала стара здања у Београду, вађен је на Ташмајдану. Грађене су у квадратној основи а помоћу пандантива и тромпи прелазиле су у осмоугаону основу тамбура на којој лежи купола у облику полулопте. Споља џамије углавном немају декорацију осим декорације на прозорима са решеткама и улазних портала. Минарети су грађени углавном десно од улаза.[32] Око џамија су била смештена гробља. У унутрашњости џамије примењује се сликана и пластична декорација, углавном калиграфски исписани цитати из Кур’ана, ћилими и често веома богато украшени михраб и минбар.[33]

Стил турског барока

Мешутим у 18. и 19. веку у њиховом обликовању заступљен је стил турског барока, настао под утицајем Запада. Један од таквих примера је џамија султана Махмуда, изграђена око 1739, а дограђена 1746. године.[34][35][36]

Списак џамија[уреди | уреди извор]

Убициране и неубициране џамије Назив богомоље
Убициране џамије познатог изгледа 1. Али-пашина џамија 2. Бајракли-џамија 3. Бајрам-бегова џамија
4. Батал - џамија 5. Дефтердарова џамија 6. Хасан-пашина џамија
7. Јахја-пашина џамија 8. Кизлар-агина џамија 9. Лаз Оглије џамија
10. Султана Махмуда џамија 11. Султана Мустафе џамија 12. Турбе-џамија
Убициране џамије непознатог изгледа 1. Ахмед-агина џамија 2. Ат-пазар џамија 3. Царева џамија на Сави
4. Факир Хаџи-Алије џамија 5. Ферхад-пашина џамија
6. Хаџи Хасан-агина џамија 7. Хаџи-Мустафе Челебије џамија
8. Хаџи-Омера џамија 9. Хаџи-Велије џамија у Доњем граду
10. Хасан-агина џамија у Болме Хисару 11. Ибрахим-бегова џамија
12. Ибрахим-Челебијина џамија 13. Иваз Мехмед-пашина џамија
14. Калин-џамија 15. Капиџијина џамија 16. Коски-бегова џамија
17. Кучук-Хаџи-Велије џамија у Доњем граду
18. Лаз Хаџи-Махмудова џамија 19. Мусала-џамија
20. Оваџик-џамија 21. Султана Сулејмана џамија (друга) у Доњем граду
22. Султана Сулејмана џамија у Горњем граду 23. Табачка џамија
24. Три-и-бала џамија 25. Турган-бегова џамија
26. Велика џамија у Доњем граду (Султана Сулејмана)
27. Зејнудин-агина џамија
Неубициране џамије 1. Абдулџебар-агина џамија 2. Челебијина џамија 3. Чик-Салин џамија
4. Џин-Али-агина џамија 5. Гениш-агина џамија 6. Хаџи-Фетхулана џамија
7. Хаџи-Халила џамија 8. Хаџи-Незира џамија
9. Хаџи-Садика џамија 10. Хаџи-Салиха џамија 11. Идриз-бегова џамија
12. Јени-џамија 13. Кадри-пашина џамија 14. Кара-Мустафе џамија
15. Казанџијска џамија 16. Кучук-Хаџи-Хусеина џамија
17. Петрев-пашина џамија

