Берил

С Википедије, слободне енциклопедије
Уколико сте тражили насељено место у Француској, погледајте чланак Берил (Француска).
Берил
Beryl09.jpg
Три варијетета берила (слево надесно): морганит, аквамарин и смарагд
Опште информације
КатегоријаЦиклосиликат
ФормулаBe
3Al
2Si
6O
18
Струнц класификација9.CJ.05
Кристалне системеХексагонални
Кристална класаДихексагонални дипиримидални (6/mmm)
H-M симбол: (6/m 2/m 2/m)
Space groupP6/mcc
Unit cella = 9.21 Å, c = 9.19 Å; Z = 2
Идентификација
Молекулска маса537,50 g/mol
БојаЗелена, плава, жута, безбојна, ружичаста, црна и друге
Кристални хабитусПризматични до табеларних кристала; радијални, стубасти; зрнасто до компактно масивни
БлижњењеРетко
ЦепљивостНеперфектан на {0001}
ПреломКонхоидна до неправилне
ЧврстинаКрт
Тврдоћа по Мосу7,5–8
СјајностСтакласт до смолног
ОгребБео
ПровидностТранспарентан до провидног
Специфична тежинаПросек 2,76
Оптичке особинеЈедноосни (-)
Индекс преламањаnω = 1,564–1,595
nε = 1,568–1,602
Двојно преламањеδ = 0,0040–0,0070
ПлеохроизамСлаб до разговетног
Ултравиолетна флуоресценцијаНема (неки материјали за испуњавање прелома који се користе за побољшање бистрине смарагда флуоресцирају, али сам камен то не чини). Морганит има слабу љубичасту флуоресценцију.
Референце[1][2][3][4]

Берил (грч. βήρυλλος) минерал је хемијске формуле Be3Al2Si6O18,[5] односно берилијум-алуминијумски циклосиликат. Кристали берила кристалишу хексагонално и могу бити изузетно велики, метарских димензија. Берил се одликује шкољкастим преломом, тврдина му је 7,5-8, има стакласту сјајност и може бити прозиран до полупрозиран.[6][7] Разликује се обични (велики мутни кристали) и драги берили (прозирни кристали нежних боја, цењени као драго камење), а најпознатији су: смарагд (зелено обојен од хромова оксида), аквамарин (зеленкаст и модар), ружичасти морганит, зеленкастожути и жути златни берил и хелиодор (садржи мало уранијума, опализира). Берил је најважнији минерал за добијање берилијума. Долази готово редовно у пегматитима (стена која се појављује у облику жила, лећа, неправилних дајкова или плочастих еруптивних тела, у матичној стени или стенама око еруптива) гранита, на пример Мославачке горе, те у шкриљцима.[8]

Варијетети берила:
1. златни кристал берила,
2. хелиодор.
3. емералд,
4. аквамарин,
5. морганит.
Брушени смарагд.
Бразилски аквамарини, дијаманти и бело злато.
Брушени морганит, 2,01 карат, Бразил.
Брушени златни берил, 48,75 карата, Бразил.

Хексагонални кристали берила величином могу бити врло малих димензија па све до неколико метара. Берил има шкољкаст Лом, тврдоћа му је од 7,5-8, а специфична густина 2,63 до 2,80. Има стакласт сјај и може бити прозиран до полупрозиран. Калавост му је слаба по базном пинакоиду, а хабитус му је у облику дихексагонске бипирамиде. Чисти берил је безбојан, али врло често у себи садржи примесе па су присутни разнобојни варијетети - бели, зелени, плави, жути, црвени. Структура му се састоји од међусобно повезаних шестерочланих прстенова [Si6O18], који су поређани једни изнад других. Између тих прстенова налазе се канали у које могу ући катјони попут Na, K, Li, Cs, Ca, итд, или чак молекул воде. Те структурне примесе у каналима одређују боју берила. Примерци из Бразила показују астеризам. Данас је берил лако синтетски произвести, уз помоћ десетак различитих метода.

Порекло имена[уреди | уреди извор]

Име му долази од грчке речи beryllos, што значи плавозелен или морска вода.

