Смедеревски санџак

Смедеревски санџак
Београдски пашалук
Смедеревски санџак; Београдски пашалук
	1459.—1817. (358 год.)
	Застава
	; Смедеревски санџак (Београдски пашалук), 1791.
Главни град	Смедерево; (1459–1521); Београд; (1521–1817)
Земља	Османско царство
Статус	бивша покрајина
Владавина
• Облик	Беговат
Историја
• Успостављено	1459.
• Укинуто	1817. (358 год.)
Претходник	Следбеник
	Српска деспотовина
	Хабзбуршка Србија
	Кочина крајина
	Карађорђева Србија
Хабзбуршка Србија
Кочина крајина
Карађорђева Србија
Кнежевина Србија

Смедеревски санџак (тур. Semendire Sancağı) или Београдски пашалук (тур. Belgrad Paşalığı) је назив за управну јединицу Османског царства, формирану након пада Српске деспотовине, у којој су касније избили Први и Други српски устанак. Београдски пашалук је домаћи колоквијални назив за ову територију, а њен званичан назив је у ствари био Смедеревски санџак. Међу Османлијама Смедеревски санџак је такође био познат и као област Морава (незваничан назив). Становништво Смедеревског санџака између 1739. и 1839. порасло са око 30.000 на око 300.000-400.000. На основу данашњих процена Смедеревски санџак је у тренутку избијања Првог српског устанка имао око 400.000 становника, од којих су око 40-50.000 били муслимани (највећим делом српског језика).

Назив[уреди | уреди извор]

Забуна у вези са званичним називом Смедеревског санџака је један од великих пропуста домаће историографије, а историјски нетачан назив Београдски пашалук је касније нашао пут и до страних историчара. Београдски пашалук је као појам не постоји у османском систему управе. Јачањем улоге београдске тврђаве и вароши, пре свега у стратегијском смислу, довело је до премештања седишта санџака из Смедерева у Београд. Београдски паша, везир Смедеревског санџака (смедеревски санџакбег), столовао је у Београду и истовремено је био и мухафиз (заповедник тврђаве) Београда. Као мухафиз Београда он је имао војну власт над осталим санџацима или њиховим деловима, фактички обухватајући остатак данашње средишње Србије и велики део Косова и Метохије. Овлашћења мухафиза су током 18. века проширена и неким цивилним овлашћењима, па је тако мухафиз одлучивао у неким споровима у Пироту на крају 18. века. Цео тај простор који је у ма којој функцији држао београдски мухафиз илити смедеревски санџакбег постали су у каснијој српској литератури ,,Београдским пашалуком".

Историја[уреди | уреди извор]

Смедеревски санџак основан је непосредно након пада Српске деспотовине (1459. године). Већина спахија на простору Смедеревског санџака у 15. веку је била православна. Након османског освајања Београда (1521. године) управа Смедеревског санџака је премештена у Београдску тврђаву. До 1541. године Смедеревски санџак је био у саставу Румелијског и Силистријског, а у краја XVII в. Будимског беглербеглука (познатог и као ејалет). До краја 1537. године, смедеревски санџак бег је управљао и освојеним земљама на подручју Угарске и Славоније, а Сремом је управљао до 1541. године. Након 1699. године, санџак је поново укључен у Румелијски пашалук, а прикључени су му и југоисточни делови Срема, односно остаци некадашњег Сремског санџака. У Београду је, у време Османског царства, постојало 273 џамије и месџида (посебне исламске богомоље) (Путописи Евлије Челебије из 17. века). У време аустријске владавине (1717—1739) срушен је велик број џамија. Смедеревски санџак је после 1739. године преустројен по систему који је дао значајну улогу српским кнезовима. Кнезови су одржавали везе са Хабзбуршком Монархијом, због трговине (врло је могуће да је трговина Смедеревског санџака са Хабзбуршком Монархијом била обимнија неголи са околним санџацима). Кнезови су успели да направе својеврсни савез елита са Хаџи Мустафа-пашом после 1793. Хаџи Мустафа-паша је био месни фактор децентрализације, а јерлије/јамаци (тзв. јаничари српских извора, вођени дахијама) су покушавали да заведу редовно стање у санџаку.

Године 1801-1804. овом су облашћу завладали јањичарски одметници — дахије. На територији Смедеревског санџака избили су Први и Други српски устанак 1804. и 1815. године.

Управна подела[уреди | уреди извор]

У формално правном смислу, Смедеревски санџак је припадао Румелијском ејалету са седиштем у Софији. Крајем XVIII в. Смедеревски санџак се делио у 12 нахија, које ће остати до избијања Првог српског устанка: београдска, смедеревска, пожаревачка, ћупријска, јагодинска, крагујевачка, ужичка, ваљевска, шабачка, рудничка, сокоска и боравичка. Постојеће стање, укључујући унутрашње и спољне границе није мењано у реалполитичком смислу до аутономије Кнежевине Србије, иако се османска бирократија придржавала утврђене терминологије до стицања независности Србије. Тиме је и формално-правно Смедеревски санџак престао да постоји 1878.