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ Ђурић-Замоло, Д. (1964-1965). Прилог познавању београдских џамија. Прилози за оријенталну филологију, 14-15, 123-140.
  2. ^ Веселиновић, Р. Л. (1955). Нека питања из прошлости Београда XVI-XIX века. Годишњак Музеја града Београда, II, 99-116.
  3. ^ Вујовић, Бранко (2003). Београд у прошлости и садашњости. Београд: Издавачка кућа Драганић. 
  4. ^ „Đe su 273 džamije u Beogradu?”. Muhabet Magazin (на језику: бошњачки). фебруар 2020. Архивирано из оригинала 03. 02. 2021. г. Приступљено 30. 1. 2021. 
  5. ^ Д. Ђурић-Замоло, Београд као оријентална варош под Турцима 1521–1867..., Београд, 1977, 5–9
  6. ^ Д. Ђурић Замоло, Сачувани лик Београда на фотографијама А. Јовановића, И. Громана и М. Јовановића, Годишњак града Београда, XIV, Београд 1967, 141–167.
  7. ^ Екмечић, Милорад (1981). Српски народ у Турској од средине XIX века до 1878. Историја српског народа. књ. 5, св. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 447—526.
  8. ^ Павић, Милорад (2000). Кратка историја Београда. Дерета. ISBN 978-86-7346-117-5.
  9. ^ Зиројевић, Олга „Цариградски друм од Београда до Софије (1459-1683)“. Зборник Историјског музеја Србије 7 (1970): 3–197.
  10. ^ Kicikis, Dimitris (1999). Osmanlijsko carstvo. Beograd: Plato-Biblioteke XX vek. ISBN 978-86-81493-77-9. 
  11. ^ Čelebi, Evlija. 1967. Putopis. Odlomci o jugoslovenskim zemljama. Preveo, uvod i komentar napisao Hazim Šabanović. Sarajevo: Svjetlost.
  12. ^ Марија Бајаловић-Хаџи-Пешић, Београд 1603. године, како га је видео један ратни заробљеник Приступљено: 3.1.2020.
  13. ^ а б Талунџић, А. (2004а). Џамије у Београду после одласка Турака - Османлија 1867. године. Мост, XXIX (174 - нова серија 85).
  14. ^ Кукавица, Е. У. (2012). Џамије и текије у Београду. Бехар, XXI (176), 31-36.
  15. ^ Hans Kunitz, Türckhische Reiß-Beschreibung 1673–1674
  16. ^ Ms. Halle. U: Михаил П. Йонов, Немски и австрийски пътеписи за балканите ХVII – средата на ХVIII в., София 1986, 158.
  17. ^ Д. Ђурић-Замоло, Београд као оријентална варош под Турцима 1521—1867. године, Београд 1977, стр.21
  18. ^ Олга Зиројевић, Рајнхолд Лубенау о Београду и Србији 1587. године, Годишњак града Београда XIII, Beograd 1966, 49–63.
  19. ^ „Турска и аустријска владавина У:Упознајте Београд”. www.beograd.rs. Приступљено 4. 1. 2020. 
  20. ^ Каниц, Ф. (1985). Србија: земља и становништво. Београд: СКЗ стр. 30.
  21. ^ Каниц, Ф. (1985). Србија: земља и становништво. Београд: СКЗ стр. 29
  22. ^ Gerard Cornelius von Driesch, Historische Nachricht von der Röm. Kayserl. Groß-Botschafft nach Constantinopel welche auf allergnädigsten Befehl Gr. Röm. Kayserlichen und Catholischen Majestät Carl des Sechsten, nach glücklich vollendeten zweyjährigen Krieg. Der Hoch- und Wohlgebohrne des H. R. Reichs Graf Damian Hugo von Virmondt rühmlichst verrichtet, Nürnberg 1723.
  23. ^ Gerhard Fritsch, Paschas und Pest. Gesandtschaft am Bosporus, Graz–Wien 1962.
  24. ^ Вујовић, Бранко (2003). Београд у прошлости и садашњости. Београд: Издавачка кућа Драганић. 
  25. ^ а б Talundžić, Abdulah. „Džamije u Beogradu”. Most, Broj 174 (85 - nova serija) Godina XXIX maj/svibanj 2004. Архивирано из оригинала 21. 11. 2009. г. Приступљено 4. 1. 2020. 
  26. ^ Вилхелм Рихтер, Прилике у Србији под Кнезом Милошем до његове абдикације 1839. године, Крагујевац 1984, 89.
  27. ^ Ф. Каниц,Србија, земља и становништво од римског доба дo краја XIX века, књ. I, Београд, 1985, стр. 47
  28. ^ Мацура, Владимир Урбано планирање Србије у 19. и 20. веку. Београд: Београд пројект и Центар за планирање урбаног развоја, 1983.
  29. ^ Каниц, Феликс Србија, земља и становништво од римског доба до краја XIX века, 2. књига. Београд:СКЗ, 1989.
  30. ^ Луј Леже, Београд у деветнаестом веку. Из дела страних писаца, стр 37
  31. ^ Ђурић-Замоло, Д. (1977). Београд као оријентална варош под Турцима 1521-1867. Београд: Музеј града Београда стр. 18-19.
  32. ^ Ђурић-Замоло, Д. (1977). Београд као оријентална варош под Турцима 1521-1867. Београд: Музеј града Београда стр. 20-21.
  33. ^ Ђурић-Замоло, Д. (1977). Београд као оријентална варош под Турцима 1521-1867. Београд: Музеј града Београда стр. 70.
  34. ^ Б. Вујовић, Београд у прошлости и садашњости, Београд 1994
  35. ^ Б. Вујовић, Српске цркве и манастири Београда, Београд 1995
  36. ^ М. Јовановић, Српско црквено градитељство и сликарство новијег доба, Београд 2007.

Литература[уреди | уреди извор]

  • Е. А. Пејтон: Србија, најмлађи члан европске породице или Боравак у Београду и путовања по планинама и шумама унутрашњости 1843–1844. године, Нови Сад 1996, 52–56.
  • G. Tomović: Teritorija Srbije na kartama do 1600. godine, Srbija i susedne zemlje na starima geografskim kartama, Galerija SANU, Beograd,1991

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Београдске џамије на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Београдске_џамије&oldid=26822317”