Бечки књижевни договор

Франц Миклошич

Бечки књижевни договор је био споразум осморице јужнословенских књижевника, који је склопљен и потписан 28. марта 1850. године у Бечу, престоници тадашњег Аустријског царства. Међу осморицом потписника, петорица су били Хрвати, двојица Срби и један Словенац. Интегрални текст договора објављен је већ 3. априла (1850) у загребачком листу Narodne novine (бр. 76).

Иван Кукуљевић Сакцински

Бечким договором била су предложена решења за низ књижевних и језичких питања. Полазећи од претпоставке о јединству народа, потписници су се заложили за нормирање јединственог књижевног језика, предложивши да се за основу узме једно од три постојећа "наречја" које је у тексту договора означено као јужно, уз навођење извесних особина. Преостала два "наречја" поменута су уопштено, без навођења њихових назива или одлика. У текст договора унете су и верске одреднице, уз помен књижевних стваралаца западног и источног верозакона, што се односило на две хришћанске вероисповести (римокатолици и православци), док књижевно стваралаштво домаћих муслимана није поменуто, а такође нису помињане ни српске, хрватске или словеначке одреднице, било у језичком или етничком смислу. Услед таквих и сличних пропуста и нејасноћа, одредбе договора су недуго по објавивању постале предмет различитих тумачења, расправа и спорова, тако да је међу представницима различитих лингвистичких традиција временом дошло до настанка опречних погледа на природу и значње споразума, како у појединостима тако и у целини.

Вук Стефановић Караџић

Према изворном тексту договора, један народ (у самом тексту неименован и потпуно недефинисан) требало би да има једну књижевност, а из тих основних ставова, који су представљали пуку фикцију, изведена су и сва остала начела споразума, који је започињао следећом уводном изјавом:

Знајући да један народ треба једну књижевност да има и по том са жалости гледајући како нам је књижевност раскомадана, не само по буквици него и по језику и правопису, састајали смо се овијех дана да се разговоримо како бисмо се, што се за сад више може, у књижевности сложили и ујединили.
— Бечки књижевни договор

Питање о опсегу пројектованог народног и језичког јединства проистицало је не само из недоречености Бечког књижевног договора, већ и из пропратног документа који је носио наслов: Главна правила за јужно нарјечје, а који је саставио Вук Стефановић Караџић, држећи се своје поделе српског језика на три изговора, односно (по Вуку) "наречја": јужно (ијекавица), источно (екавица) и западно (икавица). Из такве Вукове употребе појма "наречје" (која се разликовала од савременог значења термина наречје у дијалектологији), проистицало је и питање о опсегу три "наречја" (=изговора) у тексту Бечког књижевног договора и последичном односу потписника и њихових следбеника према статусу три стварна наречја (штокавско, чакавско, кајкавско).

У међуратном периоду, за време постојања Краљевине Југославије (1918-1941), међу поборницима "троименог" српско-хрватско-словеначког језика, Бечки књижевни договор је због учешћа једног Словенца (Франц Миклошич) проглашаван претечом теорије о ширем језичком јединству не само Срба и Хрвата, већ и Словенаца. Насупрот томе, међу поборницима ужег, српско-хрватског језичког заједништва, договор је приказиван као темељ "двоименог" српскохрватског језика, уз прећуткивање комплексних питања о изворним погледима појединих потписника на опсег и статус два преостала, у тексту договора узгредно поменута али недефинисана наречја.

Према лингвистичкој терминологији која се усталила накнадно, Бечким књижевним договором је као основа за заједнички књижевни језик узет ијекавски изговор штокавског наречја, а на сличним основама касније је формулисан и Новосадски договор (1954) о заједничком српскохрватском, односно хрватскосрпском језику, уз додатно нормирање равноправности ијекавице и екавице. Насупрот томе, након распада Југославије (1990-1992) дошло је до реафирмације посебних језичких стандарда: српског и хрватског, а потом и до обликовања нових језичких стандарда: бошњачког и црногорског.

Позадина

Унгархасе, Беч, 19. вијек.