Облици берила[уреди | уреди извор]

Варијетети берила цењени су као драго камење, још од праисторијског доба. И у Библији је препозната његова лепота, па тако Езекиел (1:16) описује точкове Божјег трона и упоређује их са сјајем берила. Зелени берил зове се смарагд, а зелена боја му је од хрома који је ушао у канале између [Si6O18]-прстенова (још увек се расправаља о улози ванадијума у њима). Има га на Уралу код Јекатеринбурга и код Невчинска, Русија, у Колумбији (Мусо и Чивор). Црвени је биксбит или црвени смарагд, плави берил је аквамарин, ружичасти је воробевит, назван касније морганит, бели/безбојни је гошенит, а жутозелени хелиодор (има примесе жељеза у каналићима). Златни берил је жаркожуте боје. Трапични смарагди су берили који показују секторски раст као резултат уклапања албита у берилу за време упоредног раста.

Смарагд[уреди | уреди извор]

Детаљније: Смарагд

Смарагд (лат. smaragdus од грч. σμάραγδος [λίϑος]) је зелено обојени облик минерала берила (Be3Al2(SiO3)6). Своју смарагднозелену боју добио је од примеса хромовог оксида. Лепи и чисти смарагди убрајају се у најскупоценије драго камење и брусе се у различитим облицима за накит. Смарагд долази у пегматитима гранита. Главна су налазишта: Колумбија, Бразил, Урал и западна Аустралија. У старом веку најпознатије лежиште смарагда било је у древном Египту.

Аквамарин[уреди | уреди извор]

Детаљније: Аквамарин

Аквамарин (лат. aqua: вода + marinus: морски) је зеленкасто и модро обојени облик минерала берила. Кристализује као и берил у хексагонском кристалном систему хемијског састава Be3Al2[Si6O18]. Аквамарин добија своју плаву боју додавањем двовалентних и тровалентних јона жељеза (Fe2+ i Fe3+) на различитим положајима мреже.[9] Међутим, као алохроматски минерал (стране боје), линија аквамарина увек је бела. Сена названа по драгуљу дубоко је зеленоплава. Због високе Мосове тврдоће од 7,5 до 8 и често добро развијених бистрих кристала, аквамарин се углавном прерађује у драго камење.

Морганит[уреди | уреди извор]

Морганит, познат и као „ружичасти берил”, „пурпурни берил”, „ружичасти смарагд” и „цезијски берил”, редак је светло ружичасти до ружичасти драгуљ минерала берила. Такође се могу наћи наранчасто/жуте врсте морганита, а траке у боји су уобичајене. Може се рутински топлотно обрађивати како би се уклониле мрље жуте боје, а повремено се зрачи ради побољшања боје. Ружичаста боја морганита приписује се јонима мангана Mn2+.

Златни берил и хелиодор[уреди | уреди извор]

Златни берил може се кретати у бојама од бледо жуте до сјајно златне. За разлику од смарагда, златни берил генерално има врло мало мана. Израз „златни берил” понекад је синоним за хелиодор (од грчког hēlios - ἥλιος: Sunce + dōron - δῶρον: дар), али златни берил односи се на чисто жуте или златножуте нијансе, док се хелиодор односи на зеленкасто-жуте нијансе. Златно жута боја приписује се јонима Fe3+. [10][11] Златни берил и хелиодор користе се као драгуљи или драго камење. Вероватно највећи резано златни берил је беспрекоран камен од 2054 карата који је изложен у Дворани драгог камења у Вашингтону, Сједињене Државе. [12]

Лежишта[уреди | уреди извор]

Берил се већином налази у гранитним пегматитима, гранитима и грајзенима, али такође га има и у лискунским шкриљцима на Уралу и често је у заједници с калајним и волфрамским рудама. Има га у Аустрији, Немачкој и Ирској. Такође се појављује и на Мадагаскару (поготово морганит). Најпознатији извор смарагда на свету јесу Мусо и Чивор, (Бојака, Колумбија), где се појављују у кречњацима. Смарагда такође има у Трансвалу (ЈАР), Минас Жераису (Бразил) те близу Мурсинке на Уралу. У САД-у га има у Северној Каролини. Пегматити из Нове Енглеске произвели су неке од највећих кристала берила, укључујући и масивне кристале димензија 5,5 m x 1,2 m, тешке скоро 18 тона. Остале локације укључују још Јужну Дакоту, Колорадо, Јуту, Идахо и Калифорнију. Аквамаринска лежишта: Мадагаскар, Уганда, Зимбабве, Египат, Пакистан (друзе), Авганистан, острво Елба у Италији. Берила такође има на Мославачког гори, те на Мотајици (БиХ)

Употреба[уреди | уреди извор]

Осим за накит и украсе, берили се употребљавају као руда берилијума, метала који се због своје изузетно мале густине све више користи у производњи легура и у новим технологијама. Друиди су бериле употребљавали као медијум за прорицање, а Шкоти су овај минерал звали каменом моћи. Најраније кристалне кугле биле су напављене управо од берила, а после је берил замијењен прозирним кварцом.

