Бескичмењаци

С Википедије, слободне енциклопедије
Бескичмењаци
Темпорални опсег: криоген до садашњости, 665–0Ma
Diversity of various invertebrates from different phyla
Примери бескичмењака из различитих типова; у смеру казаљке на сату од врха лево: Chrysaora fuscescens (жарњаци), Drosophila melanogaster (зглавкари), карипска гребенска лигња (мекушац), и Hirudo medicinalis (чланковити црв).
Научна класификацијаEdit this classification
(нерангирано): Filozoa
Царство: Animalia
Укључене групе
  • Све групе животиња које нису у подразреду Vertebrata

Бескичмењаци (лат. Invertebrata) су животиње без развијених кичмених пршљенова. Већина животиња (око 97% свих животиња на нашој планети) су управо бескичмењаци. У оквиру ове групе животиња најбројнији, доминантни су зглавкари који обухватају око 70% свих познатих врста животиња. Највећи број врста међу зглавкарима поседују инсекти који су доминантне животиње на планети Земљи, како по броју врста тако и по бројности самих популација. Осим инсеката, око половина бескичмењака живи у мору.

Већина животињских врста су бескичмењаци; једна процена износи 97%.[1] Многи таксони бескичмењака имају већи број и разноврсност врста него цео подразред кичмењака.[2] Бескичмењаци се веома разликују по величини, од 50 μm (0,002 in) ротаторија[3] до колосалних лигњи од 9–10 m (30–33 ft).[4]

Неки такозвани бескичмењаци, као што су Tunicata и Cephalochordata, су ближе кичмењацима него другим бескичмењацима. Ово чини бескичмењаке парафилетским, тако да термин нема мало значења у таксономији.

Подела[уреди | уреди извор]

Типови бескичмењаци се према различитим критеријумима могу груписати и поделити. Тако их је, према сложености, еволуционој напредности могуће раздвојити у две велике групе:

1. ниже бескичмењаке којима припадају :

2. више бескичмењаке.

Нижи бескичмењаци имају неке заједничке особине:

Виши бескичмењаци су еволуционо напреднији па су њихове особине:

  • могу да бораве већи део времена изван воде
  • већих су димензија
  • имају целом, који се сматра главним фактором њихове еволуционе успешности.

Таксономски значај[уреди | уреди извор]

Термин бескичмењаци није увек прецизан међу небиолозима, јер не описује тачно таксон на исти начин на који то чине Arthropoda, Vertebrata или Manidae. Сваки од ових термина описује важећи таксон, раздео, подраздео или фамилију. „Бескичмењаци“ је термин погодности, а не таксон; он има врло мало циркукрипционог значаја осим унутар Chordata. Кичмењаци као потраздео обухвата тако мали удео Metazoa да говорећи о царству Animalia у смислу „кичмењака”и „бескичмењака” има ограничену практичност. У формалнијој таксономији Animalia други атрибути логично претходе присуству или одсуству кичменог стуба у конструисању кладограма, на пример, присуство нотохорда. То би барем ограничило хордате. Међутим, чак и постојање нотохорда би био мање фундаментални критеријум од аспеката ембриолошког развоја и симетрије[5] или можда телесног плана.[6]

Упркос томе, концепт бескичмењака као таксона животиња опстао је више од једног века међу лаицима,[7] као и у зоолошкој заједници и у њеној литератури остаје у употреби као термин погодан за животиње које нису чланови кичмењака.[8] Преостали текст одражава раније научно разумевање појма и оних животиња које су га чиниле. Према овом схватању, бескичмењаци не поседују скелет кости, било унутрашње или спољашње. Они укључују веома различите планове тела. Многи имају хидростатичке скелетоне испуњене течношћу, попут медуза или црва. Други имају чврсте егзоскелете, спољашње шкољке попут оних код инсеката и ракова. Најпознатији бескичмењаци укључују Protozoa, Porifera, Coelenterata, Platyhelminthes, Nematoda, Annelida, Echinodermata, Mollusca и Arthropoda. Артроподи укључују инсекте, ракове и пауке.