За више информација погледајте: Јужнословенски језици и Аустрославизам

Бечки књижевни договор настао је у време редефинисања службене политике Бечког двора према словенским народима у Аустријској царевини (аустрославизам). Рад на креирању званичне терминологије организовала је и финансирала аустријска државна власт, са циљем да се правно уреде разна питања из области просветне и културне политике у јужнословенским областима царевине, а тим поводом се рачунало и на уштеду у области административних трошкова који су настајали приликом службене употребе различитих језика, наречка и дијалеката.

Иван Мажуранић

Иницијатор рада на решавању језичких питања био је словеначки филолог Франц Миклошич, царски библиотекар и посланик у скупштини царевине, који се ради постизања ширег договора обратио и појединим српским и хрватским књижевницима. Главни учесник договора са српске стране био је Вук Стефановић Караџић, а са хрватске Иван Мажуранић. На састанцима који су одржани у Бечу донета је одлука о обликовању заједничког језика на основу Вуковог јужног "наречја" (ијекавски изговор штокавског наречја). Сматра се да је Вуково „јужно наречје“, иако се највећим дијелом налазило изван граница Аустријске монархије, усвојено као основа заједничког књижевног језика управо захваљујући дугогодишњем залагању Вука Караџића за афирмацију ијекавице. О самом току одлучивања мало је познато, а претпоставља се да је кључни састанак одржан у бечком стану Вука Караџића на Унгаргасе 362 или у Герловићевој крчми.

Један од потписника, Иван Кукуљевић, период бечког договора описује као доба када је „Хрватска спавала у дубоком сну“, „сва интелигенција једино латински говорила“, „у женском друштву једини језик био њемачки“, а аристократија своје синове слала у Мађарску да уче мађарски.

Садржај

Димитрије Деметер

Окупљена осморица књижевника постигла су следећи договор:

• да не ваља мијешати наречја и градити ново којега у народу нема, него је боље од народнијех наречја изабрати једно, да буде књижевни језик.
• да књижевно наречје буде јужно "наречје" (Вуково јужно "наречје": ијекавски изговор штокавског наречја), уз примену ијекавског изговора, из разлога што највише народа тако говори, што су готово све народне пјесме у њему спјеване и што је стара дубровачка књижевност у њему списана.
• остала два наречја (нису именована, нити дефинисана, али реч је о чакавском и кајкавском) могу се и даље слободно употребљавати и рaзвијати, али без стварања хибридних језичких варијанти

Бечким књижевним договором усвојена су и нека начела за нормирање будућег заједничког језика:

• да се на онијем мјестима гдје су два слога пише ије, а гдје је један слог, да се пише је или е или и, како гдје треба (нпр. бијело, бјелина, мрежа, донио).
• да и књижевници источнога вјерозакона врате х свуда гдје му је по етимологији мјесто.
• да х на крају именица у роду множине не треба писати (нпр. земаљах, отацах).
• да се пред р, гдје само собом слог чини, не пише ни а ни е, већ само р нека стоји (нпр. прст уместо перст).

Потписници

Ђуро Даничић

Потписници Бечког књижевног договора били су:

• Иван Кукуљевић Сакцински
• Димитрије Деметер
• Иван Мажуранић
• Вук Стефановић Караџић
• Винко Пацел
• Франц Миклошич
• Стјепан Пејаковић
• Ђуро Даничић

Последице

Бечки књижевни договор завршава се речима:

Зато молимо све књижевнике, који управо желе срећу и напредак народу својему, да би на ове мисли наше пристали и по њима дјела своја писали.
— Бечки књижевни договор

Ради приближавања књижевног језика, хрватски писци су изашли у сусрет одричући се кајкавштине и усвајајући штокавско наречје за књижевно, а српски књижевници даљим и потпуним напуштањем славено-сербског језика. Након тога, ради приближавања два писма, извршене су додатне реформе латинице по фонетском принципу, који је већ био примењен у Вуковој ћирилици. Остала наречја, чакавско и кајкавско, потиснута су у другоги план у односу на штокавско наречје које је постало основа заједничког књижевног језика.

