Бечка партија

Из Википедије, слободне енциклопедије
a b c d e f g h
8
Chessboard480.svg
a8 black rook
b8 black knight
c8 black bishop
d8 black queen
e8 black king
f8 black bishop
g8 black knight
h8 black rook
a7 black pawn
b7 black pawn
c7 black pawn
d7 black pawn
f7 black pawn
g7 black pawn
h7 black pawn
e5 black pawn
e4 white pawn
c3 white knight
a2 white pawn
b2 white pawn
c2 white pawn
d2 white pawn
f2 white pawn
g2 white pawn
h2 white pawn
a1 white rook
c1 white bishop
d1 white queen
e1 white king
f1 white bishop
g1 white knight
h1 white rook
8
7 7
6 6
5 5
4 4
3 3
2 2
1 1
a b c d e f g h
Бечка партија

Бечка па́ртија је шаховско отварање које почиње потезима:

1. e2-e4 e7-e5 2. Сб1-ц3.

Историја[уреди]

Беч, некада један од шаховских центара света, ушао је у историју шаховских отварања захваљијући својим шахистима. Они су средином XIX века анализирали отварање чији је циљ да се потезом 2. Сб1-ц3 прво онемогући противудар да д7-д5 (као што је случај у Фалкберовом противгамбиту и да се тек тада пешак постави на ф2-ф4. На челу бечких шахиста који су заслужни за анализе и пропагирање овог отварања био је Хампе (1814—1876). Бечку партију, које данас нема на већим шаховским турнирима, касније су анализирали велики мајстори шаха Жак Мизес и Рудолф Шпилман (1884—1942). Ово отварање су са успехом за белог примењивали Рудолф Шпилман и Бент Ларсен.

Основне варијанте[уреди]

После 2. Сб1-ц3 црни има два главна наставка:

  • 2…Сф8-ф6 — најраспрострањенији. Тада је бели пред избором:
    • 3. ф2-ф4 — прелазећи на игру у духу краљевог гамбита
    • 3. Лф1-ц4 — тежећи да добије позицију у духу ловчевог отварања. На напад 3…Сф6:e4 са идејом на 4. Сц3:e4 се одговара са 4…д7-д5, при чему је боље не наставити 4. Сц4:ф7+ Kpe8:ф7 5. Сц3:e4 d7-d5, што води ка предности црног, а 4. Дд1-х5 Се4-д6 5. Лц4-б3 Сб8-ц6 6. Сц3-б5 г7-г6 7. Дх5-ф3 ф7-ф5 8. Дф3-д5 Дд8-e7 9. Сб5:ц7+ Kpe8-д8 10. Сц7:a8 б7-б6.
  • 2…Kб8-ц6 — мање активан, а притом и редак потез.

Бели се може сачувати од ове варијанте потезом 3. Сг1-ф3, прелазећи у Игру четири скакача.

Литература[уреди]

  • Константинопольский А. М., Лепешкин В. Ф. Венская партия. М., ФиС, 1989. ISBN 5-278-00168-2