Историја[уреди | уреди извор]

Сматра се да су најранији животињски фосили били бескичмењаци. Фосили стари 665 милиона година у формацији Трезона у Трезона Бореу, западно-централни Флиндери, Јужна Аустралија, тумачени су као рани сунђери.[9] Неки палеонтолози сугеришу да су се животиње појавиле много раније, вероватно већ пре једне милијарде година,[10] иако су вероватно постале вишећелијске у тонијану. Фосили у траговима као што су они који потичу из касне неопротерозојске ере указују на присуство триплобластичних црва, отприлике великих (око 5 mm широких) и комплескних као кишне глисте.[11]

Пре око 453 милиона година, животиње су почеле да се диверзификују, а многе важне групе бескичмењака су се одвојиле једна од друге. Фосили бескичмењака налазе се у разним врстама седимената из фанерозоика.[12] Фосили бескичмењака се обично користе у стратиграфији.[13]

Истраживање[уреди | уреди извор]

Током много векова, биолози су занемаривали бескичмењаке, у корист великих кичмењака и „корисних“ или харизматичних врста.[14] Биологија бескичмењака није била главна област проучавања све до дела Линеа и Ламарка у 18. веку.[14] Током 20. века, зоологија бескичмењака постала је једна од главних области природних наука, са истакнутим открићима у области медицине, генетике, палеонтологије и екологије.[14] Проучавање бескичмењака је такође користило органима за спровођење закона, јер је откривено да су зглавкари, а посебно инсекти, извор информација за форензичке истражитеље.[15]