Хрватски представници су били задовољни постигнутим договором, којим је одато признање ренесансној дубровачкој књижевности, а Срби јер је њим одато признање њиховој епској поезији. Двије године након бечког договора Димитрије Деметер је као технички уредник Гајевих "Народних новина", чинећи крај језичкој расправи Караџића и Клуна, између осталога нагласио:

Будимо задовољни тиме да нам је у новие вриеме за руком пошло књижевни језик оних који се данас за Сербље држе, с језиком оних који се Хрватима називају, тако изједначити, да није међу једнима и другима изван писменах у битности баш никакове разлике, тако да кои је вјешт читању у обим писменима, може исто тако зване херватске као и сербске књиге сматрати као своје, будимо тиме задовољни, рекох, а за остало да нас неболи глава.

— Димитрије Деметер

Предводник илирског покрета, књижевник Људевит Гај, изјављивао је поводом питања о заједничком језику: „Поносимо се и хвалимо Богу Великому, сто ми Хрвати с братјом Сербима један књижевни језик имамо.” Хрватски филолог Ватрослав Јагић пишући 1864. године о правопису вели да су Бечки књижевни договор начинили „најизврснији синови нашега народа, којима се и данас домовина поноси“.

Додатни проблеми проистицали су уопштеног помена два остала "наречја" (=изговора), која у Бечком договору нису поименично поменута, нити дефинисана, што је представљало изазов за сагледавање опсега и пуну афирмацију планираног народог и језичког јединства, поготово у контексту пуног обухвата чакавског и кајкавског наречја, што је у случају другог представљало посебан проблем, пошто су поједини потписници споразума (Миклошић, Караџић и други) у својим радовима заступали став да кајкавштина у свом ширем опсегу обухвата не само језик Загорја (стара Горња Славонија), већ и све словеначке дијалекте, тако да је учешће Миклошича, који је био Словенац, иплицирало тежњу ка креирању шире, не само српско-хрватске, већ и српско-хрватско-словеначке језичке заједнице.

У савременој српској и хрватској јавности присутни су и разни критички ставови према одредбама Бечког књижевног договора, од мишљења да је у Бечу одржан приватни састанак неколицине појединаца који никога нису представљали, до указивања на политичку позадину читавог подухвата, који није имао добро утемељење у тадашњој језичкој стварности.

Види још

• Илирски покрет
• Српско-хрватско-словеначки језик
• Српскохрватски језик
• Новосадски договор

Литература

• Даничићъ, Ђуро (1857). . „Разлике између єзика србскога и хрватскогъ”. Гласникъ Друштва србске словесности. 9: 1—59. 
• Жутић, Никола (2000). . „Југословенство Римокатоличке цркве: Илиризам, аустрославизам и римокатоличко југословенство”. Српска слободарска мисао. 1 (2): 235—250. 
• Ивић, Павле (1956). Дијалектологија српскохрватског језика: Увод и штокавско наречје (1. изд.). Нови Сад: Матица српска. 
• Милисавац, Живан (1963). . „Од бечког до новосадског књижевног договора”. Летопис Матице српске. 391 (4): 313—323. 
• Погачник, Јоже (1980). . „Јернеј Копитар и проблем аустрославизма”. Летопис Матице српске. 426 (4): 478—491. 
• Радић, Првослав Т. (2021). „Филолошка парадигма Вука Караџића о српском језику и југословенска идеологија: У периоду до стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца” (PDF). Крај рата, Срби и стварање Југославије. Београд: САНУ. стр. 537—552. 
• Радић, Првослав Т. (2025). „О термину штокавско наречје као петом точку у дијалектологији српског језика и о још понечему” (PDF). Српска славистика 2025. Београд: Савез славистичких друштава Србије. стр. 245—260. 
• Стефановић-Караџић, Вук (1849). Ковчежић за историју, језик и обичаје Срба сва три закона. 1. Беч: Штампарија јерменскога манастира. 

Спољашње везе

• Текст Бечког књижевног договора
• Бечка кућа српскохрватска
• Бечка осморка