Слике[уреди | уреди извор]

Goshenit-G-EmpireTheWorldOfGems.jpg RedBeryl-G-EmpireTheWorldOfGems.jpg Beryl made in Tajikistan.jpg Aquamarin cut.jpg
Брушени гошенит, 1,88 карата, Бразил. Избрушени биксбит или црвени смарагд, 0,56 карата, Јута, САД. Хелиодор из Таџикистана. Избрушени аквамарин (12 карата).

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Beryl”. mindat.org. Архивирано из оригинала на датум 2007-10-26. 
  2. ^ „Beryl Mineral Data”. webmineral.org. Архивирано из оригинала на датум 2008-05-12. 
  3. ^ „Beryl” (PDF). Mineral Data Publishing. 2001. Архивирано (PDF) из оригинала на датум 2011-11-28. 
  4. ^ Schumann, Walter (2009). Gemstones of the World. Sterling Publishing Co. ISBN 978-1-402-76829-3. Архивирано из оригинала на датум 2017-11-20. Приступљено 2018-05-22. 
  5. ^ Housecroft, C. E.; Sharpe, A. G. (2008). Inorganic Chemistry (3. изд.). Prentice Hall. ISBN 978-0-13-175553-6. 
  6. ^ Бабич, Д. (2003). Минералогија. Београд: Рударско-геолошки факултет. 
  7. ^ аутора, Група (2003). Атлас фосила и минерала. Креативни центар: Београд. 
  8. ^ beril, [1] "Hrvatska enciklopedija", mrežno izdanje, Leksikografski zavod Miroslav Krleža, www.enciklopedija.hr, pristupljeno 30. 8. 2020.
  9. ^ Christa Behmenburg, Maximilian Glas, Rupert Hochleitner, Michael Huber, Jan Kanis, Eckehard Julius Petsch, Karl Schmetzer, Stefan Weiß, Karl Egon Wild, Christian Weise: "Aquamarin & Co. die Berylle Aquamarin, Goshenit, Heliodor, Morganit und Roter Beryll", extraLapis, band= 23, Verlag= Christian Weise Verlag, München , 2002, seiten=13, ISBN= 3-921656-61-3, ISSN= 0945-8492
  10. ^ „Color in the beryl group”. Mineral Spectroscopy Server. minerals.caltech.edu. California Institute of Technology. Архивирано из оригинала на датум 2011-08-22. Приступљено 2009-06-06. 
  11. ^ Ibragimova, E.M.; Mukhamedshina, N.M.; Islamov, A.Kh. (2009). „Correlations between admixtures and color centers created upon irradiation of natural beryl crystals”. Inorganic Materials. 45 (2): 162. S2CID 96344887. doi:10.1134/S0020168509020101. 
  12. ^ Thomas, Arthur (2007). Gemstones. New Holland Publishers. стр. 77. ISBN 978-1-845-37602-4 — преко Google Books. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Бабич, Д. (2003). Минералогија. Београд: Рударско-геолошки факултет. 
  • аутора, Група (2003). Атлас фосила и минерала. Креативни центар: Београд. 
  • Hurlbut, Cornelius S.; Klein, Cornelis (1985). Manual of MineralogyНеопходна слободна регистрација (20th изд.). New York: John Wiley and Sons. ISBN 978-0-471-80580-9. 
  • Sinkankas, John (1994). Emerald & Other Beryls. Geoscience Press. ISBN 978-0-801-97114-3. 
  • Harrison, Donald K.; Anderson, Walter; Foley, Michael E. (1990). „The Mineral Industry of Maine” (PDF). Minerals yearbook 1990. 2. US Bureau of Mines. стр. 237. ISBN 978-0-160-38183-6. Архивирано (PDF) из оригинала на датум 2014-04-27. 
  • „The Rose of Maine”. Maine Geological Survey. 6. 10. 2005. Архивирано из оригинала на датум 2009-07-10. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Берил&oldid=23962615”