Два од најчешће проучаваних моделних организама данас су бескичмењаци: воћна мушица Drosophila melanogaster и нематода Caenorhabditis elegans. Они су дуго били најинтензивније проучавани моделни организми и били су међу првим облицима живота који су генетски секвенционирани. Ово је олакшано озбиљно смањеним стањем њихових генома, али су многи гени, интрони и везе изгубљени. Анализа генома морске анемоне старлете је нагласила значај сунђера, плакозоа и хоанофлагелата, који су такође секвенцирани, у објашњавању приспећа 1500 гена предака јединствених за животиње.[16] Бескичмењаке такође користе научници у области воденог биомониторинга за процену ефеката загађења воде и климатских промена.[17]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ May, Robert M. (16. 9. 1988). „How Many Species Are There on Earth?”. Science. 241 (4872): 1441—1449. Bibcode:1988Sci...241.1441M. JSTOR 1702670. PMID 17790039. S2CID 34992724. doi:10.1126/science.241.4872.1441. Архивирано из оригинала на датум 15. 11. 2016. Приступљено 17. 6. 2014. 
  2. ^ Richards, O. W.; Davies, R.G. (1977). Imms' General Textbook of Entomology: Volume 1: Structure, Physiology and Development Volume 2: Classification and Biology. Berlin: Springer. ISBN 978-0-412-61390-6. 
  3. ^ Howey, Richard L. (1999). „Welcome to the Wonderfully Weird World of Rotifers”. Micscape Magazine. Приступљено 2010-02-19. 
  4. ^ Roper, C.F.E. & P. Jereb (2010). Family Cranchiidae. In: P. Jereb & C.F.E. Roper (eds.) Cephalopods of the world. An annotated and illustrated catalogue of species known to date. Volume 2. Myopsid and Oegopsid Squids. FAO Species Catalogue for Fishery Purposes No. 4, Vol. 2. FAO, Rome. pp. 148–178.
  5. ^ Pechenik, Jan (1996). Biology of the Invertebrates. Dubuque: Wm. C. Brown Publishers. ISBN 978-0-697-13712-8. 
  6. ^ Brusca, Richard C.; Brusca, Gary J. (1990). InvertebratesНеопходна слободна регистрација. Sunderland: Sinauer Associates. ISBN 978-0-87893-098-2. 
  7. ^ Brown, Lesley (1993). The New shorter Oxford English dictionary on historical principles. Oxford [Eng.]: Clarendon. ISBN 978-0-19-861271-1. 
  8. ^ Louis Agassiz (21. 3. 2013). Essay on Classification. Courier Corporation. стр. 115—. ISBN 978-0-486-15135-9. 
  9. ^ Maloof, Adam C.; Rose, Catherine V.; Beach, Robert; Samuels, Bradley M.; Calmet, Claire C.; Erwin, Douglas H.; Poirier, Gerald R.; Yao, Nan; Simons, Frederik J. (17. 8. 2010). „Possible animal-body fossils in pre-Marinoan limestones from South Australia”. Nature Geoscience. 3 (9): 653. Bibcode:2010NatGe...3..653M. doi:10.1038/ngeo934. 
  10. ^ Campbell. Neil A.; Jane B. Reece (2005). Biology (7 изд.). Pearson, Benjamin Cummings. стр. 526. ISBN 978-0-8053-7171-0. 
  11. ^ Seilacher, A.; Bose, P.K.; Pflüger, F. (октобар 1998). „Animals More Than 1 Billion Years Ago: Trace Fossil Evidence from India”. Science. 282 (5386): 80—83. Bibcode:1998Sci...282...80S. ISSN 0036-8075. PMID 9756480. doi:10.1126/science.282.5386.80. 
  12. ^ Clarkson, Euan Neilson Kerr (1998). Invertebrate palaeontology and evolution. Wiley-Blackwell. ISBN 978-0-632-05238-7. 
  13. ^ Kummel, Bernhard (1954). Status of invertebrate paleontology, 1953. Ayer Publishing. стр. 93. ISBN 978-0-405-12715-1. 
  14. ^ а б в Ducarme, Frédéric (2015). „Why study invertebrates? A philosophical argument from Aristotle”. No Bones (Smithsonian Institution website). 
  15. ^ Gunn, Alan (2009). Essential forensic biology. John Wiley and Sons. стр. 214. ISBN 978-0-470-75804-5. 
  16. ^ N.H. Putnam, NH; et al. (јул 2007). „Sea anemone genome reveals ancestral eumetazoan gene repertoire and genomic organization”. Science. 317 (5834): 86—94. Bibcode:2007Sci...317...86P. ISSN 0036-8075. PMID 17615350. S2CID 9868191. doi:10.1126/science.1139158. 
  17. ^ Lawrence, J.E.; Lunde, K.B.; Mazor, R.D.; Bêche, L.A.; McElravy, E.P.; Resh, V.H. (2010). „Long-Term Macroinvertebrate Responses to Climate Change: Implications for Biological Assessment in Mediterranean-Climate Streams”. Journal of the North American Benthological Society. 29 (4): 1424—1440. S2CID 84679634. doi:10.1899/09-178.1. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Догељ, В, А: Зоологија бескичмењака, Научна књига, Београд, 1971.
  • Крунић, М: Зоологија инвертебрата 1, Научна књига, Београд, 1977.
  • Крунић, М: Зоологија инвертебрата 2, Научна књига, Београд, 1979.
  • Крстић, Љ: Човек и микроби, Драганић, Београд, 2003.
  • Маричек, магдалена, Ћурчић, Б, Радовић, И: Специјална зоологија, Научна књига, Београд, 1986.
  • Матоничкин, И, Хабдија, И, Примц - Хабдија, Б: Бескраљешњаци - билогија нижих авертебрата, Школска књига, Загреб, 1998.
  • Marcon, E, Mongini, M: Све животиње света, ИРО Вук Караџић, Београд, 1986.
  • Петров, И: Сакупљање, препаровање и чување инсеката у збиркама, Биолошки факултет, Београд, 2000.
  • Радовић, И, Петров, Бригита: Разноврсност живота 1 - структура и функција, Биолошки факултет Београд и Stylos Нови Сад, Београд, 2001.
  • Ратајац, Ружица: Зоологија за студенте Пољопривредног факултета, ПМФ у Новом Саду и МП Stylos Нови Сад, 1995.
  • A. R. Maggenti; S. Gardner (2005). Online Dictionary of Invertebrate Zoology. 
  • Hyman, L. H. 1940. The Invertebrates (6 volumes) New York : McGraw-Hill. A classic work.
  • Anderson, D. T. (Ed.). (2001). Invertebrate zoology (2nd ed.). Oxford: Oxford University Press.
  • Brusca, R. C., & Brusca, G. J. (2003). Invertebrates (2nd ed.). Sunderland, Mass. : Sinauer Associates.
  • Miller, S.A., & Harley, J.P. (1996). Zoology (4th ed.). Boston: WCB/McGraw-Hill.
  • Pechenik, Jan A. (2005). Biology of the invertebrates. Boston: McGraw-Hill, Higher Education. стр. 590 pp. ISBN 978-0-07-234899-6. 
  • Ruppert, E. E., Fox, R. S., & Barnes, R. D. (2004). Invertebrate zoology: a functional evolutionary approach. Belmont, CA: Thomas-Brooks/Cole.
  • Adiyodi, K.G. & Adyiodi, R.G. (Eds) 1983- . Reproductive Biology of Invertebrates. Wiley, New York. (Many volumes.)
  • Giese, A.G. & Pearse, J.S. (Eds) 1974- . Reproduction of Marine Invertebrates. Academic Press, New York. (Many volumes.)
  • Advances in Invertebrate Reproduction. Elsevier Science, Amsterdam. (Five volumes.)

Спољашње везе[уреди | уреди извор]